Muzej savremene umetnosti je svakako prioritet, jer on ima posebnu funkciju u našem društvu: istovremeno čuva naše kulturno nasleđe, ali radi i u neposrednoj stvarnosti na promociji i prikupljanju savremene umetnosti

      Pre četrdesetak godina Muzej savremene umetnosti u Beogradu je predstavljao balkansko čudo. I po arhitektonskom projektu i po mestu gde je postavljen i po zbirci koju je, u startu imao. NJegov osnivač i dugogodišnji direktor Miodrag B. Protić uradio je najviše što se u jednoj socijalističkoj zemlji moglo uraditi: pored Muzeja napravio je i zbirku moderne jugoslovenske umetnosti, čije delove će u budućnosti tražiti sve bivše jugoslovenske republike. Naravno, ukoliko ne odluče da pre devedesetih likovna umetnost u njihovim, sada zemljama, nikada nije postojala. (Postoji takva tendencija i kod njih i kod nas.)
       Slavna vremena Muzej doživljava za vreme direktora Zorana Gavrića. Velike svetske izložbe i zbirke dolaze kod nas, a i naše idu u inostranstvo. Ali, već tada počinju priče o nefunkcionalnosti prostora, dogradnji...
       Za vreme rata "koga nije bilo" za direktora Muzeja biva imenovan Radislav Trkulja, uz veliko protivljenje zaposlenih. Bivši direktor Gavrić i kustos Jovan Despotović dobijaju otkaze. Despotović se vraća u Muzej, a Gavrić, čovek koji je proslavio Muzej, biva zaboravljen.
       Nova vlast postavlja nove ljude. Tako direktor MSU postaje Branislava Anđelković-Dimitrijević. Mlad čovek na čelu tako važne kulturne ustanove kao što je MSU, važne bar za one koji znaju o čemu se radi, izaziva pažnju. Ona predstavlja novu generaciju umetnika kritičara i istoričara umetnosti koja je stasala poslednjih deset godina i koja nije imala priliku da se pokaže i dokaže.
       Zato i ovoliki uvod o Muzeju. Da se ne zaboravi. Možda će nova generacija, opet, razbiti sve ploče. Možda tako i treba, ali, možda neće baš valjati, jer nema ovde toliko puno ploča.
      
       Novoj direktorki valja pružiti šansu.
       Za početak, pitamo direktorku kako je izabrana na ovo mesto i da li je bilo nekakve konkurencije?
       - Posle nekoliko konsultacija sa pomoćnikom ministra za kulturu gospodinom Jovanom Despotovićem usledio je i razgovor sa ministrom kojom prilikom sam predala svoj curriculum vitae kao i vrlo jasno izloženu novu koncepciju Muzeja praćenu jasnom strategijom koja će omogućiti revitalizaciju ove, nekada vrlo prestižne kulturne institucije. Javnog konkursa za direktore i upravnike kulturnih institucija, koliko ja znam, nije bilo, ali pretpostavljam da su svi prošli kroz ozbiljne razgovore i uspešno odbranili svoje koncepcije.
       Zaista ne znam koliko je bilo pretendenata na ovo mesto mada mi se čini da su mnogi odustali od takmičenja imajući u vidu obim posla koji predstoji. Tim u kome sam ja doskoro radila kao predsednik Upravnog odbora Centra za savremenu umetnost se nikada nije plašio posla, mi smo za osam godina stvorili Centar koji je poznat u čitavom svetu i koji je promovisao jugoslovensku umetnost upravo umesto Muzeja savremene umetnosti koji je samo nominalno funkcionisao. Od 1994. pa do sada, mi smo razvijali programe koje je Muzej zapostavljao, od izložbi i kulturne razmene preko izdavaštva, multimedijalnog studija do veoma ozbiljnog programa edukacije.
       Upravo postojanje ovih programa čini proces brže revitalizacije Muzeja mogućim. Ali, na drugoj strani zaista stoji pitanje ovlašćenja koja su mi data. Mislim da su ona ista za sve novopostavljene ljude u kulturi. Zakonski okvir, ali i kolizije različitih zakona predstavljaju problem. Ukoliko se ubrzo ne pronađu rešenja, ovaj proces tranzicije će biti bolno spor što nije dobro u sredini koju svakodnevno napušta strpljenje.
      
