NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Čari sporazumevanja

Kiro Gligorov: Makedonija je sve Što imamo (2)

      U leto, posle poznatih događaja u Sloveniji i posle povlačenja Jugoslovenske narodne armije iz te republike, u makedonskoj javnosti je uznemirenost kulminirala. Razumljivo, najuznemireniji bili su roditelji i rođaci vojnika i starešina, pa i drugih građana Makedonije koji su se nalazili u područjima na kojima je počeo rat.
       Sredinom juna u Skoplje je došao tadašnji ministar odbrane, general Veljko Kadijević. Još je funkcionisala specijalna veza s Beogradom, pa jednog dana zazvoni telefon, javi mi se general Kadijević i reče da želi da dođe u Makedoniju da vidimo šta će biti s Armijom. Dodao je i to da je Vrhovna komanda već razmišljala kako da nađe neko rešenje s makedonskim vlastima za povlačenje jugoslovenske armije iz Makedonije. Rekao sam mu: "Dobrodošli ste, samo javite kad stižete". Predložio je da dođe kroz dva dana. Saglasio sam se, napomenuvši da ljudi koji treba da prisustvuju sastanku sigurno imaju svoje obaveze, ali da ću ja od svih tražiti da ih odlože i da budu prisutni.
       Na sastanku kod mene bili su Andov, Kljusev i još dva-tri generala. Kadijević je došao sa svojim pomoćnicima, uključujući i pomoćnika za KOS. Sedeli smo u Domu armije. Pošto smo se ispozdravljali, on nam je 45 minuta držao lekciju u smislu da se nikad nije nadao da će Makedonci ostaviti Srbe i da hoće da napuste Jugoslaviju, da je za njega to sasvim nova situacija, da je imao drugačije predstave o Makedoniji, o Makedoncima, o oficirima, itd.
       Samo što je Kadijević završio govor, Kljusev, koji je sedeo do mene, počeo je da se vrti levo-desno na stolici, nije mogao da se uzdrži. Znajući da je sada najvažnije da završimo glavni posao, koliko je moguće neprimetno udario sam ga nogom ispod stola da bude miran, da pusti ovog da kaže šta želi, a kasnije ćemo ostalo. Ipak, Kljusev reče: "Želim nešto da kažem, gospodine generale, u poslednje vreme nas predsednike republičkih vlada ne pozivaju na sednice Saveznog izvršnog veća. Jedna takva sednica održana je pre petnaest dana. Kada sam video vojni budžet, bilo mi je jasno zašto propada Jugoslavija."
       Kadijević ga je gledao pocrvenevši. Dok je Kljusev govorio, general je ćutao a kad je završio, ovaj mu se lično obrati: "Gospodine, vi meni ne možete da držite lekcije o vojsci. Završio sam sve vojne škole, bio sam u Americi na najvišoj vojnoj školi. Da nije ovde drug Gligorov, odmah bih ustao i sa svojim saradnicima otišao za Beograd."
       Tako se promenila ukupna atmosfera. Pokušao sam nešto da kažem, ali uzalud, više ništa nisam mogao da popravim. Gosti su još malo posedeli, pozvao sam ih da ručamo jer su još jutros stigli iz Beograda. No bili su kategorični: ne, ne i ne! Malo potom ustaše i odoše.
       Potom sam imao jedan neprijatan razgovor sa Kljusevom. Rekoh mu: "Ti si predsednik vlade, moraš prvo da gledaš šta želiš da završiš. Ovde je Armija i svakog časa može da stupi u dejstvo i onda je cela stvar gotova. Šta ti je trebalo da mu držiš lekciju o vojnom budžetu?"
       "Ama, znaš li ti koliko je to milijardi" reče mi on, "da su te pare date za razvoj ne bi došlo do svega ovoga."
       "Dobro, slažem se, ali o tome smo mogli da diskutujemo. A šta sad imamo od toga? Nama je u interesu da vojnici odu odavde."
       Tako je ovaj posao propao.
      
