O ekipi iz beogradskog prigradskog naselja uvek je bilo više priče nego dokaza. Sada se govori da su uložili nekoliko miliona maraka u mašinu za popravku puteva

      Beogradska policija saopštila je nedavno da je razbila lanac švercera cigareta, uhapsila nekoliko osoba i zaplenila oko 700 kartona ove akcizne robe. Iza brave su se našla braća Marko i Marinko Petrović iz Surčina, Milenko Marković iz Dobanovaca, Mirko Berić iz Žablja i Sreten Cvijetinović iz Sremske Mitrovice.
       U policijskom saopštenju izdatom ovim povodom kaže se da su braća Petrović od nepoznatih osoba iz Crne Gore uzela 700 kartona cigareta koje je trebalo da plate posle prodaje. Robu su skladištili kod Markovića u Dobanovcima, a Berić i Cvijetinović bili su kupci.
       Sve je počelo kada je na autoputu, između Dobanovaca i Novog Sada, patrola policije zaustavila kamion u kome je, u skrivenom bunkeru pronađeno 70 kartona cigareta. Istragom se došlo i do skladišta i ostalih učesnika u trgovini. Vrednost oduzete robe procenjena je na 390 000 maraka. U 700 kartona staje 35 000 boksova, ili 350 000 paklica. Treba znati da je pronalaženje kupaca i rasturanje te količine cigareta posao iste veličine kao i njihova kupovina i šverc i da za to treba dobra organizacija i brojna značajna poznanstva, pogotovo da bi se, ako je iskaz uhapšenih tačan, roba uzela "na reč".
      
       Vojnici
       Ova velika zaplena dogodila se otprilike u isto vreme kada je policijski general i načelnik uprave za borbu protiv organizovanog kriminala srpske policije Radovan Knežević izjavio da ne postoji takozvani surčinski klan. Istini za volju, niko od uhapšenih ne pripada imenima koje mediji svrstavaju u ovu grupu, ali je, "geografski", ova zaplena ponovo skrenula pažnju na ozloglašeno beogradsko prigradsko naselje.
       Surčinski klan nezaobilazan je u svim razgovorima o postojanju organizovanog kriminala u Srbiji. Ovu grupu policija već godinama sumnjiči da je umešana u mnoge poslove sa one strane zakona. Prema nekim podacima počeli su sa trgovinom ukradenim automobilima, ali sada su razgranali svoju delatnost i navodno su umešani u sve poslove podzemlja koji donose novac, ali imaju i legalne firme.
       Većina policajaca, koji pokušavaju da izađu na kraj sa surčinskim klanom, dobijaju ospice na njihov pomen. Verovatno kao posledicu frustracije jer Surčinci su, čini se, i dalje, nedodirljivi. Akcije policije protiv njih imale su, na kraju, više "kozmetički" karakter, verovatno da bi se javnost malo smirila, ali konkretnih rezultata - razbijanja grupe i stavljanje iza brave vodećih ljudi, nikada nije bilo. Policajci su doživljavali blamažu za blamažom da bi na kraju, čini se, digli ruke od celog posla, ili čekaju neku bolju priliku.
       Po rečima jednog pripadnika MUP-a koji je želeo da ostane anoniman, sa Surčincima je gotovo nemoguće izaći na kraj. Čvrsti su, dobro organizovani, za njih rade "vojnici" - koji u slučaju hapšenja preuzimaju krivicu i odlaze u zatvor i nije im ni na kraj pameti da "otpevaju" svoje šefove. Za svoju lojalnost vojnici dobijaju "ležarinu", bivaju, naravno, adekvatno novčano nagrađeni.
       Većina ljudi doskora nije ni znala šta je to i ko su Surčinci. za razliku od drugih kriminalnih grupa, oni se izuzev njihovog nezvaničnog vođe, Zorana Šijana, nikada nisu eksponirali u medijima. Šijan, bivši prvak u kikboksu, bivši muž estradne zvezde Goce Božinovske, bivši prijatelj Marka Miloševića, jedini se pojavljivao u medijima. Po nekim informacijama on čak i nije bio klasični vođa, već pre "prvi među jednakima", ali i kontakt preko koga su se Surčinci probili i ostvarili dobre veze sa vrhom tadašnjih vlasti. Šijan te veze nije ni krio, pa je i pre nekoliko godina često viđan sa Vladanom Kovačevićem Trefom i Markom Miloševićem.
       Nije onda ni čudo štu su Surčinci tada bili nedodirljivi, ali ni dan danas niko od njih nije odgovarao za neke ozbiljnije krivično delo. Sve se svelo na nedokazane optužbe, a istražne sudije redovno su ih oslobađali, pa su i sami policajci stekli respekt prema njima.
       Najveća akcija protiv surčinskog klana izvršena je 14. aprila 1998. Sve je počelo u 4.20 ujutru, desetine marica, džipova, stotine policajaca upalo je u prigradsko naselje i izvelo raciju. Pohapšeni su: Zoran Šijan, LJubiša Buha Čume, Milan Nerandžić Limun, braća Slobodan i Perica Jokić, LJubomir Jovanović Stakleni, Zvonko Plećić Pleća, Miroslav Perin, Dejan Milenković Bagzi. Zaplenjena je veća količina oružja, pronađen 31 sumnjiv automobil, uglavnom marke "mercedes" i "BMNJ", ali i jedan "ferari".
       Uz neviđene mere obezbeđenja, policajci su bili naoružani automatskim puškama i opremljeni pancirima, Surčinci su sprovedeni kod istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu, koji ih je, nakon datog iskaza jednog po jednog puštao na slobodu. Na kraju su četiri osobe zadržane, Zoran Šijan, Zvonko Plećić, Milan Nerandžić i LJubiša Buha, optuženi za ilegalno posedovanje oružja. Buha i Perin osumnjičeni su i za umešanost u ubistvo Zorana Petrovića Šempe iz Požarevca, 13. marta 1998. godine u Sručinu, na uglu Oračke i Kosovske ulice u blizini Tržnog centra "Kotobanja", kada je ranjen i Nedeljko Todorović iz Beograda. Ali, policija nije raspolagala nikakvim dokazima kako bi potkrepila ovu sumnju i ništa im nije dokazano.
       Jedini koji je souđen na dužu kaznu bio je Zoran Šijan, kome se sudilo za član 33 Zakona o oružju i municiji stav dva. Kod njega je, po prvom policijskom izveštaju, objavljenom u štampi, pronađen automat "uzi", malokalibarska puška "hekler i koh", karabin sa optičkim nišanom i revolver. Kasnije se "uzi" negde zaturio, a zbog posedovanja dve puške i pištolja Šijan je osuđen. Za stav dva iz člana 33 Zakona o oružju i municiji, to jest za posedovanje veće količine oružja, automatskog oružja ili eksplozivnih naprava, zaprećeno je kaznom od jedne do pet godina zatvora, a Šijan je, kao primeran građanin, dobio najnižu kaznu - godinu dana zatvora.
       Gromoglasna akcija "udarac u srce auto-mafije", kako je svojevremeno pompezno nazivana, nije donela nikakve rezultate. Automobili su vraćeni, jer se ispostavilo da Surčinci za njih imaju urednu dokumentaciju i da su svojevremeno preregistrovani u Republici Srpskoj i nekadašnjoj Republici Srpskoj Krajini. Neki novinari su posle, sa divljenjem, pisali da su se Surčinci držali mirno i hladno, kao da su znali šta im se spremalo. Kasnije je u medije stigla informacija koja to i objašnjava, dva inspektora su saslušana u Palati pravde jer se sumnjalo da su oni dojavili Surčincima da se sprema racija pa su svi kompromitujući dokazi sklonjeni na vreme. Inače, dve godine pre ove, izvršena je još jedna racija, sa istim rezultatima. Do Surčina vodi jedan jedini put, kojim prolaze interventne ekipe beogradske policije i isnpektori koji idu u akciju. Pričalo se svojevremeno da svaki prolazak "plavaca" pored benzinske pumpe na ulazu u ovo mesto bude uredno prijavljen "kome treba".
