Pre nego što se donese odluka o tome hoće li SR Jugoslavija pristupiti programu NATO-a Partnerstvo za mir ili ne, potrebno je da se pored svih političkih, vojnih aspekata, na papir stave i oni ekonomski

      Svi dosadašnji pokušaji da se o Partnerstvu za mir ozbiljno govori završili su se bez odgovora na ono, možda i najvažnije pitanje - koliko bi sve to koštalo. Neophodno je izračunati koliko bi nas koštalo da nastavimo sami da se branimo, a koliko da uđemo u program NATO-a Partnerstvo za mir koji nudi najmanje dve opcije od kojih jedna podrazumeva pristupanje NATO-u i reorganizaciju oružanih snaga u skladu sa standardima ovog saveza.
       Koliko bi koštalo eventualno pristupanje NATO-u ili Partnerstvu za mir, nije saznao ni dr Miroljub Labus, potpredsednik Vlade SR Jugoslavije, na skupu Partnerstvo za mir i SR Jugoslavija, koji je 23. januara 2001. godine organizovao Institut ratne veštine.
      
       Polazeći od stava da troškovi za odbranu nikad nisu dovoljno veliki, što se potvrđuje i na nesrećnom iskustvu Makedonije, jer služe očuvanju najvažnijih nacionalnih vrednosti, Austrija odvaja godišnje 0,90 odsto bruto nacionalnog dohotka, Japan 1 odsto, Nemačka 1,8, Finska 1,9, Italija 2, Švedska 2,4, Rumunija 3, Velika Britanija 3,1, Slovenija 4,5, Grčka 5,4, Kipar 5,6, Bugarska 6, Albanija 8,2, Rusija 21,5.
       Posle raspada Varšavskog ugovora pojačao se pritisak zemalja iz centralne, istočne i južne Evrope koje žele da i same postanu članice NATO-a. Iako je interes NATO-a prodiranje na Istok, ispostavilo se da je zainteresovanih previše i da bi širenje NATO-a koštalo mnogo, pre svega Amerikance.
      
       Varijante
       Prema istraživanju koje je izradila Služba američkog Kongresa zavisno od proporcija proširenja NATO-a, u periodu od 1996. do 2010. godine, SAD bi morale da izdvoje nešto više od 18 milijardi dolara, evropski saveznici i do 54 milijarde dolara, dok bi nove članice morale da obezbede 51 milijardu dolara.
       Jevtinija varijanta koju predlažu analitičari “Rand korporejšna”, a pretpostavlja modernizaciju i isporuku komandnih, kontrolnih i komunikacioni struktura koštala bi najviše 20 milijardi dolara. Ukoliko bi bili uračunati i troškovi razmeštaja bojnih i vazduhoplovnih jedinica u novoprimljenim zemljama, trebalo bi odvojiti 110 milijardi dolara.
       Pripremajući se 1994. godine za ulazak u program Partnerstvo za mir odnosno za ulazak u NATO Poljska je napravila neku vrstu “predračuna” koji pravi razliku između modernizacije oružanih snaga i odbrambenih struktura, koja je neophodna u svakom slučaju, i samih troškova uključivanja u NATO.
       “U toku sledećih 15 godina izdvajanje za minimalni nivo vojno-tehničke kompatibilnosti i interoperativnosti iznosilo bi 1,26 milijardi dolara godišnje, dok bi troškovi modernizacije i prilagođavanja oružja standardima NATO-a zahtevalo još dodatnih 7,6 milijardi dolara. Sve skupa, troškovi ulaska u NATO iznosili bi 1,5 milijardu dolara godišnje. Predočavajući ove činjenice, poljski stručnjaci su zaključili da bi samostalno obezbeđivanje odbrane zemlje bilo mnogo skuplje od onog u okviru NATO-a”, navodi dr Ranko Petković u knjizi “Jugoslavija i svet u postbipolarnoj eri”.
       Uključivanje u program Partnerstvo za mir mnogo je jevtinije, što pokazuje i primer siromašnih zemalja kao što su Albanija, Makedonija, Kirgizija i Moldavija.
      
