"Batka" Aleksandar Lukašenko koji svojoj zemlji, za proteklih sedam godina, otkako je na njenom čelu, nije uspeo da podari išta čime bi njeni građani mogli da se diče, ali uspeo je da je izloži međunarodnoj izolaciji i osudi. Uprkos tome, očekuje da će u nedelju ponovo biti izabran za predsednika

      (Specijalno za NIN)
      
       Neposredno uoči nedeljnih predsedničkih izbora, predsednik Aleksandar Lukašenko se prvi put pojavio u vojnoj, zlatom izvezenoj uniformi vrhovnog komandanta oružanih snaga Belorusije. Pozdravio je učesnike dvodnevnih vojnih manevara, ocenom četiri plus, nekoj vrsti simulacije odgovora na "intervenciju" NATO-a, koji je u isto vreme održavao svoje manevre u Litvi. "Ni ova provokacija nije mogla da pokvari predsednikovo dobro raspoloženje" - objavio je nedeljnik "7 dana". Trebalo bi reći provladin nedeljnik, ali u ovom slučaju to je suvišno, jer sve što se u Belorusiji objavljuje ili emituje u državnim medijima, dakle sva protežirana štampa, televizija i radio, bez ograde može da se krasi tim atributom.
       Lukašenkovo raspoloženje ne kvari ni to što ima protivkandidate, ali ga nervira što glavnog kandidata opozicije Vlodzimera Hančarika ne može da pošalje u vojsku. Vojnicima na manevrima je, naime, objasnio da Hančarik uopšte ne može da bude predsednik, jer nije služio vojsku: "Zaista mi je žao što je tako star, inače bih već sutra potpisao naredbu da ga pozovu u armiju, da bi posle odsluženja mogao da se kandiduje. Naš predsednik je i vrhovni komandant i morao bi da oseti miris baruta!" Hančarik ima 62 godine, a Lukašenko 47 i dva puta je bio u armiji, drugi put na dosluženju (ali ne kaže se zašto mu ona nije išla otprve).
       Iako je siguran da će u nedelju pobediti, optužuje opoziciju da priprema državni udar jer je istakla svog kandidata i zanosi se da može da ga porazi.
      
       Kampanja kao praznik
       Predizborna kampanja je zvanično počela pre četiri nedelje, ali stranac koji se ovih dana zatekao u beloruskoj prestonici ne bi mogao da zaključi da predstoje izbori. I u nedeljama uoči glasanja, koje bi trebalo da odredi sudbinu zemlje u idućih sedam godina, u Minsku je sve bilo takoreći kao obično - novine su pune hvalospeva Lukašenku i njegovoj dosadašnjoj vladavini: da građani ponovo mogu da pročitaju kako Belorusija ima dičnog i vrednog predsednika, a koliko je loša i štetna opozicija koja ga samo ometa u vladavini i još bi htela da preuzme vlast. To isto mogu da čuju i preko radija, ali državna televizija ipak nadmašuje ova dva starija medija: njene reportaže ne ostavljaju sumnju da je Belorusija, zahvaljujući svom dobrom predsedniku, srećna zemlja iz bajke, pravi Lukašenkov raj. O Hančariku, naravno, sve najgore.
       I sada bi neki nezadovoljnici, njegovi protivnici, hteli sve da pokvare. Pored Lukašenka, koji se deklarisao kao "istoričar, ekonomista i predsednik Beloruske Republike", a uz to i kao "nepartijac", u utakmici učestvuju njegov vršnjak, lider Liberalnodemokratske partije Sjerhaj Hajdukevič ("beloruski Žirinovski") i sindikalni lider Vlodzimer Hančarik, kao zajednički kandidat inače nesložne opozicije. Registrovao se bio i bivši poslanik, vođa nevladine organizacije "Inicijativa za regionalnu Belorusiju" Sjamjon Domaš (51), ali odlučio je da se povuče u korist poznatijeg predsednika Federacije sindikalnih saveza Hančarika, a u zamenu je ovaj potpisao da će mu, ako bude izabran, poveriti funkciju premijera.
       Hančarik je već deceniju i po na čelu sindikata i oni koji ga podržavaju računaju da je jedini koji može, ako u postojećim uslovima iko može, da nadigra Lukašenka. On je ličnost, pretpostavlja se, koja će privući ne samo građane kojima je dosta Lukašenka nego i mnogo onih koji mu javno kliču i naizgled su njegovi "sigurni glasači". U svakom slučaju, on je kompromisan izbor raznorodne opozicije i njegovih sindikata, u čije ime je često "umeo i sa nomenklaturom" iliti državnom birokratijom gornjeg ešelona.
       NJegove izglede, ionako nevelike, ugrožava drastična blokada kojom ga je vlast okružila, kao i celu opoziciju, na svim predizbornim frontovima. NJegove pristalice tajna policija poziva na "informativne razgovore" i zastrašuje na razne načine, a često se služi i njihovim šefovima u preduzećima gde rade da obave njen zadatak. Konfiskuje kompjutere i tehniku raznih nevladinih organizacija koje su pokušale da uspostave centre i pripreme posmatrače za praćenje izbora. Ista sudbina je zadesila i inicijativu Nezavisni posmatrači, koja je uspostavila saradnju sa OEBS-om.
      
       Tajna video-kasete
       Tajnu policiju nije omelo ni prisustvo stranih diplomata i predstavnika OEBS-a da konfiskuje dokumentaciju za 14 000 nezavisnih posmatrača, koje su prethodnih meseci pripremali upravo eksperti Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju. Jedan od koordinatora tog tima je opisao da su agenti "silom prodrli u prostorije, ne pokazavši nikakav papir o pretresu". On nije znao šta su radili unutra, jer njega tamo nisu pustili, a pre odlaska su zapečatili prostorije.
       Na osnovu toga, opozicija u Belorusiji i međunarodne organizacije i političari u inostranstvu optužuju Lukašenka da proganja političke protivnike, guši opoziciju i njene pokušaje da se predstavi biračima, a Hančarika onemogućava čak da se s njima i sastaje, ograničava slobodu medija i krši ljudska prava. Te optužbe prati još teža - da ima svoj "eskadron smrti" koji likvidira njegove političke protivnike.
       Nedavno su dva bivša agenta tajne policije otkrila tajnu nestanka, pre dve godine, bivšeg premijera Viktora Gončara i biznismena Anatolija Krasovskog. U izjavi, snimljenoj na video-kaseti, oni optužuju Lukašenkovog bivšeg ministra unutrašnjih poslova Jurija Šivakova da je naručio njihovo ubistvo. NJegov naslednik Vladimir Naumov, međutim, kategorički demantuje tu verziju budući da je, kako je izjavio, lično obišao mesto gde su dva političara navodno bila pokopana. Detektori nisu otkrili nikakve tragove raskopavanja ili zakopavanja, a još manje Gončarov džip, koji je, prema po toj priči, bio sakriven u šumi.
       Lukašenko nije krio da je ogorčen, pa je tu optužbu okarakterisao kao "gnusnu prljavštinu" lansiranu sa Zapada da bi "otrovali beloruski narod a njega ocrnili u njegovim očima".
       Jednako odlučno je demantovana i tvrdnja bivšeg dželata u glavnom državnom zatvoru Belorusije, pukovnika Olega Alkajeva kojom se potkrepljuje video-verzija o likvidaciji Gončara i Krasovskog. Alkajev je, prema sopstvenoj priči sada je (u Berlinu, gde je emigrirao), izvršio na desetine "legalnih smrtnih kazni", ali su mu jednom, 1999, u godini kad su nestali Gončar i Krasovski, predstavnici Ministarstva unutrašnjih poslova zatražili da im pozajmi svoj pištolj kojim je "vršio dužnost državnog dželata". Ispunio je naređenje, ali je potom otkrio da su "nestali neki ljudi" (bivši ministar unutrašnjih poslova i predsednik izborne komisije koja je odbila da prizna Lukašenkov referendum kojim je produžio svoj mandat za dve godine) i odlučio da i sam nestane. U strahu da će biti optužen da ubistvo, ako se u glavama žrtava nađe olovo iz njegovog pištolja, legalno je otišao u Rusiju, a odatle u Berlin. Lukašenko je i to nazvao gnusnom laži i provokacijom.
      
       Apel Putinu
       Nije mu, međutim, lako. Iako je samouveren, više nego siguran u pobedu, jer mu je popularnost i dalje velika, naročito u selima, uprkos tome što se godinama živi sve gore i sve teže, mora da se pita a šta ako je to samo privid. Ishod jugoslovenskih predsedničkih izbora nije mu nepoznat, pogotovo što je i njegova opozicija primenila recept srpske - ujedinila se bar kad je u pitanju "čovek koji može da se suprotstavi Lukašenku". Opozicija je, možda, svesna da Hančarik nije Koštunica, ali Lukašenko u to ne može da bude baš sto odsto siguran. A i da jeste, iznenađenja su mogućna. I Milošević je bio siguran.
       Opozicija je pokušala da ga uzdrma i sa njegove najbolnije strane - ruske. Hančarik je javno pozvao ruskog predsednika Vladimira Putina da odigra ulogu garanta: "Pozivamo vas, gospodine predsedniče Ruske Federacije, da budete garant stvarno pravednih i demokratskih izbora u savezničkoj Republici Belorusiji." Lukašenkov glavni protivkandidat javno upozorava ruskog predsednika da "u ovoj stvari ne može da ostane po strani, što bi bilo na mestu da se predizborna kampanja vodi pošteno" - piše Hančarik, koji je i na svojoj koži osetio o kakvom se poštenju može govoriti sa svim pritiscima Lukašenkove ekipe.
       Valjda da bi predupredio takvu mogućnost (mada je više nego malo verovatno da bi se Putin odazvao apelu iz Minska, do sada, bar, nije), Lukašenko se javno požalio da je i sa te strane, kojoj je "jedini istinski, veran i pouzdan saveznik" - ostavljen na cedilu. Naciji je objasnio da je išao u Libiju zato što mu Moskva nije pomogla da spase beloruski budžet. Sto miliona dolara, koje mu je Rusija obećala, ali nije uplatila, ponudio je Gadafi. Lukašenka, u stvari, najviše pogađa što je rusko-beloruski Savez suverenih država samo simboličan, a još više to što njegova ambicija o stapanju dve države u jednu nema nikakve izglede da se ostvari. Sporazum o uniji od pre pet godina, koja bi trebalo da podrazumeva tesne političke, ekonomske i vojne odnose, ostaje samo "slovo na papiru", kao i svaki od sledećih sporazuma o zajedničkom parlamentu i izvršnim organima, čiji su uloga i značaj takođe simbolični.
      
       Prvi znak za paniku
       Poslednje ispitivanje raspoloženja birača u Belorusiji otkrilo je i prvi znak da Lukašenkov rejting nije zaštićen za sva vremena. Istina, pad njegove popularnosti je registrovan samo u Minsku, ali to je osetan pad. Prema istraživanju agencije "Ogledalo", Lukašenka podržava samo jedna desetina stanovnika prestonice, a broj onih koji su se izjasnili protiv njega znatno je porastao. Sadašnji predsednik ne može da računa da će u glavnom gradu dobiti 51 odsto glasova, ni da će toliko dobiti na celoj teritoriji, ako se sudi prema pokazateljima s kraja jula za čitavu Belorusiju, koji govore da ima podršku najviše 43 odsto građana.
       Ipak, Lukašenko se ne da. On, jednostavno, ne zna za poraz, bar ne otkako je pobedio na prvim predsedničkim izborima u Belorusiji 1994. NJegov životni put do sada je bio put uspona - od onih dana kad je bio mladi direktor sovjetskog sovhoza, iz kojeg je 1990. stigao u poslaničke klupe. Aleksandar Grigorjevič Lukašenko je pre sedam godina pobedio obećavajući da će iskoreniti korupciju, a samo godinu dana po preuzimanju vlasti zatražio je od parlamenta da se sam raspusti a sva ovlašćenja prenese na njega. Malo se pomučio dok nije uspeo. U jesen 1996. jednostavno je rasterao neposlušne poslanike i postavio nove, "ispravne", a već iduće godine na referendumu izdejstvovao sva ovlašćenja koja su mu se činila zgodnim za jednog pravog predsednika.
       Iako mu je mandat faktički istekao pre dve godine, nesmetano je nastavio da vlada u skladu sa ustavnim promenama koje je progurao na tom istom referendumu. Ako bude ponovo izabran, koštaće to Belorusiju novih sedam godina.
      
       BRANKO STOŠIĆ
      
      

Siroti Lukašenko Uz prijavu izbornoj komisiji kojom se kandidovao za predsednika, Lukašenko je, kao i njegovi suparnici, morao da podnese i izjavu o prihodima i imovnom stanju. Prema tom dokumentu, piše list "Zvjazda", beloruski predsednik je najbedniji među predsedničkim kandidatima: prošle godine ostvario je prihod od 4 000 dolara i ne poseduje ništa, ni auto, ni stan u Minsku. On i njegova supruga Galina (od koje već deceniju živi odvojeno, ona 170 km daleko od prestonice, u mestu Šklov) imaju jedino seosku kuću s malom parcelom, gde ona gaji kokoške i svinje.        Lukašenkov protivkandidat Hančarik u dolarima stoji dvostruko bolje (8 000) i ima stan i motocikl.        "Beloruski Žirinovski", Hajdukevič dolarski je slabostojeći (samo 500 dolara prošle godine), ali zato poseduje četiri automobila i dve prikolice, kuću od 200 kvadrata sa velikom parcelom i stan.