("DOS na testu istine", NIN br. 2642, "Srpska kohabitacija", NIN br. 2643)

      Ubrzo posle 5. oktobra prošle godine, poslao sam, preko elektronske pošte, pismo DSS-u i novoizabranom predsedniku SRJ dr Vojislavu Koštunici, u kome sam mu čestitao na pobedi i stavio sebe, mladog ekonomistu u Vašingtonu, na raspolaganje njemu, i novoj vlasti.
       Pre nekoliko dana, na istu adresu, poslao sam sledeće pismo: "Molim vas da povučete sve moje pohvale upućene dr Vojislavu Koštunici i DSS-u. Na ovo su me naveli vaši potezi iz prethodnih nedelja, tj. od izručenja Miloševića do slučaja Gavrilović. Ako želite da zadržite moj glas, molim vas da mi pošaljete neko kredibilno objašnjenje vašeg ponašanja. Sa zabrinutošću za Srbiju, a ne jednog čoveka i stranku, Dušan Jovanović."
       Odgovor nisam dobio, ali ne želim ni da čekam na njega. Dr Koštunica i njegova stranka su me zauvek razočarali. Neko bi mi verovatno zamerio da sa ove strane okeana, daleko od kuloara domaćih zbivanja, stvari izgledaju pojednostavljeno, te da su moja shvatanja trivijalna. Međutim, moje mišljenje je da Srbiji, u ovom trenutku, može dobro doći donekle pojednostavljen pogled iz daleka. Većina ljudi u Vladi Srbije rade danonoćno da ljudima ove zemlje obezbede bolji život u što kraćem vremenu, posle jedne od najmračnijih decenija u njihovoj istoriji. Sedamnaest stranaka DOS-a, od nacionalno i teritorijalno orijentisanih, do centrističkih i liberalnih promotera građanskog društva, rade to u, za ove prostore, neviđenom jedinstvu. Sa druge strane, DSS, osamnaesta članica pobedničke koalicije iz oktobra prošle godine, konstantno provocira sukobe i izražava nezadovoljstvo. Dok dr Đinđić snižava cenu mesa, dr Koštunica je na nebeskom nivou i teoretiše sa poslednjim ostacima crnogorskih komunista kako da sačuva jednu beživotnu tvorevinu. Dok ministar Đelić radi 20 sati dnevno da Srbiji obezbedi privilegovane povlastice u međunarodnoj trgovini i time pomogne domaću ekonomiju, preduzeća, i na kraju, običnog čoveka, dr Koštunica ne može da se oslobodi balasta prošlosti kao što su Milošević i nepotrebna i apsolutno nerealna afera oko njegovog izručenja (Hag bi došao na red kad-tad, i to dr Koštunica ne može da porekne). I tako dalje.
       Dok jedni misle (i rade!) napred, drugi vuku nazad.
       Srbiji, ovog puta, je potrebno da hrabro gleda i galopira u budućnost, a ne da se beskonačno bavi sopstvenim nesigurnostima.
       DUŠAN JOVANOVIĆ,
       Vašington