Domaći ugostitelji nepripremljeni su dočekali bogatu rusku klijentelu koja je konobarima uz astronomske račune ostavljala i napojnice

      Turistička sezona u Hrvatskoj ove godine kao da je ostvarila najgore noćne more domaćih ksenofoba. Hrvatski deo Jadrana nisu doduše preplavili Srbi, ali Rusi svakako jesu. A nedavna istraživanja ovdašnjeg javnog mnjenja govore da su Rusi narod prema kome popriličan broj stanovnika Hrvatske oseća najmanje simpatija. Pre njih, na lestvici odbojnosti nalaze se još samo Srbi. Najomiljeniji su Nemci, Austrijanci i Slovenci. Da osećaji uglavnom nemaju veze s novčanikom pokazuje činjenica da su pomenuti zapadni turisti u julu i avgustu u Hrvatskoj prosečno trošili po pola marke na dan. Napojnice koje su konobarima istovremeno ostavljali bogati Moskovljani kretale su se od minimalnih dvadeset pa do pedeset i stotinu maraka. Reklamiranju turizma Hrvatska je ove godine namenila trideset miliona maraka, ali je još veliko pitanje da li će se baš svaka od njih nekoliko puta umnožiti u državnom budžetu. Turističke devize više se ne dele s Beogradom, rat je prošao, domaći desničari odustali su od letnjeg puča protiv nove državne vlasti. Gostiju je više nego ranijih godina, ali nešto opet ne valja.
      
       Jezici i mentaliteti
       Ruski turisti prvi su shvatili u čemu je stvar. Na užas domaćina sve su objasnili sličnostima između slovenskih naroda. Reč je, kažu, o srodnom mentalitetu koji uvek iznova rešava istu zagonetku. Kako da se što bolje živi, a što manje radi. Ruska invazija na hrvatski deo jadranske obale najbolje pokazuje koliko su domaći ugostitelji daleko od rešenja. Pa čak i oni najelitniji, u Dubrovniku. Upravo tamo je ovoga leta gostovalo najviše Rusa koji su popunili najskuplje hotele. Nijedan od njih nije imao jelovnik preveden na ruski. O ostalim prospektima i reklamnim brošurama da se i ne govori. Jezika je, istina, bilo na pretek. Od engleskog, nemačkog, francuskog, italijanskog, pa do hebrejskog i japanskog. Ali, ruskog nigde. Da bi se shvatilo zašto, ipak se mora živeti u Hrvatskoj. LJudi koji ovde žive od turizma s ponosom, naime, ističu kako nema tih para za koje će oni "unositi ćirilicu u svoj restoran". Za razliku od Čeha koji su protiv ovakvih diskriminacija protestovali čak i u svojoj ambasadi u Zagrebu, Rusi se ne uzbuđuju previše. Češki ambasador je pre nekoliko godina tražio od Ministarstva spoljnih poslova i Ministarstva turizma Hrvatske da mu objasne po čemu marka više vredi kad je u rukama drži Nemac, a manje kad je ima Čeh. Odgovor nije dobio, a Česi na domaćoj obali još slove za takozvane turiste.
       Rusi su poznati i po tome što nikada ne traže račun za uslugu koja im je pružena. U prodavnicama suvenira plaćaju tako što izvade svežanj kuna omotan gumicom. Nespretno ga prevrću po rukama i pokušavaju da shvate kolika mu je zapravo vrednost. Na kraju im dojadi i čitav ga stave u ruke preneraženoj prodavačici koja im je prodala razglednice, film za fotoaparat ili masku za ronjenje. Ukratko, Rusi su već pokupovali sve što je moglo da se pokupuje u prestižnim hrvatskim letovalištima i pojeli sve zalihe hotelskih delikatesa spremljenih za čitavu sezonu. Pa ipak, nisu zadovoljni. Ne zato što je ćirilica diskriminisana. Oni će iduće godine ionako otići negde dalje. Nego zato što je ponuda slabašna. Ruskinje koje su nameravale da u Hrvatskoj pokupuju garderobu za najnoviju sezonu neprijatno su iznenađene. Kažu da je izbor gori nego u velikim robnim kućama socijalističkog tipa u nekadašnjoj istočnoj Nemačkoj. Novac zato troše na frizerske i kozmetičke usluge najskupljih hotela na Jadranu. Za njih ne vredi pravilo slanih Amazonki nordijskog tipa. Po povratku s plaže prvi korak vodi ih u dvoranu za masažu, aromaterapiju i pedikir, a tek onda odlaze na večere i u kockarnice. Jedino što može da uzruja Rusa koji letuje na Jadranu je pitanje zar mu Hrvatska nije preskupa. Odgovoriće da svako ko misli da zna šta je to skupoća, treba da dođe da živi u Moskvi.
      
       Izgubljeni primat
       Govoreći jezikom novca, najpoznatiji turistički centri sveta odavno su shvatili da su Rusi "planetarno poželjni gosti". Ipak, od svih turističkih agencija u Hrvatskoj tek jedna ima svoje predstavništvo u Moskvi, a i to treba da zahvali ranijem, toliko omraženom, komunističkom nasleđu. Reč je o "Ingratursu", agenciji poznatog građevinskog preduzeća "Ingra" iz Zagreba koje je decenijama gradilo na ruskom tržištu. Hrvatska nacionalna vazdušna kompanija Croatia Airlines ukinula je svoje letove za Moskvu. Ovo preduzeće sličnu politiku vodi još jedino prema Beogradu i ostalim destinacijama u Jugoslaviji, uz opštu ocenu da nema ni interesa ni ekonomskog pokrića za saradnju sa zemljama "toga tipa". Kad su Rusi u pitanju, treba pomenuti i ponižavajuću naviku domaćina da "takozvane turiste s Istoka" smeste u sobe bez klima-uređaja ili da na svaki način pokušaju da im podvale smeštaj daleko lošiji od onog koji su platili. Ni ovako akutan nedostatak turističkog bontona Rusima ne može da pokvari želju za odmorom. Plate ono što su mislili da će dobiti i istog časa odlaze na Azurnu obalu, Maldive, Bali, Tajland, Meksiko i ostala letovališta koja su manje opterećena provincijalizmom i ksenofobijom.
       Mada su ovoga leta u Dubrovniku boravili i slavni američki režiser Stiven Spilberg, italijanski konfekcijski magnat Lućano Beneton, belgijska kraljevska porodica i mnogobrojni vojnici s američkih ratnih krstarica, razarača, podmornica i nosača aviona, Hrvatska je, zapravo, izgubila turistički primat na Mediteranu. Uz nabrojane goste tamo mogu da se vide još poneka lokalna estradna zvezda i pokoji domaći novinar. Naravno, reč je o probranoj vrsti koja je u poslednjih deset godina toliko profitirala "od žurnalizma" da, posle smene državne vlasti, mirno može da analizira po čemu se turistička ponuda Dubrovnika razlikuje od one na Karibima gde se, primera radi, letovalo ranijih godina. Uvek željna "noblgostiju" čija imena zvuče jednako dobro kao i sadržaj njihovih novčanika, Hrvatska se ovoga leta uhvatila u zamku sopstvene umišljenosti. Ne samo da je Čehe, Mađare i Slovake ismejala kao "paradajz-turiste", a Slovence kao "škrte Kranjce" koji u Hrvatsku donose čak i vlastitu "radensku" vodu, nego se sve više prigovara i strukturi posetilaca iz Austrije i Nemačke. Uvreženo je mišljenje da su to sredovečni parovi, teški na novčaniku, čija platežna moć nije bogzna kakva. Statistike, međutim, govore suprotno. Iz Zapadne Evrope u Hrvatsku dolaze ljudi čija je prosečna starost trideset godina, a prosečna mesečna zarada kreće se između tri i pet hiljada maraka. To što sav svoj novac, baš poput Rusa, nisu ostavili na potezu od Istre do Dubrovnika znači da, ili nisu imali gde da ga potroše ili nisu želeli da ga bacaju uludo.
       Ono što najviše iritira zapadnog Evropljanina koji, primera radi, dolazi da se odmori na neko od poznatih ostrva severnog Jadrana, činjenica je da ga po povratku s plaže u hotelskom kupatilu čekaju nepromenjeni peškiri i neoprane sanitarije. Razlog je banalan, a domaćini tvrde da su pred njim nemoćni. Nema vode. Ovogodišnja nestašica poprimila je takve razmere da su se gosti iz poznatih letovališta oko Rijeke, poput Opatije, Crikvenice, Voloskog, ostrva Raba, Paga... za dva dana spakovali i otišli uz pozdrav tipa "nikada više". Voda za tuširanje povremeno je počela da kaplje iz tuševa na plažama, ali su se te kapi plaćale najmanje jednu kunu ili 25 pfeniga. Voćni sokovi ovoga leta prodavali su se po ceni od pet do deset maraka za četvrtinu litre, a najjeftinija pica (piža) koštala je, takođe, deset maraka. Kilogram voća na primorskim tržnicama obično košta oko pet maraka, a švedski stolovi u hotelima pretrpani su teškom i masnom, najčešće konzervisanom hranom. Nemci i Austrijanci zgražali su se što se po hotelima skoro uopšte ne nudi voće i povrće, a Slovenci i Italijani protestovali su zbog nedostatka beskofeinske kafe i hleba od integralnih žitarica.
      
       Smrtonosne saobraćajnice
       Ono što je svima, ipak, najviše smetalo bio je odnos kune i marke. Hrvatska valuta definitivno je precenjena. Jedna marka vredi, otprilike, tri kune i 80 lipa, ali posetioci sa evropskog istoka i zapada solidarni su u proceni da bi realna vrednost marke u Hrvatskoj trebalo da bude barem sedam kuna. Dok je za prosečnog Nemca jadranska obala pre rata bila sinonim za čisto more, lošu hranu i niske troškove letovanja, jedino što se u ovom nizu nije promenilo je hrana. I prema zvaničnim statistikama osnovne prehrambene namirnice u Hrvatskoj su čak 40 odsto skuplje nego u Austriji. Pošto Austrijanci prosečno zarađuju četiri hiljade, a Hrvati hiljadu maraka mesečno, nad ovim se proporcijama vredi zamisliti. Tim pre što su strani turisti već razmislili, odlučili i počeli da zaobilaze Hrvatsku. Jedan od razloga su i smrtonosne domaće saobraćajnice na kojima su i ovoga leta vladale neopisive gužve. Samo u julu statistike su zabeležile blizu osam hiljada saobraćajnih nesreća, a putevi za more su skoro svakog vikenda odneli po desetak života. Gužve počinju već na ulazu u Hrvatsku gde se s obe strane granice čeka u kolonama dugim i po nekoliko kilometara. Kad se one konačno pokrenu relativno pristojno stiže se do glavnog grada Zagreba i odličnim putem može da se nastavi do Karlovca u pravcu mora. U Karlovcu se kalvarija nastavlja, što zbog, strancima posve nerazumljivog čekanja pred kućicama za naplatu putarine, što zbog činjenice da put dalje vodi kroz naseljena mesta gde se brzina vožnje ograničava na pedesetak kilometara na sat. Ko nervno preživi čekanje kod Karlovca treba da se nada da ga na putu neće doslovno samleti manijak za volanom crnog blindiranog džipa, "BMNJ"-a ili "audija" kome je dojadila "penzionerska vožnja" od 160 kilometara na sat, pa je poželeo da pretiče kolonu automobila u nepreglednom zavoju preko dve pune linije. U ovakvim morbidnim hazardima živote su ovoga leta izgubili neki poznati lokalni političari u Hrvatskoj. Opšta i vozačka nekultura kombinovane sa ekstremno jakim i brzim automobilima u Hrvatskoj su za samo mesec dana usmrtile stotinu ljudi, a četiri stotine učinile trajnim invalidima.
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