       Odlazak u Palatu pravde aprila 1998. nije bio prvi susret Zorana Šijana sa sudom. On i LJubiša Buha izazvali su saobraćajnu nesreću u kojoj je u Žarkovu poginuo osamnaestogodišnji Aleksandar Joksimović. Oni su se nalazili u džipu koji je brzinom od 126 kilometara na sat, naleteo na auto u kome je bio Joksimović, na uglu Jablaničke i Trgovačke ulice. Mladić je poginuo na mestu, ispostavilo se da je za volanom bio Šijan, ali on nikada nije otišao na izdržavanje kazne zbog ove nesreće. Bivši kikbokser je, takođe, svojevremeno bio osuđen zbog razbojništva, ali uspešno je, koristeći "slabosti" pravnog sistema kod nas, odlagao izdržavanje zatvorske kazne, pa je presuda, posle šest godina, zastarela.
       Milovan Brkić, novinar "Srpske reči", tvrdio je da je osetio gnev Surčinaca na svojoj koži. Nezadovoljni njegovim tekstovima, navodno Zoran Šijan i LJubiša Buha, izveli su ga iz redakcije pri tome se predstavljajući kao pripadnici MUP-a Srbije a po Brkićevim rečima pokazali su mu i službene legitimacije. "Uhapsili" su ga i odveli u svoj štab, Tržni centar "Kotobanja", gde su ga tukli i mučili a potom pustili na slobodu. Zbog teških telesnih povreda, polomljeno mu je i nekoliko rebara, Brkić je završio u bolnici. Kada mu je policija pokazala fotografije, Brkić je navodno prepoznao Šijana i Buhu. Ipak, sudski proces je pokrenut tek po privatnoj tužbi, ali ni tada rezultata nije bilo.
       Zoran Šijan, najpoznatiji Surčinac, ubijen je 27. novembra 1999. godine u svom "mercedesu" u samom centru prestonice na uglu ulica Svetozara Markovića i Nemanjine. NJegov ubica nikada nije pronađen. Ipak, njegovo ime pomenuto je u još jednom zločinu koji se dogodio 11. septembra u restoranu "Knez rojal" kada je izrešetan Zvonko Plećić Pleća, još jedan Surčinac. On je tu naišao na Andriju Draškovića, kontroverznog biznismena, prišao mu i upitao ga "zašto je smestio Šijanu". Kada se Pleća okrenuo ka izlazu, Drašković je potegao pištolj i ispalio mu više hitaca u leđa.
       Surčinski klan je bio svojevremeno povezivan sa ubistvom Miroslava Bižića Biže, bivšeg policajca, a potom privatnog detektiva, koji je pre nekoliko godina izrešetan na stepenicama tržnog centra u Novom Beogradu, na putu do kancelarije. Bižić je isteran iz službe 1990. godine, posle ubistva Andrije Lakonića u beogradskom noćnom klubu "Nana". Tada je pomagao nekim učesnicima u pucnjavi da pobegnu sa lica mesta, što ga je koštalo posla. Posle odlaska iz službe Bižić je otvorio privatnu detektivsku agenciju koja se specijalizovala za pronalaženje ukradenih automobila.
       "Otmice" automobila su, inače, trenutno jedan od najunosnijih poslova organizovanog kriminala u Jugoslaviji. Posle izviđanja terena, automobila i imovinskog stanja njegovog vlasnika, vozilo nestaje, a posle izvesnog vremena telefonom se javlja "pošteni nalazač", koji uz izvesnu novčanu nadoknadu, od 3 000 do 15 000 maraka (u zavisnosti od vrednosti vozila), pristaje da ga vrati, odnosno da kaže gde je parkirano. Posao je još lakši ukoliko automobil nije "čist", jer se tada vlasnik plaši da krađu prijavi policiji.
