NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Politička pedagogija

("Iskorak u senci", NIN br. 2643)

      O građanskom vaspitanju je u NIN-u Slobodan Reljić objavio zanimljiv prilog "Iskorak u senci" u kojem prof. dr Mirjana Pešić, psiholog sa Odeljenja za pedagogiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, kao predsednik Komisije za obrazovanje za demokratiju i demokratizaciju škole pri Ministarstvu prosvete i sporta, iznosi više spornih stavova iz domena pedagoške teorije i prakse, odnosno reforme obrazovanja. U ovom smutnom i turbulentnom vremenu obrazovanje je postalo pozornica vežbanja i isprobavanja sposobnosti raznih "reformatora", "kritičara" i "inovatora", čiji se stavovi i ocene često razlikuju od pedagoške stvarnosti. Dobro je što NIN i danas posvećuje potrebnu pažnju obrazovanju, koje dotiče neposredne interese preko tri miliona građana, a i čitavo društvo. I to u vremenu velikih raskršća, dilema i kriza.
       Uredba Vlade Srbije o veronauci i tzv. alternativnom (nedefinisanom) predmetu je jednim delom neustavna, a drugim delom van koncepta i projekta reforme obrazovanja, pa i van demokratske procedure. Koliko je poznato, jedino je NIN do sada obelodanio šta se to iza "kulisa" sprema u vezi sa "alternativnim predmetom". Uvođenje "Građanskog vaspitanja" ili nekog sličnog predmeta, po mišljenju M. Pešić, omogućiće da nastavnici "izađu iz statičnih uloga" i da "započnu suštinske promene pristupa vaspitnom radu u školi". Teško je poverovati u tako veliki efekat novog predmeta na ovom složenom području delovanja škole. Navode se iskustva evropskih zemalja, u kojima se uči građansko vaspitanje, uvod u demokratski život, obrazovanje za demokratiju itd. Navode se i civilizacijski ciljevi građanskog vaspitanja za društvo, đake i međunarodnu zajednicu, pa se tvrdi da ovaj predmet treba "da pomogne mladima da se uhvate u koštac sa savremenim problemima u Evropi, da se poveća interesovanje za ljudska prava, demilitarizaciju, pojavu tenzija kao što su građanski ratovi, rasizam, ksenofobija i visoka nezaposlenost." Od ovih fraza bolja škola se ne može izgraditi, a mi učenike treba da osposobimo da se "uhvate u koštac sa savremenim problemima Srbije", da se odbranimo od nedemokratskog dela Evrope.
       M. Pešić, kao psiholog, pokušava da se bavi komparativnom pedagogijom i to na metodološki nedopustiv način (sabiranjem povoljnih "argumenata" za podršku ideji o civilnom ili građanskom vaspitanju). Autor nudi neke svoje prigodne projekte za predmete: "Ja i drugi" (za osnovnu školu) i "Građansko vaspitanje" (za srednje škole). Napominje da je reč o nastavku desetogodišnjeg proučavanja kroz nevladine organizacije. Ističe da je 10 odsto nastavnika "imalo kontakte sa ovakvom vrstom nastave" i da "postoji nastavnički kadar sposoban da bez većih nevolja ovaj zadatak obavi ako bi se opredelilo 30 odsto dece za ovaj predmet". Zaista je ovo nestručno i neodgovorno predlagati kao inovaciju u školi.
       Još čudniji su ovi stavovi M. Pešić: "Za novi predmet nisu potrebni udžbenici. Predavači ili voditelji će u septembru proći petodnevnu obuku (kao vozačku obuku-D.P.), koju će organizovati Ministarstvo." Biće odštampani priručnici za "obnavljanje nastave (šta je to - D.P.) i metodička uputstva". Koristiće se strani i domaći "priručnici". "Neće biti klasičnih ocena, već đačko samoocenjivanje." Hoće li škola postati psihološki cirkus, u kojem će "radionice" zameniti razredno-časovni sistem? Metodika rada, naglašava M. Pešić, biće "otprilike uglavnom diskusija koju voditelj podstiče i usmerava o svakodnevnom životu"! I zamislite pedagošku "inovaciju": Prvi put nastavnik nije Prometej koji jedini tačno zna šta je tačno, a deca čekaju da čuju i baš tako zapamte. Pa, valjda je nastavnik studirao da uči decu, a ne deca nastavnika? Istorija pedagogije i u svetu i u našoj zemlji pokazuje da je nastavnik glavni organizator i prenosilac znanja, vaspitanja i formiranja ličnosti vaspitanika.
       Kao radni materijal planirano je korišćenje Konvencije o pravima deteta, šema kako da se nenasilno rešavaju konflikti i da je u tome "početak demokratizacije škole". Kome detetu ovo treba? Koji je zaista cilj ove sociopsihologizacije škole? Još samo fali "Bukvar dečjih prava", na kojem mnogi zaradiše, a deca od te knjige i priče nisu imala nikakvu korist.
       I ovoga puta se pokazalo da novinar bolje sagledava i procenjuje situaciju i problem, pa veštačkom optimizmu psihologa M. Pešić suprotstavlja svoju sumnju, odnosno pesimizam, jer realno gledajući "prepravljanje evroideje u alternativni predmet neće ići lako ni u javnoj raspravi", onda je preteran optimizam o uvođenju građanskog vaspitanja. "Može li tako olako uvedena krajnje ozbiljna stvar biti do još jedna commedia dell'arte čiji je prvi čin (veronauka) slaba trava na ljutu poluvekovnu frustraciju, a drugi čin (alternativni predmet) veliko obećanje koje je istrošeno još pre deceniju, kad se ono punih usta i čista srca bivalo na "putu za Evropu" - pita se novinar Reljić. Ovome bismo dodali da je reforma obrazovanja ozbiljan projekat koji mora biti poveren istinskim stručnjacima.
      
       PROF. DR DRAGO T. PANTIĆ,
       Beograd


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu