Da li se još neko seća onih divnih likova iz serije "Neven" na čelu sa Mićom Tomićem kao čika Jovom Zmajem. "Poletarca" sa animacijama Dušana Petričića, najvećeg prijatelja dece u ovom gradu a i šire - Duška Radovića, crtaća u sedam i petnaest, Dragana Lakovića koji sa Kolibrima peva stihove najpoznatijih jugoslovenskih pesnika za decu, Miće i Aćima...
       Odrastali smo uz Branka Kockicu i silno se molili pred svako spavanje da sledeću emisiju snima baš u našem obdaništu ili školi. Naše male velike probleme koji su putem pisama stizali u Školski program tadašnje televizije Beograd rešavali su profesionalci, između ostalih i današnji potpredsednik Vlade Srbije, doktor Žarko Korać u emisiji "Putokaz". Tako je bilo nekad...
       Onda se probudim i vratim u sadašnje vreme. Menjam kanale i bezuspešno pokušavam da nađem nešto slično. I naravno, osim Školskog programa u kojem je moguće reprizno videti neke od tih starih lepih emisija i još jednog pokušaja da se sa mnogo ljubavi ali siromašnim budžetom i jadnom scenografijom napravi dečja emisija, nigde ništa.
       Dečije emisije svode se na nekoliko klišea.
       Kliše broj jedan: dajte deci mikrofon da pevaju (najčešće folk ili turbo dens numere), po mogućstvu dobro ih nafrakajte i okupite plesnu grupu koja će ih pratiti (da li sam to već videla samo sa malo starijom decom u Siti klubu ili se varam).
       Kliše broj dva: dovedite decu u studio, izvedite pred njih voditelja koji će ih animirati uglavnom nagradnim igrama od kojih će on i dotična televizija najviše profitirati.
       Kliše broj tri: dovedite poznatu ličnost koja će govoriti o svom detinjstvu (što najviše podseća na neka stara vremena ali, nažalost, način na koji se te emisije prave i nevešto vođen razgovor rezultira nekvalitetnom emisijom).
       Kliše broj četiri: ponovo su deca u studiju, voditelji se ponašaju prema njima kao da su ometeni u razvoju a ne mali (a uglavnom se i sami voditelji ponašaju kao da su ometeni u razvoju), i onda se igraju nekih nemaštovitih i bezveznih igara uz obavezno gostovanje neke poznate ličnosti, najčešće muzičara ili grupe koja će malo pričati a malo pevati.
       I to je uglavnom to uz dodatak onih groznih crtaća kao što su Nindža kornjače. Zato češće čujem da deca pevaju stihove kao što su "Čiko, čiko, nisi ti ono što treba mi, nešto drugo želim ja, mesto tvojih parica..." umesto "Na širokom carskom drumu što preseca prašumu, sreli su se beli slon i jedan crni telefon..."
       Neko će reći, ma šta ova govori, deca su danas drugačija, vole druge stvari i ovo što im nudimo njima prija. A možda je činjenica da im se ne nudi ništa bolje razlog što se oni priklanjaju onome što im je jedino dostupno. Onda se vraćamo na početak teksta i prisećamo dragog pitanja iz serije "Neven": "Šta je starije, kokoš ili jaje?" Detinjstvo je početak života koji bi trebalo da bude lep i sadržajan. Ovakav početak baš i ne obećava.
       Bilo bi lepo da se urednici dečjih programa na našim televizijama prisete da su i oni jednom bili deca. Možda bi bilo dobro da pročitaju knjige "Olovka piše srcem" i već spominjanu "Kako raste pamet" da bi shvatili kako deca umeju da vrlo ozbiljno razmišljaju o ozbiljnim temama koje se pred njih postave i da će im u stvaranju pravog i kvalitetnog dečjeg programa jednako koliko i stručnjaci poput psihologa i sociologa pomoći i sama deca. Zato dragi moji PITAJTE DECU!
      
       SVETLANA PAROŠKI