       Naprezanje
       Reorganizacija jugoslovenske vojske u skladu sa standardima Partnerstva za mir verovatno bi u početku bila parcijalna, a kasnije bi zahvatila i ceo sistem odbrane. Pogodnosti ovakve reorganizacije, s aspekta promena naoružanja i vojne opreme, prema standardima NATO-a bili bi:
       - VJ bi se opremila savremenim i efikasnim naoružanjem i vojnom opremom, što bi osnažilo i ceo sistem bezbednosti zemlje
       - VJ bi morala uspešno da izvrši reorganizaciju i smanjenje brojnog stanja, jer bi kvantitet nadomestila kvalitetom novih tehničkih sredstava
       - VJ bi mogla uspešno da nastavi svoj dalji tehničko-tehnološki razvoj prema najvišim svetskim standardima, kao i da prati svetska kretanja na tehničko-tehnološkom planu
       - Modernizacijom VJ prema standardima NATO-a uposlili bi se svi raspoloživi tehnički resursi države - naučnoistraživački, obrazovni i proizvodni, jer bi logistički pristup tehničkoj podršci to zahtevao
       Naravno, ovakva vrsta modernizacije imala bi i svoje nepogodnosti, od kojih bi najznačajnije bile:
       - opremanje prema standardima NATO-a zahtevalo bi znatnu izmenu broja, specijalnosti, obrazovne i starosne strukture kadra korisnika i kadra za tehničku podršku
       - opremanje prema standardima NATO-a zahtevalo bi promene u školovanju i obuci
       - opremanje prema standardima NATO zahtevalo bi novu infrastrukturu, opremu, alate, tehničku dokumentaciju, imformacionu podršku i sistem kvaliteta
       Kako u organizaciji Vojske Jugoslavije postoje bitne razlike u odnosu na NATO, prihvatanje standarda NATO-a zahtevalo bi mnogo novca a koliko tačno, moglo bi se izračunati tek kad se donese konačna odluka o vrsti i broju naoružanja i vojne opreme koja bi se nabavljala i raspoređivala u VJ.
       Usvajanjem standarda NATO-a, u VJ prve i osnovne promene nastupile bi u sistemu veza i komandovanja, vrsti naoružanja i municije, načelima upotrebe...
       “Analizom ugovora o Partnerstvu za mir zaključenog sa nekim zemljama bivšeg istočnoevropskog bloka, došli smo do zaključka da se u prvoj fazi formira manji broj jedinica po standardima NATO-a, koje učestvuju na zajedničkim vežbama, manevrima i u zajedničkim međunarodnim snagama. U narednim fazama broj jedinica se povećava, do stvaranja uslova za prilagođavanje većeg dela oružanih snaga, da bi se na kraju postigla potpuna kompatibilnost naoružanja i vojne opreme potpisnice ugovora i NATO-a”, kaže mr Bogoljub Kitanović, pukovnik Sektora za mobilizaciju, popunu i sistematska pitanja.
       Da pristupanje Jugoslavije programu NATO-a Partnerstvo za mir, kao što reče dr Slobodan Krapović, savezni ministar odbrane, “neizbežno nosi i jednu dimenziju kratkoročnog, ali intenzivnog ekonomskog naprezanja za potrebu odbrane” nije sporno. Takođe, važno je znati da je u intervenciji NATO-a na SRJ oštećeno oko 50 odsto vojnih objekata za održavanje i 60 odsto za smeštaj i čuvanje tehničkih sredstava. Veći deo preostale infrastrukture je zastareo i tehničko-tehnološki potpuno je neuslovan.
       Očigledno je da posle toliko godina sankcija i ratova Jugoslavija mora ponovo da “uhvati korak”. Ono što odlikuje tehnička sredstva naoružanja zemalja koje primenjuju standarde NATO-a jesu automatizovana pokretljivost u borbi, visok stepen automatizacije i velika potrošnja svih vrsta energije. Dnevne materijalne potrebe (NATO) vojnika iznose oko 100 kilograma, a više od 80 odsto otpada na potrebe tehničke službe.
       “Modernizacija postojećeg naoružanja i vojne opreme trebalo bi da ide u smeru: a) intenzivnog razvoja digitalne i softverske kontrole svih vrsta upravljanja borbenim i neborbenim dejstvima, b) razvoja visokoprecizne vođene i samonavođene inteligentne municije, posebno u oblasti protivavionske odbrane i klasične artiljerije i v) razvoja savremenih sistema elektronskog javljanja, osmatranja, upozoravanja i zaštite”, kaže general-potpukovnik Branislav Obradović (sektor za pozadinu), i dodaje da bi razvoj, proizvodnja i nabavka novog naoružanja i vojne opreme podrazumevala: a) osavremenjivanje sistema artiljerijske i raketne protivvazdušne odbrane za efikasnu i preciznu borbu i sigurnu odbranu od dejstava na malim, srednjim i velikim visinama, b) operativnu primenu savremenih trodimenzionalnih radarskih i senzorskih sistema za detekciju, akviziciju i nišanjenje ciljeva na zemlji i VaP optoelektronskim sistemima za dnevno i noćno osmatranje i nišanjenje, v) primena nove generacije pešadijskog i artiljerijskog naoružanja, g) primenu savremene lične opreme i opreme za ličnu zaštitu, d) primenu savremenih komandnih informacionih sistema i d) razvoj, nabavku i primenu naoružanja za tehničku zaštitu granice.
       U suštini sistem pozadinske organizacije tehničke podrške Vojske Jugoslavije bitno se razlikuje od logističke podrške članica NATO-a i za to je i potrebno uložiti mnogo novca.
      
