Da nešto ima kao što nema, trebalo bi angažovati nekoliko desetina veterinara za kastraciju životinja, ovlastiti i privatne veterinarske ambulante da rade ovaj posao, besplatno za donosioce životinja, napraviti nekoliko azila, organizovati službe (šintere), napraviti kafileriju i krematorijum dovoljnog kapaciteta i očekivati prihvatljivo rešenje a desetak godina

      Šta raditi kada vas ili vaše dete povrede pas, mačka ili neka druga životinja? Bol i više ili manje opravdan strah odvešće vas kod lekara. Sledi obrada rane i saveti koji su u domenu humane medicine. Bol umine ali strah ostaje. Besnilo, strašna reč i još strašnija bolest. Prenosi se ujedom, odnosno pljuvačkom zaraženih.
       Da li je životinja koja je nanela povredu obolela? Da li ima besnilo? I mnoga druga pitanja opsedaju povređene. Evo i nekih odgovora.
       Lekar obaveštava veterinarsku inspekciju koja će u najkraćem roku izaći na teren, odnosno obići vlasnika, ako je poznat. Nakon upoznavanja sa bolnim i neprijatnim događajem doneće odgovarajuće rešenje o kontrolnim pregledima, ako je životinja vakcinisana ili rešenje o karantiniranju ako nije. A šta da se radi ako je vlasnik nepoznat?
       Tada, opet, priskače u pomoć veterinarski inspektor koji u okviru svojih ovlašćenja preduzima mere propisane zakonom.
       Besnila ima. Prsten zaraženih opština oko Beograda je zatvoren. U samom gradu orijentacione procene govore o više desetina hiljada pasa (neki pominju i broj od 100 hiljada) , a samo malo tih ljubimaca dece je zaštićen vakcinacijom. Pitanje je vremena kada će neka od životinja obolela od besnila ući u grad. Mogućnost da umiljata lutalica oboli je velika. Obolela životinja više nije umiljato mače ili štene , dobar čuvar ili prijatelj već postaje prenosilac besnila.
       Jedini uspešan način da se spreči pojava besnila je vakcinacija pasa i mačaka u što većem broju. Idealno bi bilo vakcinisati sve životinje ali to je praktično nemoguće zbog orijentalnog načina držanja. (Svi vole mlade životinje a kad one odrastu, prepuštaju ulici.)
       Pa, šta da se radi?
       Odgovor je naizgled jednostavan. Smanjiti broj lutalica. Postoji još jedno jednostavno pitanje. Kako? E, tu se stvar komplikuje do besmisla. Nema dovoljno ljudi i vozila za hvatanje lutalica. Nema dovoljno prostora u prihvatnom centru. Nema registrovanih preparata za eutanaziju, nema krematorijuma i nema mnogo čega. Suština nemanja je u nemanju pre svega novca, sredstava. A možda i dobre volje, jer se i o tome prepucavaju grad i republika i razne druge institucije i inspekcije.
       Druga varijanta o kojoj se mnogo polemiše je kastracija ljubimaca. Naizgled veoma human način rešavanja problema. Ali, ne kastriraju se sve lutalice. Postoji niz ograničenja za izbor "srećnika". Ostali se upućuju na prethodnu varijantu. Operaciju, ili kastraciju mora da radi stručno lice. Nakon toga životinja se smešta u stacionar (sedam do deset dana) da bi se onda izvadili konci. Po pravilu, kastrirana životinja se vraća u kraj gde je uhvaćena. I ovde se postavlja isti problem: za ovakav tretman nema novca, s tim što su se ovde umešala razna društva za zaštitu životinja, koja svojim akcijama najčešće odmažu u rešavanju ovog problema.
       I pored toga, kada se zna šta je sve potrebno da se problem lutalica i potencijalnog besnila reši, a svesni da je to skoro nemoguće u našim uslovima postići, zbilja se postavlja pitanje: šta da se radi?
       Da nešto ima kao što nema, trebalo bi angažovati nekoliko desetina veterinara za kastraciju životinja, ovlastiti i privatne veterinarske ambulante da rade ovaj posao, besplatno za donosioce životinja, napraviti nekoliko azila, organizovati službe (šintere), napraviti kafileriju i krematorijum dovoljnog kapaciteta i očekivati prihvatljivo rešenje za desetak godina.
      
       (Autor je profesor Veterinarskog fakulteta u Beogradu)