2.

      Neuputno je (i neodgovorno) iz ušuškanosti istorijske distance s negativnim predznakom apostrofirati kralja Aleksandra Karađorđevića zato što je bez državničke opreznosti i uprkos upozorenjima sa raznih strana pristupio realizaciji ideje Ujedinjenje "svih južnoslovenskih naroda u jednu državu". Ideja je bila zanosna - ko bi joj odoleo? Karađorđević je bio mlad, u godinama kad se stvara, kad se sagoreva u ideji. Ako zanos (bar u mladosti!) nije ispred razboritosti - ništa od stvaralačkog erosa. Zanos je, da se pozovemo na Crnjanskog, sveto ludilo. Zanos Aleksandra Makedonskog išao je do erotskog u odnosu na onu koja ga je rodila. Napoleon je bio zaumio ideju Novog svetskog (francuskog?) poretka kad su uslovi za takav luđački projekat bili nula. Vesti o tome da su se francuski vojnici zaglibili u ruskom blatu i posmrzavali u ruskoj zimi putovale su do Pariza duže nego što bi danas napustile Sunčev sistem. Ko neće da veruje i ne mora, ali tada još nije postojao telefon. Moskva je bila na kraju sveta ali u Napoleonovoj viziji, u opijatskom dejstvu mladosti, u zanosu ideje, ništa nije bilo daleko, ništa neostvarljivo. Ideja je bila da francuski duh, racionalizam, prosvećenost, nauka i umetnost, pa napose i famozna francuska otmenost, ujedine svet. Problem je nastao kad se pokazalo da Rusija onog vremena nije razumela tu ideju, kao ni "ujediniteljski projekt" Adolfa Hitlera mnogo godina kasnije.
       Ovu digresiju uz velike napore dovodimo u vezu s našom temom. Realizacijom ideje o Ujedinjenju Srba, Hrvata i Slovenaca, srpski kralj Aleksandar Karađorđević ušao je u red stvaralaca istorije. Podrobnije objašnjenje nije potrebno. Ideja kao ideja nije bila nova. Slovenac Kopitar, Hrvati Gaj, Mažuranić, Štrosmajer, Srbin Karadžić, srpski pesnik Branko Radičević (Kolo) itd., samo još valja podsetiti, jer se nekako previđa, da je zanosnu, sintagmičku reč JUGOSLAVIJA prvi izgovorio (zapisao) crnogorski vladar i duhovni velikodostojnik i u daljoj recepciji svetski (svevremeni) pesnik Petar Petrović NJegoš. Zar i samo ovo poslednje nije bilo jako uporište u pregnuću Ujedinjenja? Lako je (iz ušuškanosti istorijske distance) biti pametan da premise pesništva nisu isto što i premise državničke prakse. Ali mora se imati u vidu da stvaraoci istorije nisu zaštićeni sterilnom mudrošću istorijske distance. Šta bi bilo kad bi bilo. Pri tom se previđa da i Đavo ima ideje.
       Stvaraoci (istorije) na istorijskoj su vetrometini, u oluji. I ne samo stvaraoci istorije. Filipa Višnjića mogu da zamislim samo kao pokislog do gole kože, u drhtavici i studeni. Kao i Dante, uostalom. (Opet digresija, kvaritelj stila.) Nije reč o poeziji. Govorimo o JUGOSLAVIJI, kao ideji. Negativne (katastrofične) posledice realizacije te ideje ne mogu samo na adresu srpskog kralja A. Karađorđevića. Ne može se optuživati onaj koji je nešto (uistinu veliko) stvorio - mi optužujemo sve one (a ima ih mnogo) koji su, rekli bismo i u orgijastičkom zanosu uništili ono nešto mnogo lepo u lepoti stvaralačkog zanosa stvoreno. Karađorđević je zamislio da Jugoslavija bude upravo to nešto mnogo lepo na svetu.
       Međutim, Ujedinjenje je bilo i u nekom neshvatljivom dosluhu s onim NJegoševim NEKA BUDE ŠTO BITI NE MOŽE. Čestiti Živojin Mišić kao da je razumeo taj dosluh i jednostavnim rečima ga predočio NJegovom Veličanstvu. Ali Mišić je već bio vojskovođa u penziji. Naravno, taj NJegošev stih (koji je Andrić kao što lucidno ukazuje M. Bećković u knjizi odanosti NJegošu, bacilo u hroničnu nesanicu), to čudesno i čudestveno NEKA BUDE ŠTO BITI NE MOŽE, ne odnosi se na zemaljske poslove. I najmanje je primenljivo u teoriji države i prava. NJegoš jeste bio i državnik i pravnik (zakonodavac) ali od ovoga su ključi u višim sferama.
       NJegoš je (uza sva odsustvovanja s ovog sveta) bio vladalac jedne DRŽAVNE tvorevine u kontinuitetu i poviše nekih u našem vremenu i važnijih i bitnijih državnih tvorevina. Kontinuitet državnosti Crne Gore (posebno dinastije Petrovića) bitna je značajka ovog teksta. Odlažemo emocije, dajemo mesto činjenicama. Kralj Nikola bio je iz istog rodoslova. U Prvi svetski rat Crna Gora je ušla kao samostalna država. Priskočila je Srbiji kad je ovoj bilo najteže, ali ne kao njen region, ne kao segment srpske epike, nego kao samostalna, međunarodno priznata država. Kralj Nikola nije bio "onako kralj" (dok sve ne dođe na svoje mesto) - bio je pravi Kralj, dinastički, sa svim potrebnim overama i pečatima istorije. To su činjenice, fakta, njih nije mogućno oboriti. Nikakvi sentimentalni razlozi ne mogu biti važniji od njih.
       Podgorička skupština po završetku Prvog svetskog rata ima legitimitet. To nije sporno. Samo je pitanje da li su njene odluke (pre svega ulaganje sopstvene državnosti u veću državnost, što je podrazumevalo i abdikaciju Kralja i odlaganje sopstvenog imena) bile izraz volje celog (crnogorskog?, a kog drugog?) naroda. Jer, i ako prihvatimo zalaganje da su Crnogorci Srbi, ostaje istorijska datost (nepobitnost) da su Crnogorci-Crnogorci. Da je Podgorička skupština (i da su svi poslanici i svi uglednici tog vremena glasali ZA) bila izraz volje celog naroda, zar bi Crna Gora, baš po tom pitanju, do dana današnjeg, bila oštro podeljena pa da rečemo i isposvađana? Da jeste, zar bi ikad više postala samostalna država? A trebalo je da prođe tek nekoliko decenija pa da to postane. Zar bi Podgorička skupština, čiju legitimnost niko ne negira, bila prva skupština čije odluke nisu u celosti iraz narodne volje? Obrnuto bi bio izuzetak. Sadašnja Skupština Srbije često donosi odluke koje su u koliziji sa zdravim razumom, šta da se radi. Hteli ste demokratiju - imate je.
       Ako za potrebe kritičkog razmatranja i pođemo od ideje da su Crnogorci i Srbi jedan narod (iako u važećim zakonskim dokumentima tako ne stoji), to još ne znači da su i jedna država. Država nije narod. Po K. Marksu, koga se mi ne odričemo olakotno kao bivši zagriženi marksisti, država je nužno zlo, ali to je opet prokleta digresija. U ujedinjenoj Evropi države nisu što su nekad bile, ali su još države. Niko se ničeg svog ne odreče.
       Zašto bi Crna Gora bila izuzetak?
       A to, što aktuelna vlast u Srbiji pravi račune s opozicijom a ne s legitimnom (na demokratskim izborima izabranom) vlašću u Crnoj Gori, samo je prilog muzeju propalih ideja.
      
       (Nastaviće se)