       Modernizacija
       Osim toga, bilo bi potrebno modifikovati ono što je ostalo od namenske industrije. Uništena je fabrika “Krušik” koja je proizvodila, između ostalog, rakete za PVO, protivoklopne vođene rakete, avio-rakete 57 milimetara, mine 60 i 82 milimetra, mine za ručne bacače, razorne mine 120 milimetara, avio-bombe, municiju za bestrzajni top RKZ M72. Ne radi ni “Krušik plastika” u kojoj su se proizvodili lanseri i kontejneri za naoružanje, kao i delovi od termo i duroplasta. Bombardovana je “Zastava NP” gde je izrađivano sve streljačko naoružanje: poluautomatske i automatske puške, pištolji, puškomitraljezi, mitraljezi, automatski bacači granata i protivavionsko oruđe 12.7-40 milimetara. Takođe, oštećene su i uništene fabrike: “Prva iskra” (proizvodnja brizantnih eksploziva), “Milan Blagojević” (intorocelulozni, sferični i dvobazni baruti za osnovna i dopunska punjenja mina za minobacače, sagorivi elementi i barutna punjenja, raketna goriva...), “Sloboda” (protivavionska municija 20-57 milimetara, tromblonske mine, ručna raketna protivoklopna, signalna sredstva, artiljerijska i tenkovska municija kalibra 100,105, 122 i 125 milimetara, protivoklopna raketa “Osa”...) i “Utva”.
       “Vojna industruja, u stvari deo koji smo nasledili iz prethodne Jugoslavije, mora se svesti u normalne okvire. Ta industrija koja mora da se preorijentiše, potencijala ima i što je još važnije imamo obučene ljude. U okviru pregovora Partnerstvo za mir mogli bismo da se dogovorimo da mi proizvodimo neki deo naoružanja ili vojne opreme za ceo NATO”, kaže ambasador Prvoslav Davinić, koordinator trećeg stola Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope u Ministarstvu inostranih poslova SR Jugoslavije i dodaje da je moguće da NATO zahteva, u skladu sa svojim interesima, da Jugoslavija obustavi izvoz oružja i vojne opreme u pojedine zemlje. “Postoje mehanizmi da se i to dogovori. Izvoz oružja u, recimo, Irak nije politički interes Jugoslavije , već ekonomski jer Irak plaća kešom. Naravno, Jugoslavija se može odreći poslovne saradnje sa Irakom, ali NATO mora da joj ponudi nešto drugo za uzvrat”, tvrdi Davinić.
      
      

Zemlje potpisnice Okvirnog dokumenta Partnerstvo za mir datum      zemlja      potpisnik      datum        potpisivanja                    ratifikacije               26.1.1994.      Rumunija      Malesčanu,                    ministar inostranih poslova      28.4.1994.        27.1.1994.      Litvanija       Brazauskaz, predsednik      10.6.1994.        2.2.1994.      Poljska      Pavlek, predsednik vlade      25.4.1994.        3.2.1994.      Estonija      Luik On,                    ministar inostranih poslova       8.7.1994.        8.2.1994.       Mađarska      Jesenski,                    ministar inostranih poslova       6.6.1994.        8.2.1994.      Ukrajina      Zlenko,                    ministar inostranih poslova      25.5.1994.        9.2.1994.      Slovačka      Mečijar, predsednik vlade      25.5.1994.        14.2.1994.      Letonija      Birkavs, predsednik vlade      18.7.1994.        14.2.1994.      Bugarska      Želev, predsednik       6.6.1994.        23.2.1994.      Albanija       Beriša, predsednik      22.9.1994.        10.3.1994.      Češka Republika      Klaus, predsednik vlade      17.6.1994.        16.3.1994.      Moldavija      Snegur, predsednik       6.9.1994.        23.3.1994.      Gruzija      Čikvaidze,                    ministar inostranih poslova       7.3.1995.        30.3.1994.      Slovenija      Drnovšek, predsednik vlade       20.7.1994.        4.5.1994.       Azerbejdžan      Alijev, predsednik               9.05.1994.       Finska      Haavisto,                    ministar inostranih poslova      10.5.1994.        9.5.1995.       Švedska      Margareta,                    ministar inostranih poslova      10.5.1994.        10.5.1994.      Turkmenistan      Šikmuratov,                    ministar inostranih poslova        27.5.1994.      Kazahstan      Saudabajev,                    ministar inostranih poslova      2.12.1994.        1.6.1994.       Kirgizija      Akajev, predsednik        22.6.1994.      Ruska Federacija      Kozirjev,                    ministar inostranih poslova       05.7.1994.        13.7.1994.      Uzbekistan      Saidkasimov,                    ministar inostranih poslova        5.10.1994.      Jermenija      Papazjan,                    ministar inostranih poslova        11.1.1995.      Belorusija      Sjanko,                    ministar inostranih poslova        10.2.1995.      Austrija      Mok,                          ministar inostranih poslova       31.5.1995.        15.11.1995.       Makedonija      Crvenkovski,                    predsednik vlade      26.11.1995.        1.12.1996.      Švajcarska      Koti,                    ministar inostranih poslova        1.12.1999.      Irska      Endruz,                    ministar inostranih poslova        25.5.2000.       Hrvatska      Picula,                    ministar inostranih poslova               (podaci iz publikacije “Partnerstvo za mir i Savezna Republika Jugoslavija”, str. 157, Institut za geopolitičke studije, Beograd 2001. godine)