|
“Ulazak u program Partnerstvo za mir pitanje je našeg instinkta za opstanak”, kaže Predrag Simić, spoljnopolitički savetnik predsednika SR Jugoslavije
U Jugoslaviji odbojnost prema Severnoatlantskom savezu postoji od 1949. godine, kada je NATO osnovan kao vojna sila kapitalističkih zemalja koje su činile sve ne bi li uništile socijalizam za koji se i Jugoslavija odlučila. Ta odbojnost postala je kasnije još veća, posle raspada Varšavskog ugovora i SSSR-a. Tokom jugoslovenske krize, ratova u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, na NATO se gledalo kao na instrument američke politike, koja je svoju osvajačku politiku potvrdila 1999. godine demonstriravši grubu vojnu silu u vazdušnim udarima na SR Jugoslaviju. Američka podrška albanskom separatizmu koji se sa Kosova i Metohije proširio na jug Srbije i Makedoniju nije doprinela popularnosti NATO-a u Jugoslaviji, niti stabilnosti na Balkanu.
Istorija
Nestankom Varšavskog ugovora postavilo se pitanje uspešnog prilagođavanja i preoblikovanja strukture i potrebe daljeg postojanja Severnoatlantskog saveza.
“NATO nije više imao stvarnog neprijatelja , njegova organizacija i raspored snaga više nisu bili adekvatni, a nestao je i operativni prostor na kome bi delovao. Osim toga, razvijene zemlje Zapada plašile su se masovnog egzodusa stanovništva i etničkih sukoba širokih razmera”, tvrdio je Miloš Ladičorbić, penzionisani kapetan bojnog broda, 12. decembra 2000. godine na skupu “Partnerstvo za mir i SR Jugoslavija” koji su u Diplomatskom klubu organizovali Institut za geopolitičke studije i Udruženje vojnih izaslanika u Beogradu.
U decembru 1991. godine zemlje NATO-a osnivaju Severnoatlantski savez za saradnju i započinju dijalog sa nekoliko zemalja istočne Evrope koje su pokazale želju da pristupe NATO-u. U oktobru 1993. godine Sjedinjene Američke Države, na inicijativu predsednika Bila Klintona, predlažu pokretanje programa “Partnerstvo za mir” koji je na sastanku u Briselu, januara 1994. godine, zvanično uspostavljen. Cilj programa Partnerstvo za mir jeste unapređenje stabilnosti, bezbednosti i dijaloga u evroazijskim zemljama.
Obaveze
Zemlja koja pristupa programu Partnerstvo za mir obavezuje se u Okvirnom dokumentu da će: a) povećati transparentnost procesa planiranja i budžetskog finansiranja nacionalne odbrane, b) obezbediti demokratsku kontrolu nad oružanim snagama, v) pokazivati sposobnost i spremnost da doprinese operacijama pod okriljem Ujedinjenih nacija i/li OEBS-a, g) izgrađivati vojnu saradnju sa NATO-om kroz zajedničko planiranje, obuku, vežbe, radi podizanja sposobnosti učesnika Partnerstva za mir da obavljaju zadatke na planu održavanja mira, pronalaženja i spasavanja, humanitarnih i drugih operacija, d) dugoročno izgrađivati snage koje će biti bolje osposobljene za zajedničko delovanje sa snagama NATO-a.
U ovom dokumentu stoji i to da će aktivno učešće u programu Partnerstvo za mir imati veliki značaj u postepenom procesu uključivanja novih članova u NATO. Od svake zemlje očekuje se da potvrdi svoju političku privrženost očuvanju demokratskih društava, poštovanje međunarodnog prava, pre svega Povelje UN i Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima. Članice programa Partnerstvo za mir uzdržavaće se od pretnji i upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti bilo koje države. Poštovaće se postojeće granice, a sporovi treba da se rešavaju mirnim sredstvima.
Međutim, bilo je kršenja ovih principa. Kao što je primetio general-potpukovnik Jevgenij N. Barmjancev, izaslanik odbrane Ruske Federacije u Beogradu, program Partnerstvo za mir nije predviđen za rešavanje zadataka kakav je konflikt na Kosovu i Metohiji.
“Prisustvo strane vojske na teritoriji neke zemlje, ako to nije dogovoreno posebnim sporazumima , na primer, kao prisustvo američke vojske na teritoriji zemalja zapadne Evrope, u okviru NATO-a, u međunarodnoj praksi smatra se ograničenim suverenitetom te zemlje”, tvrdi Barmjancev, napominjući da je programom Partnerstvo za mir predviđeno učestvovanje suverenih zemalja.
Crna ovca
Zbog pomenutih istorijskih i političkih činjenica Jugoslaviji tek predstoji velika i ozbiljna debata da li treba ili ne pristupiti programu NATO-a Partnerstvo za mir.
“Ako smo se već opredelili za budući ulazak u Evropsku uniju, a jesmo, predstoji nam i ulazak u program Partnerstvo za mir. To je pitanje našeg instinkta za opstanak”, kaže prof. dr Predrag Simić, spoljnopolitički savetnik predsednika SR Jugoslavije, dodajući da su sve evropske zemlje, osim Bosne i Hercegovine i Jugoslavije, već u NATO-u ili u programu Partnerstvo za mir.
“Ja ne bih voleo da budemo jedina crna ovca u Evropi”, napominje Simić.
Kada se bude donosila odluka hoće li Jugoslavija pristupiti programu Partnerstvo za mir mora se, između ostalog, voditi računa i o nepovoljnim okolnostima njenog međunarodnog položaja.
“Jugoslavija je u mnogo gorem položaju nego što je bila 1941. godine kad bar neki od njenih suseda nisu bili uz Sile osovine. Titova Jugoslavija sa famoznom brigom oko granica bila je u boljem položaju nego danas kada je ova zemlja u zaleđini nove linije podele Istok-Zapad”, kaže Simić svestan da Jugoslavija, čak i kao član programa Partnerstvo za mir nije potpuno bezbedna. “Niko neće poginuti za vas. Ko ne veruje neka pogleda Makedoniju”, dodaje on.
Iako iskustva susednih država pokazuju da čak i članica programa Partnerstvo za mir nema garancije bezbednosti, da je smanjenje oružanih snaga gotovo neizbežno činjenica je da su pogodnosti novoevropskog koncepta kolektivne sigurnosti veći od nedostataka savezništva kroz program Partnerstvo za mir. Argumenti za nepristupanje SR Jugoslavije programu Partnerstvo za mir (čuvanje suvereniteta, čuvanje prostora za samostalnu spoljnopolitičku akciju...) nisu dovoljni jer da jesu, ne bi 47 zemalja (od kojih su Austrija i Švajcarska tradicionalno neutralne) bilo objedinjeno ovim programom. Za sada nijedna zemlja nije istupila iz programa Partnerstvo za mir, a da je bila uverena u suprotno, to bi učinila, možda prva Rusija koja se najviše protivi ideji širenja NATO-a.
|