       PROTESTI MAJKI:Bez obzira na negativan odgovor koji smo dobili iz Beograda, nastavili smo da sprovodimo odluku da čuvamo naše vojnike od novih mobilizacija. Bili smo suočeni s novim protestima roditelja pred Sobranjem i zahtevima da se vojni rok dosluži u Makedoniji. Poznata je ona tajna akcija koju je sprovelo makedonsko Ministarstvo unutrašnjih poslova (u noći između 21. i 22. avgusta 1991. godine) kada je iz službenih prostorija odeljenja za narodnu odbranu u opštinama oduzeta vojna dokumentacija o novim regrutima, s ciljem da se spreči njihovo pozivanje u Armiju. To je, svakako, bila još jedna iskra koja je mogla da raspali veliki požar, a bilo je samo dve nedelje do referenduma.
       Ne sećam se šta je tačno bio povod dramatičnog susreta i razgovora tih dana u mojoj kancelariji s komandantom Treće armije generalom Milutinom Kukanjcem. Tek što sam stigao u kancelariju, zazvonio je specijalni telefon i general Kukanjac, besan, ljut, upita me: "Šta je ovo, predsedniče? Izdaja?"
       Mirno sam mu odgovorio: "Slušajte, generale, o takvim stvarima ne možemo da razgovaramo preko telefona, izvolite kod mene na kafu. Sešćemo i razgovaraćemo o tome šta je, zašto je tako i zašto tako mora da bude." Tresnuo mi je slušalicu. Ali nije prošlo ni dvadeset minuta, evo ga na vratima. Ušao je u kancelariju i samo se šetao prostorijom, ljut. Rekao sa mu: "Sedite, generale, poručićemo kafu, razgovaraćemo".
       Posle izvesnog vremena je seo, ali ga mesto nije držalo. "Šta da kažem onima mojima gore? Ovo je pobuna." Kazao sam: "Nije pobuna. Dosad su 34 vojnika stigla mrtva sa fronta. Možete li da razumete njihove majke, očeve, žene koji ne znaju šta se tamo događa. Svakodnevno ljudi gledaju rat na televiziji a tamo su im deca. Kako mislite da bi se osećala bilo koja majka?" General Kukanjac nadovezao se na moje reči: "Rat je, brate! Tu nema ..." A ja sam mu se usprotivio: "Ama to je mnogo ozbiljan događaj za ovu republiku. Mi ne možemo da pređemo preko toga." Potom sam počeo da mu govorim kako su i Srbi, svojevremeno, veoma davno, imali Prvi ustanak, pa Drugi ustanak protiv turskog ropstva. Pa je nastala jedna mala država Srbija, pa kako je knez Miloš diplomatskim aktivnostima i veštinom nekako uspeo da izdejstvuje njeno priznavanje, i sve tako... i kako se Srbija zatim raširila na druge krajeve... Rekoh: "Vi, generale, sigurno sve to smatrate normalnim stvarima i velikim zaslugama srpskog naroda. A sad, kad ovaj mali narod želi da ima svoju državu, kad se zajednička država raspada, vi kažete da je to izdaja..."
       Pošto je čuo šta sam mu rekao i zašto smo sve to napravili, ne posede ni pet minuta. Ustao je, još ljut, i otišao ponavljajući: "Šta ću sad da kažem mojima, ja ću za ovo da odgovaram." Meni je ostalo samo da pretpostavljam kako je general izvestio Vrhovnu komandu, kakve je mere preduzeo u okviru svoje nadležnosti, koja je svakako bila velika ...
       Kad smo prebrodili i taj momenat, sazvao sam sednicu Saveta odbrane na kojoj je ozvaničena naša čvrsta rešenost da vojnici iz Makedonije ne odlaze u JNA. A rat se nastavljao i razgorevao. Paralelno s mirovnim naporima međunarodne zajednice (počela je Haška konferencija o Jugoslaviji), rasplamsali su se vojni sudari na hrvatsko-crnogorskoj granici, nekoliko granata palo je na centar Zagreba, bombardovan je Dubrovnik....
      
       DAJEMO ORUŽJE:Problem je bio kako izvesti tu stvar. Vršilac dužnosti saveznog sekretara odbrane Blagoje Adžić trebalo je da dođe u Skoplje, da počnemo razgovore i zaključimo dogovor. Znao sam za sebe, a preporučio sam i drugima: ako dođe Adžić, nemamo nikakve koristi od svađe s njim... S tim ciljem, odmah po izjavi Branka Kostića, uputio sam generalu Adžiću pismo s pozivom da dođe u Skoplje. Nije prošlo mnogo, javio se telefonom i rekao da želi da dođe i da zna kako je prošao razgovor s generalom Kadijevićem. U tom telefonskom razgovoru od njega sam prvi put čuo da na susretu treba da vidimo kako ćemo sprovesti odluku Vrhovne komande (u vezi s povlačenjem Jugoslovenske armije iz Makedonije). To me je još više učvrstilo u uverenju da se, ako budemo pametni, cela stvar može završiti na miran način. Osnovno je da ode vojska a potom će naša situacija biti drugačija.
       Dođe Adžić, razgovarasmo nekoliko sati. Učestvovali su Andov, Kljusev, ministar Gočevski, nekolicina generala ... I samo što sedosmo, Adžić poče: "Ko bi verovao da Makedonija može da napusti Srbiju." I sve tako: kako smo imali tako dobre odnose..., pa "ovde sam služio sedam godina...", pa je bio u Prilepu, u Velesu, ovde u Skoplju ..., da je ovo mnogo dobar narod ali da ga neko pobunjuje itd.
       "Ajde, generale, da vidimo kako ćemo se dogovoriti", rekoh mu. Govorio sam što sam govorio o našoj nezavisnosti, potom sam mu pokazao Ustav. A u njemu je pisalo da teritorijalni integritet i nezavisnost zemlje štite oružane snage Makedonije i da su u našoj zemlji zabranjene vojne i slične jedinice koje ne pripadaju makedonskim oružanim snagama. Rekao sam mu da tokom šest meseci bilo koja strana vojska mora da napusti makedonsku terotiriju. Već su prošla tri-četiri meseca, ostalo je još mesec-dva, pa nije red da se tučemo. Zato mu predložih kao najbolje da Jugoslovenska armija mirno ode.
       Ova debata trajala je prilično dugo, ali nikako nismo mogli da dođemo do tačke na kojoj se približavaju interesi obe strane, da se dođe do nekog dogovora. I kad je prošlo nekoliko sati, a atmosfera je bila mračna, rekao sam: "Daću jedan predlog, pa šta bude da bude. Ne znam da li će se i drugi složiti s tim, ali predlažem da se mirno povučete iz Makedonije i ponesete sa sobom sve oružje."
       General me je pogledao kao da mu je laknulo. Očito, nije smeo to sam da kaže i čekao je da se iznudi takva solucija. Drugi učesnici sastanka gledali su u mene i pitali se šta se desilo. Tišinu je prekinuo Adžić rečima: "E, to je nešto drugo, o tome bi moglo da se razgovara. I, dobro, recite mi šta ćete učiniti s porodicama naših oficira?"
       "Oficiri treba sami da kažu. Ko želi da ostane ovde - neka ostane, ko želi da ode s vojskom - neka ode, ako mu ovde ostane familija, niko neće ništa da im brani, ljudi mogu da žive, žene da dobijaju deo plate svojih muževa, stanove neće niko da im dira..." rekao sam mu.
       Komentar generala Adžića bio je: "E, pa to je dobro, tako treba..." Potom se malo zamislio i predložio: "Pa dobro, hajde da odredimo po dvojicu generala s naše i s vaše strane, neka se povuku i neka naprave predlog šta da se odavde izvuče..."
      
       RADARI OSTAJU:Složio sam se i generali su se povukli u jednu sobu. Potrajalo je pedesetak minuta i zatim se pojaviše s hrpom papira. NJihovi predlozi bili su napisani rukom i stavljeni preda me. Pažljivo sam pregledao predlog i kada sam došao na treću stranicu, pročitao sam: "Da se odnesu svi radari sa skopskog aerodroma (!)." Upitao sam generala Adžića: "Generale, šta je ovo?"
       "Šta...", upita kao da mu nije bilo jasno moje pitanje.
       "Pa, vi hoćete da odnesete sve radare iz Makedonije, time želite sasvim da nas izolujete od sveta, šta onda da radimo?"
       "Znate šta, predsedniče", obrati mi se general, "i nama su potrebni radari, tamo gde sada ide ova vojska, mora da ima i radare".
       Nisam to prihvatio kao objašnjenje. "Slušajte, da vam kažem, mi nemamo drugi način da to sprečimo osim da obavestimo naše stanovništvo da hoćete da uzmete radare. Verujem da će se okupiti više desetina hiljada ljudi i da ćemo braniti radare, pa vi pucajte!", odlučno sam uzvratio generalu.
       A on nastavi: "E pa, ne može tako. Nećemo to da radimo. Da vam kažem, predsedniče, najveći radar odneli smo noćas."
       Pogledao sam ga i odmah mi je bilo jasno: na aerodromu je bio smešten bataljon jugoslovenske vojske, još nije bilo ni carine, ni granice. Adžić poče da me ubeđuje da nema načina da se vrati taj radar i reče: "Mora biti da je već oko Niša."
       "Ali", dodao sam, "što se drugih radara tiče, na drugim mestima, u Ohridu, neka barem oni ostanu, znam da možemo njima da kontrolišemo deo neba a ostalo će se i nadalje kontrolisati iz Beograda".
       Adžić nije hteo da preseče: "Pa, ne znam kako da vam ostavim radare, treba da razgovaram u Generalštabu ..."
       Pokazalo se da je bilo dobro što sam otvorio to pitanje.
       Produživši da prelistavam predlog, videh da je napisano: da se nose svi instrumenti iz vojne bolnice i plus: sve rezerve lekova. Tamo je bilo napisano: šestomesečne rezerve za slučaj rata. Rekoh sebi: ovi zaista žele da odnesu sve. Da bih to nekako sprečio, iznesoh jednu cifru (kasnije se pokazalo da to nije bilo daleko od istine) i rekoh: "Slušajte, generale, više od polovine pacijenata koji se leče u toj bolnici jesu civili. Ako to učinite, ostaće crna mrlja među našim narodima i trajaće vekovima."
       "E, pa", reče on, "ne može, i mi moramo da imamo bolnice. Kako to da cela armija nema bolnicu?" Suprotstavio sam mu se: "Imate vi bolnica i to dosta", pa sam počeo da mu ređam Niš, Beograd i druge. "Znam", reče on, "ali znate kako je ..." Prekinuo sam ga i odlučno rekao: "Slušajte, možete da nosite sve, ali da odavde nosite i te stvari, e to ne može! Evo, te dve stvari ne možete da nosite ..."
      
       PORODIČNE STVARI:Morao sam da mu kažem a i on i svi u sali u kojoj smo razgovarali su znali: da ne sme da zaboravi kako su više od sedamdeset godina ljudi Makedonije živeli zajedno u prethodnoj jugoslovenskoj zajednici, više od 45 godina u SFRJ i da su raznim vezama, brakovima, izmešani sa drugim narodima. Podsetio sam ga da je dobar deo pripadnika armije, pa i prisutnih visokih oficira, prvo službovanje imao ovde u Makedoniji. Mislim da ove reči nisu ostale bez efekta i na kraju sam završio: "Zamislite da sada dođe do nekog sukoba, u kakvom ćete sećanju ostati ovom narodu? Tu ste živeli, porodično ste se posećivali a sada da padne krv ... Pamtiće se to godinama, generacijama, prepričavaće se po zlu ..." Da li je kod njega proradilo ono čovečno, humano, ne znam, ali se videlo da je počeo da se premišlja. General Adžić se okretao na sve strane, zagledao u prisutne generale - svi oni su slušali ne znajući šta da kažu. Kroz izvesno vreme, on preseče: "Pa, dobro, neka bude tako, ako treba - neka me obese!"
       Potom smo pozvali predlagače da se povuku i da nam predlože kratak dogovor za potpisivanje. Imali smo malo vremena, već je pala noć. Posle izvesnog vremena donesoše nam tekst dogovora na stranici i nešto, ali i na tom malom prostoru kazane su glavne stvari, a osnovno je bilo: da iznesu oružje iz Makedonije ...
       Tek tada je atmosfera postala opuštenija. Želeo sam da unesem i nešto drugo, drugačije od ozbiljnosti dotadašnjih teških razgovora i pregovora. Izvadio sam iz džepa jednu fotografiju i upitao sam generala Adžića: "Poznajete li ovog čoveka?" "E, pa to je moj Trajče!", uzviknu on i poče da priča kako je s njim bio na Vojnoj akademiji: "Završili smo Vojnu akademiju kao najbolji drugovi. Često idem kod njega u Prilep." Rekao sam mu da mi se čovek javio, da je želeo da dođe i vidi svog kolegu. Ne znajući kako će se završiti pregovori, predložio sam mu da mi pošalje, ako ima, zajedničku fotografiju sa generalom Adžićem i da ću ga pozvati ako zatreba. Čovek je odmah poslao fotografiju ... Na njoj Adžić beše krupan čovek, a ovaj naš znatno manji od njega, obojica na slici nasmejani. Dotad smrknuti general, kada vide fotografiju, raspoloži se i poče da se raspituje o svom drugu: "A šta sad radi Trajče, kako je...zar je zaista već u penziji?" "Pa," nasmejah se, "čovek nije general..."
       Potom popismo po jedan konjak, pa još jedan, pa onda on predloži još po jedan i tako se lepo oraspoložismo. Rekoh mu: "Generale, završili smo dobar posao." On nastavi: "Da li je dobro ili nije, videću kad stignem u Beograd." Predložio sam mu da ga ispratim do granice.
       Ovim dogovorom Republika Makedonija preuzela je kontrolu na celoj svojoj teritoriji sopstvenom vojskom. Pored toga, dislokacija Jugoslovenske armije iz Makedonije trebalo je da se završi zaključno sa 15. aprilom 1992. godine. Nepokretna imovina armije koja je bila na našoj teritoriji ostala je u vlasništvu Republike Makedonije. Precizirano je da makedonski vojnici koji se nalaze u sastavu Jugoslovenske armije budu demobilisani do kraja aprila. Oficiri su mogli da biraju - da li će da ostanu u dosadašnjoj službi ili da se uključe u sistem odbrane Makedonije, pri čemu se, svima koji ostanu, garantuju sva prava kao i građanima Makedonije. Vojna bolnica i radari na aerodromu Petrovec ostali su Republici. Dogovor je objavio list "Nova Makedonija" 22 . februara 1992. godine. Poslednji vojnik u uniformi Jugoslovenske narodne armije napustio je Makedoniju 27. marta 1992. godine.
      
       MILOŠEVIĆ U OHRIDU:Pri kraju godine, 27. decembra, javio se Milošević i rekao da bi došao sa Borisavom Jovićem koji je bio u kolektivnom predsedništvu SFRJ i sa Vladom Jovanovićem, ministrom inostranih poslova, da se sretnemo u Ohridu i porazgovaramo o odnosima i budućnosti ovog regiona. Složio sam se, pošavši od svoje konstantne pretpostavke da razgovori ne mogu da škode a da mogu doprineti bar da se bolje razumemo.
       Na sastanku u Ohridu prvi je uzeo reč Jović. Najpre je izrazio duboko razočarenje jer nije mogao da veruje da će se Makedonci odvojiti od Srba i da će postati nezavisna država. "Zašto vam je to trebalo, ko će da vam čuva granice, pa vi nemate armiju, nemate devizne rezerve, nemate valutu..." Potom se uključio Milošević sa sličnim primedbama i snažnim pritiskom da preko mene utiče u smeru promena.
       Obrazložio sam im da smo u poslednjih 120 godina imali nekoliko ustanaka i da su se svi, nažalost - kao i njihova Kosovska bitka s Turcima - završili porazom, paljenjem sela i gradova, velikom emigracijom; narod je počeo da odlazi iz zemlje i to ne samo klasični pečalbari, nego i ljudi koji su u tome videli spas za svoj život. Pomenuo sam da treba da razumeju kako ovaj narod sada, kada mu se pruža mogućnost da ostvari sopstvenu državu, ima na to legitimno pravo i decidirano sam rekao da nezavisna Makedonija nikome ne bi trebalo da smeta, uključujući i Srbe.
       "Dobro, kako ćete da se raspravite s Grcima, pa i tamo ima Makedonaca, i u Bugarskoj ima Makedonaca ....", navaljivali su gosti. Ali to je već bila druga faza razgovora koja nije imala frontalan karakter i tada smo se više objašnjavali oko toga kakve su naše predstave o mogućnostima za rešavanje makedonskog pitanja. Naglasio sam da nemamo nameru da tražimo promene granica, da ratujemo za stvaranje neke ujedinjene velike Makedonije - iako je jasno da je podelom Makedonije učinjena teška istorijska nepravda. No, produžio sam da su došla druga vremena i da to rešenje može da se traži samo preko ulaska u Evropsku uniju i pretvaranjem sadašnjih rigidnih granica u lako prohodne, više formalne nego faktičke i da bi na taj način moglo da dođe bar do duhovnog objedinjavanja makedonskog naroda. Rekoh im da je isti problem i sa albanskim narodom jer i on živi u više država, a u pomenutoj perspektivi i on bi imao šanse ne da traži teritorije, ne da pravi veliku Albaniju, ali da ipak stvori kulturno i duhovno jedinstvo svog naroda.
      
       (Nastaviće se)
      
      

Kad se pre pola godine pojavila knjiga bivšeg jugoslovenskog visokog političara i prvog makedonskog predsednika Kire Gligorova, njegovo opisivanje kako je sačuvao svoju zemlju od rata i haosa čitano je s ozbiljnim uvažavanjem. Danas se već razmišlja i o tome da li se njegova veština mirnog odlaganja može tumačiti tek kao sklanjanje pod tepih bombe s odloženim dejstvom. Ovaj NIN-ov feljton je tako i bliska istorija i razjašnjavanje uzroka surove ratne svakodnevice s kojom je naš južni sused suočen. Izvode iz knjige je s makedonskog prevela Branka Otašević.
       Feljton je priredio Stevan Nikšić.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu