"Naša reprezentacija je odličan kolektiv i zato je zlatna medalja ispred mog proglašenja za najboljeg igrača turnira", zaključio je prvi košarkaš Evrope

      Kada je pre dve sezone stigao u Sakramento, glavni grad države Kalifornije, Predraga Stojakovića lokalni reporter je, tokom jedne utakmice, komentarisao: "Ovaj iz Evrope ima zastrašujuće dugo prezime, neću da se trudim da ga izgovorim. Možda ćemo jednog dana tačno izgovarati njegovo ime, ali on već sada pokazuje da će biti veliki beli igrač."
       Ništa neobično za Amerikance kada se zna da su poodavno frustrirani brojnim tamnoputim igračima u NBA - ligi. Jednostavno, oni godinama vape za belim igračima koji su zanemarujuće prisutni još od vremena Džerija Vesta, Pita Maravića i poslednjeg u plejadi, velikog Lerija Birda. Amerikanci su veoma brzo naučili da izgovaraju ime košarkaša iz Evrope. Lakoća driblinga i procentualno fenomenalna efikasnost belog igrača, sada sa kraćim imenom - Peđa, bilo je ono što su želeli Amerikanci.
       "Nisam očekivao tako brz uspeh, jer morao sam puno da se prilagođavam NBA - ligi, i ono još teže - načinu američkog življenja. Morao sam mnogo da budem agresivniji nego što sam navikao. Moja važna karakteristika za ove dve godine u Sakramentu bila je volja i ogromno strpljenje. Još u ranoj mladosti tačno sam znao šta hoću, a šta neću. Mislim da je to bilo presudno", za NIN objašnjava Predrag Stojaković.
       Kada je 1991, posle raspada SFRJ, iz Slavonske Požege stigao u Beograd, mnogi su bili nestrpljivi da u 15-godišnjem Stojakoviću vide buduću košarkašku zvezdu. Suprotnog razmišljanja bio je tadašnji as "L. A. Lejkersa" Vlade Divac koji je bez pardona prognozirao: "Ima jedan mali iz 'Crvene zvezde' koji će ako nastavi ovako da igra i radi, nadmašiti sve Evropljane u NBA - ligi". Verovatno da Divac nije ni slutio da će, nepunih osam godina kasnije, igrati u istom dresu sa dečakom kome je predvideo kolosalnu igračku budućnost. U međuvremenu, loša procena trenera "Crvene zvezde" odvela je Predraga Stojakovića u solunski PAOK, potom u "Sakramento kingse", a sada i na sam vrh Evrope.
       "Posebno sam zadovoljan izborom za najboljeg igrača šampionata u Istanbulu. Pre svega, jer sam bio spreman i strpljiv, posle strašno lošeg početka u dresu reprezentacije Jugoslavije na prethodnom šampionatu u Francuskoj i Olimpijadi u Sidneju. Znam da naši ljudi nemaju dovoljno sportskog strpljenja i uvek očekuju od naše selekcije titulu. To saznanje mi je bilo poseban podstrek za vreme šampionata u Turskoj. Naravno, mi smo odličan kolektiv i zato je zlatna medalja ispred mog proglašenja za najboljeg igrača turnira", zaključio je Predrag Stojaković.
       O budućim reprezentativnim i ličnim ambicijama veliki beli igrač kaže: "Znam da se ovde kod nas već sada postavlja pitanje: da li možemo da pobedimo selekciju NBA - lige? Kvalitativno, razlika se smanjuje. Međutim, nisam siguran da smo već u stanju da ih pobedimo. Možda na olimpijskim igrama 2004. u Atini... San svakog igrača u NBA - ligi je da osvoji 'prsten'. Ali, to obično dolazi pri kraju karijere. Prvo želiš da se ustališ u petorci, postaneš lider ekipe. Onda želiš da igraš u 'Ol star' timu, zatim dolazi najbolje mesto na statističkim listama. Igrač koji je dva-tri puta učestvovao na 'Ol staru' nema više motiva osim osvajanja novih titula. Znači, ja imam dosta motiva."
       Danas Amerikanci decu više ne plaše horor pričama o babarogama sa Balkana. Zasluga za to pripada Predragu Peđi Stojakoviću. Njegovo ime svi pamte i poštuju ga...
      
       A. M.