       Da li vas zadovoljavaju ovlašćenja koja ste dobili i materijalna sredstva koja su odobrili Muzeju?
       - Nedostatak sredstava je za mene u ovom trenutku važniji problem od nedovoljnih ovlašćenja. Znate, kao i svima u Srbiji i nama je potrebna jedna ozbiljna finansijska injekcija. Ono što mene frustrira ovih dana je stalno ponavljanje da postoje prioriteti. Muzej savremene umetnosti je svakako prioritet, jer on ima posebnu funkciju u našem društvu: istovremeno čuva naše kulturno nasleđe, ali radi i u neposrednoj stvarnosti na promociji i prikupljanju savremene umetnosti.
      
       Ima li danas više razumevanja za kulturu?
       - Ne razumem zašto političari veruju da kulturna baština nastaje sama od sebe i da se istorija piše negde drugde. Čudno je da decenija balkanskih ratova nije uspela da uveri političare u ono što je već svima jasno - svaki od ovih ratova je inicirala nesigurnost u sopstveni kulturni identitet. Naslušali smo se priča o nebeskom srpstvu koje jede viljuškom, a ništa nismo naučili. Ako bi Vlada Republike Srbije investirala u Muzej savremene umetnosti sigurna sam da bi to bila investicija sa najbržom realizacijom i najkraćim rokom u kome bi se videli fantastični rezultati. Koliko je potrebno? Potrebno je mnogo, zato i govorim o investiciji vlade, a ne Ministarstva za kulturu. Naravno, međunarodni donatori već uveliko dolaze u Muzej i pomažu naše projekte. Ali pitam se gde su uspešne domaće kompanije. Svi oni vole Savu Šumanovića, ali izgleda samo na kalendarima. Mislim da je vreme da se u Srbiji odustane od kulturnog licemerja.
      
       Kada ste došli u Muzej kakvo ste stanje zatekli, da li su godine nemaštine ostavile traga ili je u pitanju samo nebriga?
       - Zatekla sam kuću koja nije održavana od kraja osamdesetih. Bombardovanje zgrade Centralnog komiteta je nanelo ogromnu štetu Muzeju, čitav frontalni stakleni zid je pao tom prilikom. Muzej je stajao otvoren od aprila do oktobra, mikroklima je poremećena, vlažnost vazduha je eskalirala, a temperaturne razlike (12 stepeni zimi a 38 leti) učinile su svoje. Po prvi put u istoriji ovog muzeja stalna postavka je morala biti povučena iz izložbenog prostora i pomenuti Sava Šumanović je sada nedostupan čak i za snimatelje kalendara. Nadam se da će to trajati samo nekoliko meseci i da ćemo uspeti da pronađemo osnovna sredstva za klimatizaciju Muzeja. S druge strane imamo vrlo neobično stanje u stručnim službama Muzeja. Stručno veće se nije sastalo osam godina. Za mene je to jedno od najvećih iznenađenja. Svaki ozbiljan muzej ima programe za nekoliko godina unapred i sasvim sigurno, kada ja budem odlazila iz ove kuće, moj naslednik neće zateći programski mrtvu instituciju.
       Mermerni podovi nisu očišćeni i ispolirani decenijama. Staklene površine su poslednji put oprane 1976. godine. Naši depoi su tako puni da nema govora o novim otkupima. Nasledila sam i interesantan legat koji se nekada zvao Legat Rodoljuba Čolakovića i nalazi se na ekskluzivnoj lokaciji na Dedinju. Ja ga još uvek nisam videla i mi ga u Muzeju interno zovemo Legat "Ašanin". Mi vučemo za rukav i domaće i strane donore a za to vreme nemamo pristup objektu koji nam je dat na korišćenje i koji bi u svakoj svojoj upotrebnoj varijanti (kao mesto čuvanja ili vila koja se izdaje) bio rešenje za mnoge naše probleme.
       Prethodni direktor je već pokušao da povrati ovaj legat ali kada je došlo do izvršenja sudske presude (Muzej je dobio spor), nadležni policijski organi su odbili da to izvrše. Tako je postignuto još jedno poravnanje. Za mene su to neverovatne stvari.
      
