Ne treba se prikloniti ni onima koji govore da ni po koju cenu ne treba pristupiti programu Parterstvo za mir, kao ni onima koji bi sve unapred dali - bez pregovaranja

      Posle pada Miloševićevog režima SR Jugoslavija je napravila zaokret i u spoljnoj politici koja je pred sebe kao jedan od osnovnih ciljeva postavila otvaranje ka razvijenom Zapadu, odnosno povratak u sve značajnije političke, ekonomske, ali i vojne institucije. Međutim, nacionalni interesi nisu precizno definisani što otežava stidljivo započetu debatu o ulasku SR Jugoslavije u, možda, najznačajniji program Severnoatlantskog saveza - Parterstvo za mir. Sa ambasadorom Prvoslavom Davinićem, koordinatorom Trećeg stola Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope Ministarstva inostranih poslova SRJ, inače jednim od vodećih stručnjaka za naoružanje i razoružanje, koji je više od dvadeset godina radio u Misiji Ujedinjenih nacija u NJujorku, razgovarali smo o nekim aspektima koje program Parterstvo za mir postavlja pred Jugoslaviju.
      
       Mnogo je oprečnih mišljenja, čak i među stručnjacima, o tome da li se program Parterstvo za mir može koristiti ili ne. Šta sz uzroci ovako oprečnih stavova?
       - Promene koje su nastale u našoj zemlji došle su pošto smo bili izloženi intervenciji NATO-a i čini mi se da je prevladalo mišljenje da ako nisi u stanju da se sam braniš, što je jako teško u današnjim uslovima, treba imati saveznika ili partnera koji je u stanju da ti pruži zaštitu. Na samom početku, kod mnogih je bio prisutan jedan, rekao bih možda i preteran entuzijazam da se uđe u Parterstvo za mir, odnosno NATO. Međutim, kasnije kako se diskusija razvijala mnogi su počeli da razmišljaju i o onoj drugoj, manje lepoj, strani. Na kraju smo dospeli u situaciju da jedni tvrde kako je pola flaše prazno, dok ostali tvrde kako je pola flaše puno, odnosno, jedni su forsirali negativne, a drugi pozitivne aspekte eventualnog ulaska Jugoslavije u Parterstvo za mir. Kao neko ko se naoružanjem i razoružanjem bavi taj entuzijazam mogu da razumem, ali mi moramo našu situaciju realnije da sagledavamo.
      
       Iskustvo drugih zemalja jugoistočne Evrope, odnosno susednih zemalja koje su već članice programa Parterstvo za mir pokazuje da su dobile manje nego što su očekivale od NATO-a. Da li je to jedan od razloga “otrežnjenja” kod naših stručnjaka?
       - Rekao bih da su to objektivne okolnosti. Vidimo šta se događa Makedoncima koji su proteklih godina bili izloženi raznim obećanjima i ponudama, ne bi li smanjili svoju armiju. Govorili su im Amerikanci da ne troše svoj novac na vojsku, da je bolje - kada su već siromašni - da novac usmere na ekonomski razvoj i da će u okviru tih povezanih struktura kao što je Parterstvo za mir biti zaštićeni. Isti slučaj je i sa Bugarskom koja je, takođe, smanjila broj svojih brigada.
      
       Nesumnjivo je da smanjenje izdataka za vojsku rasterećuje državnu kasu, ali smo svedoci da makedonska armija nije u stanju da se odupre albanskom terorizmu, i da članice programa Parterstvo za mir, nisu mnogo pomogle iako su Makedonci to očekivali?
       - Rat u Makedoniji bio je neizbežan. Armija ima lako naoružanje i nije u stanju da se izbori sa Albancima koji imaju skoro sve: topove, rakete... Izlazi da je makedonska armija pobunjenik, a da su Albanci prava vojska. Međutim, ne bih se složio s onima koji tvrde da međunarodna zajednica, odnosno NATO, nisu pomogli Makedoniji. Ako se prisetimo kampanje protiv SRJ i bombardovanja moramo primetiti da Makedonci u zapadnim medijima nisu satanizovani kao što je bio slučaj s nama. Takođe, i drugi oblici pomoći, čak i vojne, nisu izostali. Ipak, bilo je nerealno očekivati da će NATO, odnosno Amerikanci zaratiti s Albancima.
      
