Ovaj tekst, u stvari, nema veze sa Hagom. Ali mora odnekud da se počne.iiii
       Elem, krajnje zlonamerni ljudi su mi preneli verovatno ordinarnu izmišljotinu da Koštunicu, onako mirnog i flegmatičnog, samo što srčka od radosti nije strefila kad su mu saradnici saopštili "Eno ga Đinđić pred Karlom del Ponte!"
       "Kad su ga i zašto isporučili, zbog čega me OPET niko nije obavestio?" - ushićeno se sablažnjavao Predsednik. Potom zamalo neko nije dobio otkaz kad se ispostavilo da Đinđić ne deli ćeliju sa Slobom, nego drži govor ISPRED Karle del Ponte koja je, neposredno pre ili posle toga, obišla neku masovnu grobnicu u kojoj se, na žalost nas dobrih domaćina, nije duže zadržala.
       Ali, nema to sve veze, jer kad smo već kod dobrih domaćinskih običaja, gorepomenuti zlonamernici takođe misle da je jedan od segmenata Karline posete bilo da pokupi poklone koji su joj pripremljeni za ovu prigodu. Đinđić joj je, kažu, uramio fotografiju koalicionog kolege iz sledeće rečenice, a koji je Kosovo posećivao s unapred spremljenim i krajnje legalističkim automatskim oružjem u rukama. Koštunica je, opet, preko neke specijalne izaslanice, gošći iz Holandije poslao parče ražnja sa Pala, na kojem se okretao vo, a pored koga je sa nožem u desnoj i viljuškom u levoj ruci nestrpljivo sedeo - takođe koalicioni kolega, ali iz prethodne rečenice. I, eto, pokloni su tu, gošća je tu, pa sad, što bi reko Balkanski Špijun, ako nas se na Holandski Dan Bezbednosti sete...
       Ali ni ovo sve zajedno nema veze, jerbo Karla, bleda i izmučena, nije došla u Srbiju po nove dokaze, ni po Ratka Mladića, za koga ona zna da je negde kod nas, nego samo ne zna gde tačno. Karla je ovde zahtevala, ma šta zahtevala - molila, da se krene sa novim, do sada neupotrebljavanim, oblikom saradnje između srpskih/jugoslovenskih vlasti i Tribunala. Reč je, naime, o tome da Hag oće da vrati Slobu. Sve je spremno - helikopter, ljudi sa kapuljačama, onaj obrijani što sipa kafu, svi će da ustanu u pola noći i da nam ga krišom, van dometa očiju Međunarodne Javnosti, daju da s njim radimo šta oćemo. Samo da ga nosimo što dalje od sudnice, gde je manirom Iskusnog Borca za Pravednu Stvar najstrašnije oplavio vratove sudijama i pretvorio tu, ionako prilično neozbiljnu i amatersku instituciju, u cirkus kompletan. Sa sve Karlom koja, u najboljoj tradiciji Milutina Mrkonjića, obećava da će optužnicu proširiti pre roka. Pošto je obnova i izgradnja (slučaja) u toku.
       Ali ni ovo sve do sada nema neke veze, mnogo je bitnije da smo nekako propustili da u toj strci oko gospođe Del Ponte(rnice) primetimo jednog skromnog i neprimetnog Junaka, osobu čije ime svi učesnici tribunalskog biznisa skoro izbegavaju glasno da izgovore, pošto tek On čini Hag još komičnijim nego što trenutno jeste. Milanče, naime. Predsednik Srbije, čovek sa haške poternice, za koga, za razliku od Radovana Karadžića, svi znaju gde je, ali niko ga ne traži. Koji će im.
       Tužna slika, u stvari. Samo kad je zamisliš. U tišini Pionirskog parka, boreći se sa paučinom i nameštajem oko koga polako puzavice niču, dremucka Predsednik Srbije pored telefona i čeka da mu se neko javi. Bilo ko. A ne zovu više ni oni što ćute i dišu u slušalicu. Zvono na vratima je zarđalo, vrata se zapekla od sunca i kiše, stakla na prozorima imaju samo brojne tragove Milančetovog nosa - to on povremeno satima stoji priljubljen uz staklo i tužno gleda da li će iko doći. A neće. Sve dok jednog dana ne ukapiramo da u slučaju Milutinović ima mnogo više simbolike i naravoučenija nego što se čini, te da nije zgoreg platiti neku kintu da bi se sedelo ispred njega i mislilo na temu kako se to, uopšte, stiže od Govora na Gazimestanu do flekavog stakla u Pionirskom parku.
       E, sad sve to ima neke veze.
      
       Policiofilija: Ko je tada gledao, teško da može i dan-danas da zaboravi davnu sahranu jednog Titovog policijskog velikodostojnika (Ranković, za radoznale), gde se okupio povelik narod. Čak je bila primećena i histerična žena, komada jedan, koja se bacila na velikodostojnikovu raku i izljubila zvezdu iznad groba u svih pet krakova. Malo je morbidno, ali bilo je tako, šta se sad tu može.
       Ako uz gorenavedeni primer pridodamo višedecenijski običaj visokoposećene komemoracije opet pa drugom policijskom budži iz Josipovih vremena (Penezić, za neobaveštene), kome obožavaoci odnose cveće kao da je na tom mestu sahranjen malne Elvis Prisli, ne može da se ne primeti prilična ostrašćenost izvesnih struktura stanovništva kad su policijske funkcije u pitanju. Ja bi to sve pohapsio. Uf, izgleda da je i mene uvatilo...
       Elem, u prirodnom skladu sa upravo konstatovanom policiofilskom emocijom, vodila se u protekloj nedelji pogolema a DOSadna borba u pogolemom DOS-u, a po pitanju toga kome će se privoleti Carstvo Policijsko. Pošto je procena u naših lumena da će narod glasati samo za one koji se na bilbordima budu pojavili uniformisani, sa metalnom značkom na reveru. Neće u glasačkoj kutiji odlučivati puna zaposlenost, nego puna uhapšenost. A i strani investitori su zainteresovani da ulažu isključivo u lisice, suzavac i borna kola sa šmrkovima za pranje demonstranata. O turistima i biznismenima iz sveta kojima ne pada na pamet da nas posete, a da ih pri tom nema ko uhapsiti ili reket naplaćivati, da i ne pričamo.
       Ili je u pitanju samo jednostavna, topla ljudska želja da se do neophodne narodne ljubavi i poštovanja stigne na najlakši i najjednostavniji način - sa pendrekom u ruci. Pa da jednog dana, kad mu dođe vreme, obožavaoci imaju gde cveće ostaviti.
       Ko što su svih ovih godina.
      
       Prinova: Iz mračnih dubina prošlosti nam je ovih dana izronio Šešelj, valjda osokoljen prinovom u Radikalnoj stranci, koja je dobila ćerku. Slobinu, doduše, a koja je novi član Radikalne stranke. Pa je moj imenjak tim povodom opet postao zanimljiv za javnost. A čime smo samo učvrstili mišljenje da je sve po čemu pamtimo Šekija i radikale - u stvari Milošević začeo.