       Može li Muzej povratiti, bar nekadašnji ugled i kakvi su vaši konkretni planovi za rad Muzeja?
       - Muzej je javna institucija i samo u veoma tragičnim slučajevima sme da bude nedostupan publici. Zato ćemo programe prilagoditi zatečenim uslovima. Na moju veliku žalost i dalje ćemo odbijati izložbe koje bi naš muzej stavile u rang najvažnijih evropskih muzeja. Mi govorimo o jedinstvenom izlagačkom prostoru u ovom delu Evrope, o jedinstvenoj kolekciji prema kojoj imamo ogromnu odgovornost. Još je gospodin Zoran Gavrić koji je sa mesta direktora ovog muzeja smenjen političkom odlukom 1993. započeo sa inicijativom osnivanja instituta. U ovom trenutku mi radimo na projektu osnivanja regionalnog istraživačkog centra jer mi moramo otvoriti svoju dokumentaciju, arhiv i najzad kolekciju za istraživače u regionu.
       Danas bi bilo nemoguće napraviti ozbiljnu monografiju o bilo kom umetniku XX veka bez konsultovanja muzejskih podataka. Tu, pre svega, imam na umu kolege iz bivših jugoslovenskih republika. Ali da se vratim na planove. Teško je na Balkanu govoriti sa entuzijazmom o bilo kakvim planovima. Tradicionalno nipodaštavanje kulture i umetnosti, povlađivanje novobogataškom ukusu i potpuno zanemarivanje edukacije najmlađih, u pogledu vizuelnih komunikacija predstavlja ogroman problem. Mi imamo vizuelno nepismene odrasle i ne bismo smeli dozvoliti da se ovakvo stanje perpetuira. U Muzej se ovih dana, zahvaljujući Fondu za otvoreno društvo, instalira poprečna internet linija i stiže fantastični multimedijalni studio. Prijatelji Muzeja, svih generacija, uskoro će imati vrlo ekskluzivnu ponudu u našem muzeju.
      
       Šta će Muzej ponuditi publici?
       - Pripremamo projekat koji će obradovati učitelje i nastavnike likovnog obrazovanja. Naši kapaciteti u svakom pogledu prevazilaze ponude drugih muzeja u Srbiji, naravno, pre svega zbog naše jedinstvene osnovne delatnosti. Ali, za to nam je potrebna podrška svih društvenih struktura i mi je moramo dobiti. Nama to pripada. LJudi iz kulture su tako često u situaciji da nešto traže i zbog toga se osećaju neprijatno. Mislim da takvu praksu treba što pre prekinuti. Srpski muzeji su u jako lošem stanju i potrebna im je snažna podrška koja prevazilazi velike napore koje ulažu ljudi iz Ministarstva za kulturu. Radi se o ekskluzivnim (a ne elitističkim) institucijama, mi treba da predstavljamo ogledalo društva. Na kraju krajeva, naši muzeji bi trebalo da budu potvrda naših kulturnih dostignuća i stremljenja, a ne institucije kojima se udeljuje socijalna pomoć. S moje tačke gledišta, kultura, sport i maline su jedine industrijske grane koje posluju pozitivno.
      
       Čime i kad Muzej počinje sa radom?
       - O daljim planovima i programu Muzeja za 2001. i 2002. biće reči na konferenciji za štampu 5. septembra prilikom otvaranja izložbe "Korpa za recikliranje" (Recdžcle Bin). Ova izložba, projekat kustosa Dejana Sretenovića, predstavlja taj simbolički prekid sa starim ideološkim kodom ovog muzeja. Posetioci će po prvi put biti u prilici da vide izloženo sve ono što uvek ostaje van pogleda posmatrača. Videće samu utrobu jednog srpskog muzeja. A onda 20. oktobra, otvaramo veliku međunarodnu izložbu savremene umetnosti. Mislim da ćemo od septembra ponovo biti na mapi Beograda, a od oktobra i na mapi vodećih evropskih kulturnih institucija.
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