       Amerikanci su došli u Makedoniju kako bi obezbedili logističku podršku trupama Kfora na Kosovu i Metohiji, ali i da bi sprečili proširenje konflikta. Međutim, konflikt se proširio, s jedne strane, govori se kako je program Parterstvo za mir stub nove kolektivne bezbednosti u Evropi, a s druge strane ispada da je taj koncept zapravo “šarena laža”, bar kada je o Makedoniji reč.
       - Čelnici NATO-a govorili su da će pomoći mirno rešavanje konflikta, ali da ne mogu da intervenišu. Nagovestili su da će poslati mirovne trupe, kada se postigne sporazum, da bi se obezbedila njegova primena. Međutim, tada će za Makedonce biti prekasno. Kada bude primenjen sporazum, koji je napravljen pod pritiskom, Albanci će dobiti konstitutivni status. Trenutni mir bi mogao da se postigne, ali za najdalje deset godina Makedonije možda neće ni biti.
      
       Zapadni zvaničnici neprestano govore da neće biti prekrajanja i novih granica na Balkanu?
       - Što više govore da granice ne mogu da se menjaju, sve više razmišljaju o tome i rekao bih da se predviđa jedna nova balkanska situacija. Amerikanci vode dvostruku igru: s jedne strane žele stvaranje velike Albanije, i mi bi u najboljem slučaju mogli da kompenzujemo Kosovo za Republiku Srpsku i ne znam šta još, a druga politika predviđa uništavanje Republike Srpske kako bi se stvorila jedna kompaktna Bosna. Jedno je sigurno, Amerikancima je u interesu da ostanu na Balkanu, pre svega zbog Rusije, jer cepanje Rusije još nije završeno. U planu je da se azijski deo potpuno odvoji i da se Rusija svede na evropske okvire.
      
       Verujete li da Amerikanci do sada nisu napravili grešku na Balkanu?
       - Ako su pogrešili onda je to njihovo verovanje da u potpunosti kontrolišu Albance. Pokazalo se da to i nije baš tako i da su ih Albanci dobro “povukli za nos” . Ali, Amerikanci su svesni da je nešto više od 40 000 vojnika Kfora na Kosovu i da ih Albanci mogu sačekati na svakom ćošku. Opterećeni tom činjenicom i eventualnim reakcijama sopstvene javnosti ako bi vojnici počeli da ginu, Amerikanci znaju da bi se morali povući s Balkana, u koji su investirali toliko novcaa da ne mogu da odu a da ništa ne urade.
      
       Gde je tu Jugoslavija?
       - To su zbunjujući elementi koji utiču tako da ne znamo ni gde stojimo ni na čemu smo.
      
       Sve evropske zemlje osim SRJ i BiH članice su NATO-a ili programa Parterstvo za mir. Verujete li da Jugoslavija treba da pristupi ovom programu?
       - Partnerstvo za mir je jako dobar program jer je zamišljen vrlo fleksibilno. Svaka država samostalno pregovara direktno sa NATO-om o uslovima svog ulaska u ovaj program gde imate mogućnost da sklopite savez, da pravite dilove... Naravno, Jugoslavija ne mora da uđe u program, ali ako to učini mora biti veoma oprezna, svesna svih opasnosti. Odluke se moraju donositi na osnovu konkretnih analiza i u skladu sa nacionalnim interesima. Kada tačno znate svoje interese znate i sa kim možete sklapati savez. Sve zavisi od toga kako se pogodite sa NATO-om, odnosno od političara i diplomata koji pregovaraju.
      
       Ali teško je pregovarati kada imate slabiju poziciju, naročito ako pregovarate sa jednom tako moćnom institucijom kao što je NATO?
       - Mi jesmo slabiji, ali nismo slabi. Sami se moramo izboriti za što bolju poziciju, jer nam to niko neće dati. Kada vas jednom prevedu žedne preko vode, kao što su to učinili Makedoncima, onda ste gotovi. Mislim da još uvek možemo lepo da pregovaramo sa NATO-om, ali treba znati kako se pregovara sa Amerikancima.
      
       Kako se pregovara sa Amerikancima?
       - Pregovaračka ekipa mora biti jaka, mora znati kada treba da lupi pesnicom o sto, kada i koliko treba da popusti.