NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Svet je mera

U malim sredinama u kojima se živi autarhično, može se preživeti na bilo kom nivou, ali susret sa svetom donosi pravu sliku o vlastitoj vrednosti

      Susret sa Urošem Lajovicem posle više od jedne decenije donosi veliko zadovoljstvo i budi nadu onima kojima je do muzike veoma stalo i nikako ne bi da je dele na našu, svoju, tuđu, ili tako nekako.
       Naš sagovornik je stalni dirigent Slovenske filharmonije a od 1989. profesor dirigovanja na Bečkoj muzičkoj akademiji. Osnovao je kamerni ansambl "Slovenikum" sa kojim redovno nastupa u LJubljani u kojoj inače živi. Tokom poslednjih meseci, dirigovao je u Salcburgu, Stokholmu, Beču, Zagrebu, Beogradu...
      
       Kada je direktor Beogradske filharmonije Ivan Tasovac obznanio da ste postali šef dirigent, prvo se nametnulo pitanje zašto ste prihvatili posla koji, po ovdašnjim procenama, nije naročito zahvalan?
       - Kada ste rekli ne naročito zahvalna uloga, onda ste svakako imali u vidu iskustva sa Filharmonijom iz prošlih vremena. Ja sam dirigovao Filharmonijom na Bemusu prošle godine, zatim je bio još jedan zajednički koncert u martu, sa Klavirskim koncertom Rahmanjinova i Četvrtom simfonijom Gustava Malera. Da tih koncerata nije bilo, da nije bilo tog ponovnog poznanstva, verovatno ne bih prihvatio poziv.
      
       U ovoj sredini već dugo opstaje mišljenje u suštini kontradiktorno a to je da, ako je koncert bio uspešan, onda zasluge pripadaju dirigentu. I obrnuto, kada je koncert rđav, za to su krivi muzičari. Šta vi o tome mislite?
       - Sa dirigentske strane to izgleda suprotno. Kada je koncert dobar, dobar je zbog toga što su muzičari dobro svirali, a kada je loš, to je zbog toga što je dirigent bio loš. Kažu da dobrog dirigenta ne treba gledati, a lošeg se ne sme. Šalu na stranu, ali, kada se na probama sve uradi zanatski kako treba, onda je moguće na samom koncertu sve to podići još malo. Ali ako se to ne uradi, onda se ti zanatski propusti ponove na koncertu, i onda nema šanse da bude dobro.
      
       Neki veoma kompetentni ljudi, na prvom mestu dr Dragutin Gostuški, govorili su da je Filharmoniji, kao i svakom drugom orkestru, potreban pedagog?
       - Sasvim tačno. To što u orkestru sviraju ljudi sa završenim najvišim školama, ne znači ništa. U orkestru su sve same jake umetničke ličnosti i odlični svirači jer, da nisu takvi, ne bi bili primljeni. Kada dođu u orkestar, oni moraju da se potčine jednoj jakoj volji koja nije nužno njihova vlastita. Sviranje u orkestru podrazumeva jako izraženo osećanje ritma, zajedničke pulsacije, isključuje slobodu koju ima solista, i potčinjavanje zajedničkoj ideji koja, ponavljam, nije uvek lična. Tek kada se muzičar pomiri sa tim, onda ima šansu da se razvija kao ličnost, da u tom okviru ispolji ono što je kao individua hteo da kaže.
       Tu zajedničku ideju, razume se, donosi dirigent. Zapravo, to je ličnost kojoj se u datom trenutku treba potčiniti. Ono što mi u muzici čujemo, to je fasada koja će, ako ne stoji na nečem čvrstom, pasti. Mora se znati unutrašnja arhitektonska zamisao i to treba da zna svaki izvođač. Ali, jedina ličnost koja ima punu informaciju, jeste dirigent. NJegov zadatak je da brine o celini, a muzičari pojedinačno da rade svako svoj deo.
      
       Pamtimo audio-zapise velikih nemačkih dirigenata kao što je Furtvengler, kasnije naročito Karajan. U jednom periodu ruski dirigenti- Kondrašin, Roždestvenski- opčinjavali su svet. Sve se to nužno menja vremenom. Koji je današnji aktuelni način prilaženja interpretaciji dela?
       - Svako doba ima neke svoje postulate. Dirigenti koje ste pomenuli, radili su po sopstvenom nahođenju u skladu sa svojom voljom. Možda oni i nisu imali dovoljno informacija jer su dela za izvođenje bila vremenski veoma blizu. Promenu je donela nova generacija dirigenata. Prethodno doba, sredina dvadesetog veka, bilo je doba autoritarnih režima. To doba je ujedno i doba autoritarnih dirigenata.
       Danas nema toliko tog autorskog odlučivanja šta se u partituri kompozitora poštuje a šta se može menjati po sopstvenom nahođenju. U ono doba, u prvom je planu bio interpretator a ne delo. Danas nema tako velikih dirigenata, ali su kompozitori sve veći i veći. Došlo se do jednog stepena objektivizacije čitanja detalja uz istovremenu mogućnost mnoštva različitog čitanja istog teksta a da se ne siđe sa pravog puta. U tome je i najveća vrednost muzike kao umetnosti.
      
       Znam da je nezahvalno pitati dirigenta za lični ukus kada je muzika u pitanju. Ipak, da li postoji nešto što biste radije dirigovali, ili nešto što nikako ne biste da stavite na pult?
       - Ja ne poznajem dela koja ne bih da dirigujem. Možda postoje, ali ih ja ne znam. Uostalom, nešto se radi i zato što se mora, naravno dobrovoljno. Kada dobijete zadatak, onda ga treba obaviti. U svoje vreme imao sam više od 80 prvih izvođenja tek nastalih dela. Vi znate da sam ja završio i studije kompozicije iz sasvim profesionalnih razloga. Nažalost ili na sreću, u partituri se vidi znanje onoga ko je napisao. Nekada to nije baš dobra legitimacija za kompozitora. Nekada kompozitor insistira na tome kako bi nešto trebalo da zvuči. Bilo je tada različitih reakcija, od potpunog prepuštanja partiture meni, do zabrane izvođenja dela. Neki su se osećali povređeni kada bih im stavljao do znanja kako nešto zvuči ili bi trebalo, ali ne može. Ja sam uvek hteo samo da pomognem, a reakcije su bile najrazličitije moguće.
      
       Vaš savet mladim muzičarima, šta činiti da postaneš prvoklasan muzičar i da se održiš u visokoj konkurenciji?
       - Kako stići do nekog nivoa? Treba se pobrinuti da stigneš na neki nivo da bi bio konkurentan, jer je konkurencija ogromna. U mojoj klasi studiraju 32 studenta i jako mali broj ne nalazi posla. Oni već imaju takvo znanje da to mene obavezuje na poštovanje. Oni su svesni konkurencije i oni čine sve da steknu što veće znanje. Tu je i ogromna volja za radom. U malim sredinama u kojima se živi autarhično, može se preživeti na bilo kom nivou, ali susret sa svetom donosi pravu sliku o vlastitoj vrednosti.
       Ja svoje studente učim da se bore muzičkim sredstvima i nikakvim drugim. Tu nema mesta spekulacijama. Tu ima mesta samo velikom angažmanu i davanju sebe do kraja.Onda vidite da sve to i nije naročito teško.
      
       MILENA MILORADOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu