NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Danajski darovi

      Makijaveli je govorio da zlo treba činiti brzo jer manje boli, a i slabije se vidi, a dobro - dugo i polako jer se bolje vidi. Za savremenog vladaoca, ma ko on bio - jedna ličnost ili centar moći, oličenog u najmoćnijem mediju - glavni junak najpoznatijeg dela renesansnog sekretara Firence je, narodski rečeno, "mala beba".
       Ne vredi se jediti što nam televizija temeljno oblikuje potrošačku svest od najranijeg uzrasta (šta će dete na ekranu ako ne reklamira igračku, sladoled ili video-kasetu) gajenjem iluzija o spasonosnom dobitku (Loto, Bingo, kvizovi), što usmerava našu pažnju na spoljašnje efekte (oblikovanje tela, kozmetika, moda), na zabavu do zore (spotovi, pevanje, igranje), što sve manje donosi autentične informacije sa mesta događaja, a sve više zvanična saopštenja sa konferencija za novinare što reklame kojima je film prekidan traju duže nego sam film dajući još jedan doprinos fragmentaciji svega pa i emocija koje bi moglo izazvati jedno dramsko delo... To što su stari Grci plakali gledajući komad na sceni, to je njihova stvar. Suze više nisu OK.A i ako treba da se plače, nek se plače uz sapunske serije, tu ionako svi znaju da je posredi simulacija, pa ni suze neće biti gorke!
       U većini slučajeva gledano ( a čast i hvala izuzecima retkim kao redak cvet), televizija neguje ideal spoljašnjeg, formalnog, samoreklamirajućeg, ogovaračkog, konformističkog, arogantnog, pa i klevetničkog... Možda manje raskalašnog nego pre, ali bez očekivanog stvaralačkog zahvata i samokritičnosti. No, pogledajmo pažljivije sebe u ogledalu!
       Jasno mi je da se na ekranu nikada nisu mogli, pa ni sada, predugo baškariti oni koji bi bili radi brižljivije trebiti ćasu prosa naše svakodnevice (premda kadgod bivaju pripušteni radi dekoracije), iako se tome ponadasmo petog oktobra (kada su svi kanali zavrveli najdivnijim licima, ali kratko beše), shvatam da se mora dati caru carevo, ali ne znam zašto naša deca sa TV ekrana moraju da uče do te mere oskudan i gramatički neispravan, ili, kako precizno reče eksministar Boris Tadić na Radio Politici - pogrešan jezik!
       Sećam se jezičkih grešaka u jednoj od najreprezentativnijih (i sigurno ne najjeftinijih!) serija RTS-a . Možda su glumci samoupravljali na snimanju, ali ne znam kako je to moglo biti manje važno od savršene rekvizite, odeće statista i pirotehničkih efekata!
       Neću da budem paranoična i da tiho razaranje jezika gledam kao izraz nekakve misteriozne politike, mada još zvone reči Stefana Nemanje (a biće da je on ponešto znao o državničkim stvarima) - "bolje ti je izgubiti najveći i najtvrđi grad svoje zemlje, nego najmanju i najneznatniju reč svoga jezika"!
       Razume se da moramo uvažavati realnost i biti svesni pritisaka koji ne dolaze samo iznutra već i od "Danajaca koji darove donose", i sama sam bila urednih programa gradske kuće i mnogo sarađivala sa televizijom i, da opet parafraziram slavnog autora "Mandragole", znam da je uređivačka politika veština mogućnog, ipak, ipak verujem, a trudim se da to i svedočim, da u prostoru mogućnog, ma kako tesan bio, moramo nastojati da se uspnemo bar za jednu prečagu više na "stepenicama za nebo".
       Stanislav Ježi Lec bi rekao - bićemo prodati u svakom slučaju, pazimo bar na svoj kvalitet. A kad nas isfragmentuju do kraja, budemo li očuvali bar svoj kvalitet, mogli bismo se utešiti japanskom mudrošću - "dragi kamen, iako razbijen, nema ni na čemu da zavidi cigli koja je ostala čitava"!
      
       ZORICA SIMOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu