Nemačka želi reformisanu Evropsku uniju sa evropskom vladom i federaciju po ugledu na nemačko ustrojstvo, dok je Francuska za "federaciju nacionalnih država", samostalniju u odnosu na Ameriku. Međutim, obe zemlje su svesne da bez njihove prethodne nagodbe nema ni zajedničkog koncepta evropskog ustava

      Dve ključne evropske zemlje, Nemačka i Francuska, najavile su da pripremaju svoje nacrte za prvi ustav Evrope, shodno dogovoru petnaestorice o temeljnim reformama Evropske unije pre njenog proširenja novim članicama kroz tri-četiri godine. Najpre je kancelar Šreder, pre četiri meseca, ponudio svoje viđenje integrisanije Evrope u formi federacije koja je mnogima uzličila na ustrojstvo SR Nemačke, a sada je predsednik Širak, posle prvog francuskog izričitog zalaganja za "federaciju nacionalnih država", u budućem evropskom ustavu video doprinos "jačanju osećaja evropskog identiteta da bi se jednim glasom govorilo o spoljnoj politici i bezbednosti i da bi se povećao uticaj".
       Iako su oba nacrta predstavljena javnosti u obrisima, nemački je pragmatično usredsređen na stvaranje jake i uspešne Evrope, čija se samostalnost podrazumeva, dok francuski implicira veću distancu prema Americi iako Ameriku ne pominje. Francuski koncept je i nešto tajnovitiji, ali izgleda razrađen za akciju (zasnovan je na tezama iz govora predsednika Širaka francuskim diplomatama, što već liči na uputstva), dok je nemački "procurio" u javnost kao nacrt dela programa Šrederove Socijaldemokratske partije o kojem će se tek raspravljati na konvenciji stranke u novembru.
       Predsednik Širak je rekao francuskim diplomatama da je usvajanje ustava Evrope - do 2004. godine - neophodno da bi Evropska unija na svetskoj sceni imala "političku težinu" u skladu sa svojim već izvojevanim statusom "ekonomskog džina". Šreder je uzdržaniji u objašnjenjima, ali njegov koncept je mnogima, posebno američkim analitičarima koji proces pomno prate, najviše uzličio na stvaranje sjedinjenih evropskih država, i to, naravno, pod nemačkim vođstvom. Ako u tome ima istine, malo je verovatno da će evropski ustav moći da bude usvojen bez prethodne nagodbe Berlina i Pariza - da se o krajnje skeptičnom i odbojnom stavu Londona i ne govori. Na prošlogodišnjem samitu u Nici odlučeno je da se 2004. godine održi ustavna konferencija Evropske unije, pre njenog proširenja novim članicama. Mnogi su se tim povodom setili anegdote o Kisindžeru od pre više od četvrt veka. Kada se od njega u Niksonovom Savetu za bezbednost tražilo da se nekom američkom akcijom "više utiče na Evropu", on je sarkastično upitao: "Može li mi neko dati pozivni broj Evrope?" Hteo je reći da Evropa nema ni zajedničku spoljnu politiku ni organizacionu moć da tu politiku učini efikasnom.
       Stanje se od tog vremena izmenilo utoliko što bi se moglo reći da su zajednička evropska spoljna politika i zajednička politika bezbednosti u povoju. Međutim, praktični mehanizam po kojem funkcioniše Evropska unija - zajednica od 370 miliona ljudi - i dalje se u velikoj meri zasniva na sporazumu šest država iz 1951. godine o stvaranju evropske zajednice za ugalj i čelik, preteče sadašnje složene integracije.
       Praktični Nemci, koji žele snažnu uniju, zato predlažu da, prema odredbama budućeg ustava, Evropska komisija, koju sada sastavlja Savet ministara i koja praktično ne polaže račune za svoj rad Evropskom parlamentu, postane "jako izvršno telo", što će reći evropska vlada, i da parlament bude dvodoman, s tim što bi njegov sadašnji sastav bio donji dom, dok bi gornji dom sačinjavao sadašnji Savet ministara (sve po ugledu na Bundestag i Bundesrat). Taj dvodomni Evropski parlament imao bi veću zakonodavnu ulogu nego sada, ali njegova glavna briga bio bi zajednički budžet. Parlament bi birao i "evropskog" predsednika.
       Britanci su praktično protiv evropskog ustava, posebno protiv nemačkog poimanja federalizma, dok su Francuzi protiv "superdržave" koja ograničava suverenitet nacionalnih država. Oni su za "federaciju nacionalnih država". Posebno ideja o pretvaranju Saveta ministara u evropsku vladu za njih je "neprihvatljiva", pa predlažu stvaranje "ekonomske vlade" (Žospen). Neke manje evropske države takođe ne žele pretvaranje Saveta ministara u zakonodavno telo, jer je sad glas svakog njihovog ministra jednak glasu ministra iz veće zemlje, dok u budućem gornjem domu Evropskog parlamenta ne bi moglo da bude tako. Predstavnici EU uzličili su jednom komentatoru na kupače na obali burnog mora: Nemci bi da odmah urone u duboku vodu, Francuzi bi da zagaze do kolena, Englezi obučeni stoje na plaži, a ostali mahom čekaju da vide kako će proći oni koji prednjače.
       Predsednik Širak je, svojim zalaganjem za bržu izradu ustava Evrope, zagazio u more dublje od kolena. Međutim, to njegovo zalaganje je drugima ambivalentno: s jedne strane, on želi integrisaniju Evropu kao, kako sam kaže, "istinskog igrača" u svetskoj politici, a s druge, traži da ustav "jasno definiše granice vlasti" Evropske unije, umesto da joj proširi ovlašćenja, kako žele Nemci.
       Takav pristup zapravo sadrži poruku Berlinu: Nemačka može da žuri s oblikovanjem buduće Evrope jedino ako to čini uporedo ili zajedno sa Francuskom. To je razrada Širakovih ideja izrečenih u Bundestagu pre godinu dana. Nemačka i Francuska su prirodno okrenute jedna drugoj, jer su "njihova saradnja, nadmetanje i zajedničko delovanje jedna od najmoćnijih pokretačkih snaga" Evrope, smatra Širak.
       Zanimljiva je vremenska podudarnost u otvaranju debate: u obe zemlje Evropa će biti jedna od glavnih predizbornih tema iduće godine. Čini se da od toga drugi - oni manji i manje odlučni kupači - mogu samo da imaju koristi.