Prvi, a kako kaže verovatno i poslednji put, Milan Vlajčić napisao knjigu o jednom glumcu. Zbog čega?

      Na Filmskim susretima u Nišu ove godine je promovisana nova knjiga iz edicije "Dobitnici nagrade Pavle Vuisić" posvećena prošlogodišnjem vlasniku ovog priznanja, glumcu Draganu Nikoliću (58). Dugogodišnji filmski kritičar "Politike" Milan Vlajčić otkriva kako je nastala ova monografija:
       "Običaj je da glumci, dobitnici nagrade, zatraže autora. Dragan Nikolić je to meni ponudio, i ja sam taj izazov prihvatio. Tako je nastala moja prva knjiga o jednom glumcu, a verovatno i poslednja, jer takav posao zahteva ogroman napor, a ja sam čovek u godinama koji je to radio uza sav svoj dnevni posao u 'Politici'. Ne znam da li bih još jednom imao tu energiju za sličan posao."
       Na pitanje da li je u prihvatanju ovog posla, ipak, prevagnulo to što su obojica rođeni, odrasli i stanuju u istom kraju Beograda, na Čuburi, Vlajčić odgovara:
       "Pomalo je i to uticalo. Međutim, mnogo jače od toga je filmska veza, filmski trag koji je Dragan ostavio na mene od trenutka kada sam ga prvi put video u filmu 'Kad budem mrtav i beo'. U mom viđenju buntovnika bez razloga iz 50-ih i 60-ih godina, u evropskom filmu postoje samo četiri velike uloge koje su ostvarili Zbignjev Cibulski ('Pepeo i dijamanti'), Žan-Pol Belmondo ('Do poslednjeg daha'), Albert Fini ('Subotom uveče, nedeljom ujutru') i senzacionalni debi i senzacionalna uloga DŽimija Barke koju je odigrao Dragan Nikolić u jednom od najboljih jugoslovenskih filmova "Kad budem mrtav i beo".
       Dragan Nikolić je u javnosti živeo u senci lika DŽimija Barke, i mnogi nisu shvatili da je on sazrevao, žanrovski ušao u komediografski i epski fah, i da je ostvario neke dramske uloge koje su vrhunac u jugoslovenskoj kinematografiji. Pomenuću samo filmove 'Ko to tamo peva', 'Banović Strahinja', 'Bure baruta'..."