(“DOS na testu istine”, NIN br. 2642)

      Vanredno obraćanje predsednika Jugoslavije naciji zaslužuje posebnu pažnju, ne samo po svom sadržaju, već i kao gest i stilska figura. U tom smislu ono može biti nagoveštaj novog političkog lika predsednika Koštunice.
       Predsednik Koštunica se distancira od tekućih funkcija, a time i problema vlasti. Iako je, prema onom što javnost zna, bitno uticao na ključne, takozvane makrokadrovske poteze u državi, predsednik Koštunica se danas obraća nekom trećem, očekujući “od nadležnih organa da što pre istraže i reše ovaj i ostale nerasvetljene slučajeve”.
       Predsednik Koštunica ovim Vanrednim obraćanjem, uspostavlja iz bliže nam i dalje istorije poznatu direktnu vezu, vladar - narod (“Nastupio je čas, kada između Naroda i Kralja ne može i ne sme više biti posrednika”, Kralj Aleksandar, 6. januara 1929), stavljajući tom narodu do znanja da, u pogledu ostvarivanja predizbornih obećanja, postoje bitne razlike između njega i njegovih dojučerašnjih političkih partnera. Mada je to rečeno ezopovskim jezikom, ipak je jasno ko je na strani “ustavnosti i zakonitosti”, a ko ispoljava “popustljivost i nesnalažljivost” i koga razjeda, “zašto, uostalom, da ne upotrebim i jednu težu reč: ...korupcija”.
       Stoga je Vanredno obraćanje, u osnovi, jedan autoritaran gest koji računa sa Srbima prirođenom potrebom za arbitrarnim vođom kome “dolaze, nažalost, najčešće da ukažu na neke probleme i nepravde” a “poneko dođe i da se izjada i da zatraži eventualnu pomoć”. Nije prošla ni godina dana od strahovito teške zajedničke pobede na izborima, a Vojislav Koštunica, samo jedan od više ravnopravnih aktera te pobede, predstavlja sebe kao usamljenog zaštitnika predizbornih narodnih ideala.
       Međutim, manje je značajno to javno manifestovanje lične etičke doslednosti, od dugoročne autoritarne poruke koju ovo Vanredno obraćanje sadrži. Smatram da nam je takvih voždova bilo dosta i da je veoma važno prepoznati u samom korenu i na samom početku njihove zaštitničke, “roditeljske” projekte. Makar i da oni polaze od najboljih namera.
       Neka mi, na kraju, bude dopušteno i nekoliko zanimljivih poređenja, više literarnih, a manje istorijskih analogija.
       “Kao predsednik Jugoslavije, dužan sam da se zalažem za ustavnost i zakonitost. Ne pomišljam da od te svoje ustavne obaveze odustanem” (V. Koštunica).
       “Moja je sveta dužnost da svim sredstvima čuvam Državno i Narodno jedinstvo. I ja sam rešen da ovu dužnost, bez kolebanja ispunim do kraja” (Kralj Aleksandar).
       “Siguran sam ... da se odgovorni ljudi i istinski rodoljubi, sa razvijenom građanskom svešću, ne daju lako zastrašiti. Siguran sam, isto tako, da su takvi ljudi u nas u većini” (V. Koštunica).
       “Ja sam uveren da će u ovom ozbiljnom trenutku svi Srbi, Hrvati i Slovenci razumeti ovu iskrenu reč svoga kralja i da će oni biti moji najverniji pomagači u toku mojih budućih napora” (Kralj Aleksandar).
       S poštovanjem i zabrinutošću,
      
       DRAGOMIR MARINKOVIĆ,
       penzioner, Beograd