Korejsko otvaranje je počelo, ali je do završnice još veoma daleko. Kim Đong Il je, poput Trockog, jurio u oklopnom vozu kroz Sibir, ali se zaustavljao u fabrikama da prouči kako Rusi iz socijalizma idu u kapitalizam. Nova formula za ujedinjenje Koreje: jedna zemlja, dva sistema, dve vlade...

      (Od dopisnika NIN-a iz Pekinga)
      
       Za korejsko poluostrvo moglo bi se reći da predstavlja azijski Balkan: tamo su započinjali mnogi ratovi u koje su, kao u crnu rupu, upadale susedne zemlje - Kina, Japan, Rusija, pa čak i veoma udaljena Amerika. Ali situacija se odnedavno menja.
       Kim Đong Il, koga još optužuju da u tajnosti pravi rakete i nuklearnu bombu, započeo je novu partiju otvaranjem koje bi se moglo nazvati -"Korejski gambit".
       To otvaranje je veoma oprezno i postepeno, obezbeđuje i moguće povlačenje, ali je usmereno na različite strane, i ide u nekoliko pravaca uporedo. Ide polako, ali ide.
       Poslednji, spektakularni potez, bilo je Kim Đong Ilovo putovanje oklopnim vozom iz Pjongjanga u Moskvu. Taj desetodnevni put privukao je veću pažnju javnosti nego njegovi pregovori u Moskvi. Svetska štampa je najviše pisala o neviđenim merama bezbednosti (pre glavne kompozicije išao je voz "čistač mina"), poklanjala je pažnju protestima ruskih putnika kojima je gost poremetio sve redovne linije i izveštavala o natprirodnim silama koje su pratile putovanje. Grmelo je kad mu vreme nije, voćke su po drugi put cvetale a dvostruke duge pojavljivale se kad ih niko nije očekivao.
       Sve je to bio severnokorejski folklor koji često prati "dragog rukovodioca" kako nazivaju Kim Đong Ila. Manje se pisalo da je u mnogim mestima, duž puta, korejski lider obilazio fabrike i upoznavao se sa ruskom stvarnošću, posebno sa tranzicijom.
       Ovo poslednje je, međutim, mnogo značajnije, jer ukazuje na promenu razmišljanja u Severnoj Koreji. Umesto ideje "Đuće" koju je tako uporno propagirao njegov otac, Kim je okrenuo pogled prema savremenim dostignućima. On je od prošle godine boravio već dva puta u Kini gde se, pored političkih i međunarodnih tema, bavio i problemima kineske reforme. Ta nagla zainteresovanost za reforme u susednim zemljama podstakla je pretpostavke da i u Severnoj Koreji predstoji period reformisanja, i da je Kim Đong Il rešio da njegova zemlja konačno izađe iz samonametnute izolacije. Poznato je, naime, da nema uspešne reforme u izolovanoj zemlji. I da nema ekonomske pomoći bez dobrih političkih odnosa sa susedima.
       Ili je, možda, sadašnje otvaranje Pjongjanga samo privid i posledica instinkta za preživljavanje ?
       Glavni događaj na korejskom poluostrvu desio se, zapravo, prošle godine: to je bio "istorijski samit" dve korejske države, na severnokorejskom tlu. Predsednik Republike Koreje Kim Dae Đung i njegova "Sunshine policdž" naišli su na dobar prijem u Pjongjangu i samit, za koji je bio spreman još otac sadašnjeg lidera, Kim Il Sung pre smrti 1994. godine, konačno je održan. Podrška je stigla od svih velikih suseda - Kine, Japana, Rusije i SAD, čijih se pedesetak hiljada vojnika već pola veka nalazi na jugu poluostrva.
       Posledice su poznate: led je počeo da se topi. Ekonomska pomoć počela je da stiže iz Južne Koreje i Japana. Zauzvrat, dopuštene su povremene posete razdvojenih rođaka koji se nisu ni videli, ni čuli, a niti su mogli da razmenjuju pisma još od 1953. godine kada je okončan Korejski rat i potpisan sporazum o prekidu vatre. Korejci sa juga mogli su da posete svoje siromašne rođake na severu i da im donesu poklone u vrednosti do 500 dolara. Ratna retorika je utišana, a Sever je dao saglasnost da, kao država, prihvati i malo veće poklone; na primer, traktore.
      
       Reforma ili samopreživljavanje ?
       Južnokorejski predsednik, koji je u međuvremenu dobio i Nobelovu nagradu za mir, našao se, međutim, pod strelama kritike. NJegovi sunarodnici mu zameraju da je dao "isuviše mnogo za isuviše malo".
       NJegovi kritičari tvrde da se u Severnoj Koreji ništa bitnije nije promenilo, ekonomske reforme još nema na vidiku i sve što je Kim Đong Il uradio, bilo je motivisano samo njegovim političkim preživljavanjem i očuvanjem režima.
       To je tačno, ali nije cela istina. Gotovo je sigurno da je prvi interes severnokorejskog lidera bio da olakša katastrofalnu ekonomsku situaciju u zemlji i da time sačuva svoju vlast. Analitičari su beležili višegodišnju masovnu glad od koje je umrlo nekoliko miliona ljudi. Istina, zvanični podaci nikada nisu objavljeni i iznesene prognoze međunarodnih humanitarnih organizacija često se veoma razlikuju. Ipak, malo ko sumnja da je Severna Koreja, posle smrti Velikog vođe, prolazila kroz jedan od ekonomski najtežih perioda. Bila je izložena i snažnim pritiscima Sjedinjenih Američkih Država koje i sada tvrde da Pjongjang potajno radi na stvaranju nuklearnog naoružanja i da predstavlja stalnu regionalnu opasnost.
       U takvoj situaciji, Kim Đong Il je prve godine svoje vladavine iskoristio da se učvrsti u liderskoj ulozi, a tek onda da se okrene spoljnoj politici. To je objašnjavano konfučijanskom tradicijom koja zahteva da se sin, posle očeve smrti, ne bavi javnim poslovima tri godine. Bilo kako bilo, tek pet godina posle smrti Kim Il Sunga došlo je do međukorejskog samita koji je promenio sliku ovog dela sveta.
       Posle susreta na vrhu sa predsednikom Južne Koreje (prvom posle rata pre pola veka), Kim Đong Il je dva puta putovao u Kinu, jednom je bio domaćin ruskom predsedniku Putinu u Pjongjangu, posetio ga kasnije i u Moskvi, primio je tadašnjeg američkog državnog sekretara Olbrajtovu u Severnoj Koreji (takođe istorijska, prva poseta), poslao svog vojnog izaslanika u Vašington na susret sa američkim predsednikom...
       Međunarodni pritisak na Severnu Koreju unekoliko je smanjen, a u Pjongjangu su najavljene neke ekonomske promene. Kim Đong Il je dozvolio najvećim kompanijama iz Južne Koreje da investiraju na Severu, omogućio osnivanje slobodnih ekonomskih zona po ugledu na Kinu i odobrio početak izgradnje železničke pruge koja će povezivati dve korejske države.
       (U tu prugu neki politički vizionari polažu velike nade jer se ona ne završava u Pjongjangu, već će biti povezana sa Transsibirskom železnicom pa će tako predstavljati najkraći put za robu iz Koreje i Japana do zapadnoevropskog tržišta.)
       Korejski gambit, dakle, ne predstavlja samo potrebu za preživljavanjem; on u sebi krije i promene na unutrašnjem planu i u međunarodnoj politici zemlje.
      
