Jirgen Habermas, jedan od najznačajnijih savremenih filozofa čije je delo u tradiciji kritičkog prosvetiteljstva obeležilo epohu, laureat je nagrade za mir 2001. koju dodeljuje udruženje nemačkih izdavača i knjižara u Frankfurtu

      Moćna gilda nemačkih izdavača i knjižara ustanovila je 1950. tradiciju shodno kojoj se svake godine u povodu najvećeg međunarodnog sajma knjiga u Frankfurtu na Majni nagrađuju javne ličnosti premijom od 25 000 nemačkih maraka, a koje, kao što se veli u statutu, "u izuzetnoj meri primernim angažmanom u oblasti literature, nauke i umetnosti doprinose ostvarenju ideje mira". Mir je eminentan politički pojam i pri tom gotovo nužno transcendira sfere političkog. Ukoliko je tačno da u ratu ima etničkih, političkih i privrednih motiva, moglo bi se reći da su i religiozni motivi u tom kompozitumu od značaja. Očito je otuda da vizija mira dodiruje i filozofiju i religiju.
       Sa Jirgenom Habermasom je - posle Romana Gvardinija (1952), Martina Bubera (1953), Karla Jaspersa (1958), Gabrijela Marsela (1964), utopiste Ernsta Bloha (1967), antiutopiste Lešeka Kolakovskog (1977) i Hansa Jonasa (1987) - ponovo nagrađen jedan filozof internacionalnog formata i renomea. Teolozima je ta nagrada bila dodeljivana shodno nekakvoj proporciji svetskih religija. Godine 1961. dobio ju je značajni hinduist Radakrišnan. Eminentan posrednik islama u nemačkom govornom području, Ane-Mari Šimel ju je dobila 1995.
      
       Minimalistička struja
       Habermasa je moguće priključiti toj minimalističkoj struji: on već nekoliko poslednjih godina ne posustaje u isticanju da savremena socijalna filozofija bez moralnog rezervoara religija naprosto nije moguća. Habermas je rođen 18. juna 1929. u Diseldorfu. Svojim habilitacionim spisom kod Abedrota u Marburgu stekao je visok ugled u fah-krugovima, a asistentura u Frankfurtu ga je učinila jednim od najkompetentnijih protagonista studentskih revolta 1968. Posle profesure u Hajdelbergu, nominovan je 1964. nasledikom katedre Maksa Horkhajmera na Frankfurtskom univerzitetu. Sedamdesetih godina je Habermas preuzeo direktorijum Maks-Plank instituta za socijalne nauke u Štambergu i Minhenu. Na Frankfurtski univerzitet vratio se 1983, na kojem je bio ordinarijus do svog penzionisanja 1994. Autor je dobitnik nebrojenih počasnih doktorata, naučnih nagrada i član više akademija nauka širom sveta.
       Habermas je najprihvaćeniji nemački filozof u 20. veku i o njegovom delu je najviše raspravljano. Dva osnovna tipa kritike Habermasove teorije moralnog diskursa kategorisali bismo na one koji se odnose na "premalo metafizike" (Diter Henrih) i na one koji se odnose na "previše metafizike" (Liotar). Dok Henrih u postmetafizičkoj misli Habermasa, oslobođenje od "kraljice nauka" i pokušaj dedukcije subjektivnosti kao oprečan fenomen intersubjektivnom sistemu komunikacija smatra samo retoričkim trikom i opsenom, dotle mu francuski kolega Liotar prebacuje previše metafizike i transcendentalnih struktura u ideji nadređenog uma. Iz nasleđa "Kritičke teorije", sa kojom je on vazda bivao asociiran, odbacivši njen naturspekulativni balast, preuzeo je Habermas samo ono što je bilo od relevantnosti za filozofiju demokratskih teorija. Za njega, kao i za demokratski orijentisanu generaciju nemačke inteligencije - demokratija i "vezanost za zapad" - čine normativnu polaznu tačku u procesu demokratskog volonte générale.
      
       Ideal - republika
       Za Habeirasa bi kantovski ideal "večnog mira" mogao glasiti - republika. Samo njoj je moguće da kulturne i religiozne diferencije ublaži i balansira. U tom duhu je i jedno od Habermasovih načela praktične filozofije - argumentativni pledoaje za multikulturalni, postnacionalni republikanizam, kao prevazilaženje socijalne i kulturne monolitnosti. Habermas se zalaže za pojam istine koji je kompatibilan sa njegovim političkim premisama: u procesu slobodne diskusije treba istina sama da iznikne. Reč je o takozvanoj teoriji konsensualne (od consensus) istine. U Habermasovoj socijalnoj arhitektonici, demokratija i filozofska refleksija idu ruku pod ruku.
       Poslednjih godina je Habermas tu svoju paradigmu teorijski korigovao. Otuda se sa nestrpljenjem očekuje 14. oktobar, kada će, Jirgenu Habermasu u crkvi Sv. Pavla u Frankfurtu biti uručena nagrada za mir i kada će, posle pohvala nemačkog sociologa Jana Filipa Remtsme, laureat pročitati svoj referat i izložiti teze svojih teorijskih promišljanja, koja će biti praćena ne samo Argusovim očima njegovih brojnih teorijskih kontrahenata, već i svekolike filozofske i političke internacionalne javnosti.
      
       ZORAN ANDRIĆ