Uvođenje evra je najveća finansijska transakcija svih vremena i prekretnica u navikama i poimanju materijalnih vrednosti u svesti najmanje 300 miliona ljudi, ali i znatno šire, van granica Evropske unije, sve do balkanskih buvljih pijaca

      Kampanja za uvođenje evra u opticaj, od 1.januara iduće godine, počela je Betovenovom "Pastoralnom simfonijom" u Frankfurtskoj operi, shodno zamisli da je zajednički evropski novac simbol skladnije i jedinstvenije Evrope. Međutim, prevashodni cilj kampanje je suzbijanje skepse, strepnje i straha uoči konverzije nacionalnih valuta u nešto što je ima ginarno, nepoznato i po posledicama neizvesno.
       Takva raspoloženja se po pravilu ispoljavaju uoči presudnih događaja u kojima su na probi ljudska ingenioznost i stvaralačka smelost, a uvođenje evra je najveća finansijska transakcija svih vremena i prekretnica u navikama i poimanju materijalnih vrednosti u svesti najmanje 300 miliona ljudi, ali i znatno šire, van granica Evropske unije, sve do balkanskih buvljih pijaca.
       Sam moto - "Evro, naš novac" - svojevrsna je poruka ljudskoj svesti: ta valuta, sa slikama anonimnih građevina u gotskom, romanskom i apstraktnom stilu (bez nacionalnih odrednica, ali sa nečim što je prepoznatljivo) nije više elektronska, virtuelna, obračunska i fiktivna, kao u pripremama za poslednje tri godine, nego stvarna, opipljiva i materijalno vredna kao svaka druga čvrsta i postojana nacionalna valuta. Odatle bi trebalo da počnu promene. Ali je to sve još daleko od saznanja da evro neće doneti, kako ljude uveravaju ministri i bankari, inflaciju, porast cena, podvale, falsifikate i finansijske mahinacije; jednom rečju, obezvređivanje pojedinačnog rada u ime zajedničkog evropskog života.
       Najpre se javila strepnja da će kroz uvođenje zajedničke valute doći ili do prelivanja novca iz tanjih u deblje kese, jer jači i moćniji uvek žele sve da podrede snazi svojih privreda, ili obratno - da će se siromašniji, putem valutnog ujednačavanja, okoristiti radom i standardom imućnijih. Tu strepnju najčešće prati strepnja od gubitka nacionalnog identiteta. Najveći skeptici su Britanci, Šveđani i Danci, koji nisu ni ispoljili želju za ulaskom u monetarnu uniju. Među dvanaestoricom najveće pristalice evra su Italijani i Luksemburžani, a potom Belgijanci, Grci i Irci, dok su Nemci, Austrijanci, Finci i Portugalci ili ravnodušni ili podozrivi.
       Bankari, posebno oni iz Evropske centralne banke koja emituje evro, tvrde da će stvaranje evropske monetarne unije, sa ekonomskim potencijalom koji se približava snazi američke privrede, morati da vodi sniženju cena i podsticanju privrednog rasta. Istina, na samom početku uvođenja evra moglo bi doći do porasta cena, ali ne većeg od jedan odsto u proseku, a kasnije bi se cene stabilizovale, procenjuju bankarski stručnjaci.
       Sumnjičaviji analitičari i još sumnjičaviji potrošači (a takvih je preko 60 odsto širom Evrope, kako pokazuju ankete) tvrde da stvari, bar na početku, stoje obratno: trgovci na malo, osobito u zemljama u kojima se konverzija izražava u decimalima, već u obračunima najradije "zaokrugljuju" cene u evrima naviše, to jest na štetu potrošača. (Zamislimo sebe u toj situaciji, a ona će uskoro doći sa gotovinom: malo je verovatno da će na pijaci, u praktičnom piljarskom obračunu, evro vredeti tačno 1,95 marku, odnosno 58,50 dinara, koliki je zvanični kurs, već je verovatnije da će biti "zaokružen" na dve marke, odnosno na 60 dinara).
       Samo štampanje i kovanje zajedničke evropske valute (a to je čudo neviđeno - 14,5 milijardi novča-
       nica u ukupnoj vrednosti od 642 milijarde evra, 250.000 tona novčića u ukupnoj vrednosti od 15,7 milijardi evra), skupa pripremna kampanja, raznošenje gotovine širom kontinenta, ali i dopremanje u finansijske centre širom sveta, od NJujorka do Tokija, zamena uređaja na automatima za brojanje i izdavanje novca koštaće, prema jednoj finansijskoj studiji, između 160 i 180 milijardi evra. Suma je neverovatna, ravna, prema proceni "Indipendenta", polugodišnjem dohotku irske privrede. Uostalom, kolika god da je cena, mora se platiti. Ministri kažu da to neće ići na teret poreskih obveznika, nego da će troškove pokriti privatni biznis. Drugim rečima - potrošači.
       Analitičari u sve ovo uključuju psihološki faktor. Ako čak samo "ostane utisak" da cene robe u ma-
       loprodaji rastu - a izgleda da baš sve neće ostati na utisku - prirodan je strah od inflacije. Ako konverzija postane izvorište inflacije, to će ojačati pritisak na poslodavce da se povećaju plate. A onda se, kao što se znalo i bez evra, stvari kreću po spirali.
       Postoji i strah od pometnje. Panike nema, ali se uočava da su za veliku promenu zasad spremne uglavnom banke, ministarstva finansija i veće kompanije, ali ne i manje i srednje firme. Strepi se i od falsifikatora novca, ali ne evra, nego maraka, franaka i druge valute koja se menja u evro. Radiće se na brzinu, samo u toku prva dva meseca iduće godine, pa će falsifikatori lakše moći da proturaju i menjaju lažan novac za pravi. Sluti se i da će to istovremeno biti najblagotvorniji period za perače novca.
       Zanimljivo je da zapadni bankari i finansijski stručnjaci najpre ukazuju na opasnost od falsifikatora i perača novca van Evropske unije, u Rusiji, Istočnoj Evropi i na Balkanu, posebno na Kosovu. Ispada kao da na Zapadu nema boljih falsifikatora i perača novca od istočnih ili balkanskih. A zapravo je stvar u tome što manje sofisticirani prekršioci zakona uglavnom rade primitivnije, sa gotovinom, a ne preko tekućih računa.
       Niko ne predviđa da je na pomolu ulazak cele Evrope u blagostanje, ali je događaj takav da nikoga ne ostavlja ravnodušnim.