       Četvorica u džipu
       Kada je posle Drugog svetskog rata Nemačka bila podeljena, Berlinom su patrolirala "četvorica u džipu" - Rus, Amerikanac, Francuz i Englez. Neka druga četvorica našla su se u imaginarnom džipu koji kontroliše podeljenu Koreju danas - to su pored Amerikanca i Rusa, još i Kinez i Japanac. Za sve njih je Koreja, pre svega, pitanje strateške bezbednosti.
       U stvari, korejsko poluostrvo je već dva veka poprište brutalne međunarodne konkurencije, ali danas uprkos tome izgleda da su Japan, Kina, Rusija i SAD našli konačno zajednički interes za mir, stabilnost i pomirenje Severne i Južne Koreje. Nijedna od ovih zemalja nije zainteresovana za nestabilnost i nastavljanje sukoba na korejskom poluostrvu. Takođe, sve je jasnije da je i Severnoj Koreji stalo do miroljubivog okruženja, jer bez toga ne može da računa na ekonomsku pomoć, a bez strane ekonomske pomoći ova zemlja neće moći da izađe iz sadašnje katastrofalne situacije.
       Što se tiče Kine, ona ima važne ekonomske i geopolitičke interese na korejskom poluostrvu. Od zemlje čijih je dva miliona "dobrovoljaca" ratovalo na strani Severa pedesetih godina, Kina je danas država koja sa nekadašnjim protivnikom, Južnom Korejom, ostvaruje mnogo obimnije ekonomske odnose i saradnju, ali je ostala prijatelj i partner i Severnoj Koreji.
       Neki analitičari u ovom delu sveta tvrde da Kini najviše odgovara sadašnja situacija, to jest podela Koreje. Jer, navodno, ujedinjena Koreja bila bi novi, snažni konkurent Kine. To je, međutim, jednostrano gledište jer ne uzima u obzir ogromnu razliku u veličini jedne i druge zemlje. Eventualna, ujedinjena Koreja imala bi 67 miliona stanovnika i 430 milijardi dolara bruto nacionalnog dohotka, što je teško porediti sa dvadeset puta većim brojem stanovnika Kine i tri puta većim bruto nacionalnim dohotkom.
       Drugo, istorija je potvrđivala da je pogoršanje odnosa na korejskom tlu uvek negativno uticalo na situaciju u Kini (Kina je još od dinastije Ming pa do Maovog režima slala svoje trupe u Koreju, odakle su često strane armije upadale na kinesku teritoriju). Danas je Kini kao velikoj zemlji u punom ekonomskom procvatu i te kako neophodno miroljubivo okruženje; zato je Peking veoma zainteresovan za međukorejski detant.
       Što se tiče Rusije, i njen interes je u ekonomski snažnoj i politički samostalnoj Koreji, kao svojevrsnoj tampon-zoni prema gigantima sa Dalekog istoka - Kini i Japanu. Takva Koreja, smatra se u Kremlju, olakšala bi i demografski pritisak koji danas trpi ruski Daleki istok. Dovoljno je podsetiti da prema nekoliko miliona ruskih građana u istočnom Sibiru stoji kineska provincija Heiluđijang sa preko 80 miliona stanovnika.
       Što se tiče SAD, njihovo razmišljanje je, takođe strateško bezbedonosnog karaktera. Vašington uslovljava saradnju sa Pjongjangom i pružanje ekonomske pomoći odricanjem Severne Koreje od nuklearnog i raketnog naoružanja i dovođenjem politike Kim Đong Ila u sklad sa prihvatljivim međunarodnim normama. U svakom slučaju, Amerikanci ne nameravaju da u dogledno vreme povuku svojih pedesetak hiljada vojnika razmeštenih po bazama u Južnoj Koreji. A u takvoj situaciji teško da se može ozbiljno govoriti o ujedinjenju dve korejske države.
       Ujedinjenje: kada i kako?
       Svojevremeno je ujedinjenje Nemačke podgrejalo nade među milionima Korejaca da bi nešto slično moglo da se i njima desi. Situacija je bila slična: veoma bogati i veoma siromašni deo (Severna Koreja ima 21 milion stanovnika i oko 21 milijardu dolara bruto nacionalnog dohotka, a Južna ima 46 miliona stanovnika i 406 milijardi dolara dohotka), podela nastala u jeku hladnog rata koja je izgubila smisao kada je nestalo suprotstavljenih blokova. Ali, deset i više godina kasnije, ujedinjenje dve korejske države nije nimalo bliže .
       Istina, obe zemlje su primljene u Ujedinjene nacije, ali među njima ni danas nema diplomatskih odnosa, niti normalne komunikacije među ljudima. Povremene posete sa juga zemlje su ipak izuzetak.
       Ali, bogata braća sa juga su zapazila i koliko je Zapadnu Nemačku koštalo ujedinjenje sa Istočnom. Seul bi trebalo da u Severnoj Koreji investira preko 250 milijardi dolara da bi se ova zemlja kako-tako ekonomski oporavila. Uz to, Severna Koreja je čak i danas daleko više politički izolovana nego što je Istočna Nemačka ikada bila. Zato je stvarno ujedinjenje dve Koreje udaljeni put kojim će se ići ne nekoliko godina već, verovatno, nekoliko decenija.
       To, naravno, ne znači da se o ujedinjenju ne razmišlja sa obe strane 38. paralele. Pri tom postoje različite i interesantne ideje. Severnokorejski ambasador u Ujedinjenim nacijama nedavno je rekao da bi to bila "jedna zemlja, sa dva sistema i dve vlade".
       Jedina prihvatljiva formula je konfederacija, smatra ovaj diplomata.Dva sistema, dve vlade, dve regionalne autonomne države, dva različita socijalna sistema, ali ujedinjeni u nacionalnom izboru zajedničke države. Nije samo objasnio kako bi takva država funkcionisala.
       To, možda, uopšte i nije važno. Na dnevnom redu su realniji ciljevi. "Korejski gambit" je tek otvaranje, i o završnici ne treba isuviše razmišljati. Pre nego što se sazna pobednik partije, pašće još mnoge figure.
      
       ALEKSANDAR NOVAČIĆ