Reorganizacija Vojske Jugoslavije nije uslov za ulazak u program NATO Partnerstvo za mir, ali je neophodna ako zainteresovana država kroz ovaj program želi da postane članica NATO-a, kaže penzionisani kapetan bojnog broda Miloš Ladičorbić, saradnik Instituta za geopolitičke studije u Beogradu

      Jedan od osnovnih argumenata onih koji smatraju da je veća šteta nego korist od eventualnog ulaska SR Jugoslavije u program NATO-a Partnerstvo za mir jeste tvrdnja da je neophodna potpuna reorganizacija oružanih snaga SR Jugoslavije i prilagođavanje naoružanja i opreme standardima NATO-a. Ovaj poduhvat trajao bi nekoliko godina i koštao nekoliko milijardi dolara, koje Jugoslavija, odnosno vojska nema.
       Miloš Ladičorbić, penzionisani kapetan bojnog broda, sada saradnik Instituta za geopolitičke studije u Beogradu, smatra da reorganizacija oružanih snaga nije uslov za ulazak u program Partnerstvo za mir, ali je neophodna ako zainteresovana država kroz ovaj program želi da postane članica NATO-a.
       - Neke zemlje, kao što su Bugarska, Slovenija, ranije Mađarska, Češka, Poljska... imale su za cilj da kroz ovaj program pripreme svoje oružane snage za ulazak u NATO. Međutim, postoje zemalje, kao što je Rusija, koje nemaju nameru da ulaze u NATO i koje nisu reorganizovale svoje oružane snage. NJihov cilj je da preko partnerskih odnosa sa NATO-om doprinesu stabilnosti u evroazijskom regionu, odnosno da se poveća bezbednost u sopstvenoj državi.
      
       Ukoliko Jugoslavija ne želi da uđe u NATO, ona ne mora da reorganizuje vojsku. Znači li to da ne postoje nikakvi zadati standardi?
       - Koliko je meni poznato, ne. U Okvirnom dokumentu prihvatate principe, u Dokumentu o prezentaciji kojim se određuje obim, ritam i nivo uključivanja u Partnerstvu za mir takođe se ne pominje reorganizacija, dok se u Individualnom programu preciziraju međusobni odnosi NATO-a i zemlje koja pristupa Partnerstvu za mir.
      
       Jugoslovenskim jedinicama, koje, uglavnom, nemaju opremu kakvu traži NATO, bilo bi teže da učestvuju na zajedničkim vežbama, manevrima u okviru programa Partnerstvo za mir. Ili ne bi?
       - Ako se priprema, recimo, vazduhoplovna vežba u kojoj bi se uvežbavali naši piloti i piloti iz neke zemlje članice NATO-a, to ne znači da mi treba da kupimo letelice kakve oni imaju. Svako leti avionima kakve ima. Takođe, ne znači da ne bismo mogli da koristimo naše radio-stanice, ali morali bismo da uskladimo sistem komunikacije - naši signali moraju biti isti kao i njihovi da bismo mogli da se razumemo.
      
       Treba li Jugoslavija da reorganizuje svoju vojsku?
       - Reorganizacija oružanih snaga je veliki posao i ne može se izvršiti preko noći. Naravno, potrebno je modernizovati vojsku i izvršiti reorganizaciju ograničenog karaktera.
      
       Koliko je zastarelo naoružanje i vojna oprema koju koristi naša vojska?
       - Poslednjih deset godina mi nismo ništa novo kupili, jer nismo imali novca. Vojna tehnologija i oprema razvija se brzo, a optimalni rok jedne generacije oružja je oko deset godina. Posle tog perioda trebalo bi ubacivati novo naoružanje. Međutim, mnoge zemlje nisu u stanju da prate taj ritam. Čak i kad bi ekonomska situacija u našoj zemlji bila mnogo bolja, mi ne bismo mogli, osim u nekim segmentima, da pratimo taj ritam. Veći deo naoružanja i opreme koje sada koristimo još su u dobrom stanju. Recimo, imamo odlične tenkove T 84, sjajne haubice od 150 milimetara i nema razloga da ih odbacujemo.
      
       Ipak nešto treba i promeniti. Razaranja koja je Vojska Jugoslavije pretrpela tokom intervencije NATO-a ostavila su posledice?
       - Neki osmatrački radari su zastareli i trebalo bi ih zameniti novima. Bilo bi dobro da imamo novije raketne sisteme koji imaju domet od 10, 15 kilometara, ali kad nema novca za kupovinu novog naoružanja, maksimalno se koristi ono što imate.
      
       Pristupanje programu Partnerstvo za mir dovelo je do smanjenja broja vojnika i među našim susedima. Da li bi i Jugoslavija morala da smanji svoje oružane snage ako bi želela da uđe u ovaj program?
       - Postoje elementi kao što su broj stanovnika, veličina teritorije, ekonomski položaj... koji određuju obim oružanih snaga jedne zemlje. Ako imate oko deset miliona stanovnika i teritoriju kakvu mi sada imamo, nema računa da držite pola miliona vojnika. Međutim, to ne znači da treba da imate 20 000. Prema Bečkom sporazumu i sporazumu iz Firence, Jugoslavija može da ima 100 000 vojnika, ali pitanje je da li možemo da platimo toliku vojsku. Bilo bi glupo da Jugoslavija smanjuje svoje oružane snage sada kada građanski rat samo što nije zahvatio celu Makedoniju, kad postoji mogućnost da se konflikti na Balkanu ponovo rasplamsaju. Moramo imati takve oružane snage da možemo da se odbranimo.
      
       Na znatnom delu svoje teritorije Jugoslavija ima oko 55 000 stranih vojnika, a ipak želi da pristupi programu Partnerstvo za mir, što, čini se, nije bio slučaj ni sa jednom zemljom koja je ušla u ovaj program. Da li bi to mogao da bude problem?
       - To nije problem, jer smo potpisali vojno-tehnički sporazum iz Kumanova, tj. prihvatili smo dolazak međunarodnih mirovnih snaga na Kosovo i Metohiju. Osim toga, Makedonija je bila u sličnoj situaciji pre nego što je 1995. godine pristupila Partnerstvu za mir.
      
       Smatrate li da Jugoslavija kao i sve ostale evropske zemlje, osim Bosne i Hercegovine, treba da uđe u program Partnerstvo za mir?
       - Program Partnerstvo za mir pomogao bi izgrađivanju poverenja i edukaciji naših kadrova koji su dobri.
      
       Ali deset godina izolacije čini svoje, koliko god da su kadrovi bili dobro obučeni, zar ne?
       - Dobro smo pratili šta se događa u svetu i rekao bih da naši ljudi nisu izgubili “priključak”. Bilo bi bolje da smo sve ove godine mogli da šaljemo naše stručnjake u inostranstvo.
      
       Da li nam je i obaveštajna služba tako dobra, naročito ako se ima u vidu da se ta vrsta vojne tehnologije razvija velikom brzinom i da nova oprema podrazumeva da morate obučiti one koji će njome rukovati.
       - Imamo veoma dobru kontraobaveštajnu službu i ova zemlja nije bila iznenađena, zatečena onim što nas je zadesilo proteklih godina. Uostalom, s obzirom na današnje sisteme komunikacije, teško da možete biti iznenađeni kao, recimo, za vreme Prvog svetskog rata kad naša vojska nije bila sigurna hoće li neprijatelj nadirati preko Dunava ili Drine. Danas do određenih zaključaka možete doći i ako ste laik. Mislim da je oko 99 odsto podataka, čak i vojnih, danas dostupno, ali ostaje onaj jedan odsto koji ponekad bude ključni.