      
       Legalizacija
       Drugi način zarade novca od krađe automobila je "klasika", jedna ekipa, obično mlađih kriminalaca, pronalazi i krade automobil, a za to su plaćeni nekoliko stotina maraka po vozilu. Vozač plen odvozi do neke, nepoznate, privatne garaže u dvorištu neke kuće opasane visokim zidom, najčešće u prigradskim naseljima. Tamo, već spremna, čeka ekipa mehaničara koja je u stanju da u kratkom roku, poput kolega iz "formule jedan", menja izgled automobila. Posle obrade kiselinom, prekucavaju se brojevi na šasiji i motoru. Dobri mehaničari mogu tako vešto da izmene brojeve da na prvi pogled ne može da se primeti nikakva razlika, već je potrebno rendgenom snimati blok motora. Šasija se prefarbava, a moguće su i neke manje, kozmetičke izmene, drugačije felne ili slično. Da bi lanac funkcionisao potrebna je i saradnja sa korumpiranim policajcima koji obezbeđuju blanko dokumentaciju, koja može biti ispečatirana, ali i ne mora, jer sada svaki bolje kompjuterski opremljen pojedinac koji se pomalo razume u kompjutere, može da skenira i odštampa savršen pečat. Automobil može biti i unapred naručen, a može se naknadno prodati, na auto pijaci ili putem oglasa. Dosta vozila završi i u inostranstvu, jer "vrući" automobili, posle kratkotrajne obrade u tajnim radionicama, odmah nastavljaju put za Makedoniju, Bugarsku, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, doskora i u Crnu Goru. Dok vlasnik shvati da je ostao bez kola, ode u policiju i prijavi krađu a podaci o ukradenom vozilu budu uneti u policijski sistem potraga, već ima novog, sretnog vlasnika, koji je po nižoj ceni od tržišne, došao do automobila.
       Postoji još jedan način da bande koje se bave automobilima dođu do profita. Vozilo se u garažama rastavlja na delove, kako se to u žargonu kaže: "ide u kobasice". Delovi se potom prodaju na buvljim pijacama, otpadima i sličnim mestima, a blokovi motora sa brojem završavaju na đubrištu.
       Surčinci su još ranije optuživani da su najjača ekipa u Beogradu što se tiče krađe automobila, još pre pet-šest godina, tadašnji načelnik policijske stanice u Zemunu, izjavio je da svaki automobil koji nestane u Zemunu i na Novom Beogradu, završi u Surčinu. Po nekim glasinama, ova grupa je proširila uticaj i na druge unosne poslove.
       Posle prvobitne "akumulacije kapitala", sada ga treba legalizovati - plasirati u zakonske poslove. Kao i svuda u svetu i kod nas organizovani kriminal evoluira, gleda da ostvari i politički uticaj a njegovi čelnici zauzmu mesto u društvu, koje im, po njihovom mišljenju i pripada, da postanu ugledni mali, ponekad i veliki privrednici. Surčinci verovatno već raspolažu pozamašnim kapitalom, pokojni Pleća posedovao je benzinsku pumpu na samom ulazu u ovo naselje, u njihovom vlasništvu je i nekoliko pilana, u kojima se obrađuju stabla koja stižu iz Republike Srpske, a navodno imaju i jednu kapitalnu investiciju - kupili su mašinu za pravljenje puteva, čija je cena nekoliko miliona maraka. Još nešto je zanimljivo u Surčinu. Na svakom ćošku nalazi se poneki objekat male privrede, od radnji do kafića, iako su vlasnici različiti, tip slova i boje na firmama su iste.
      
       MILOŠ LAZIĆ