Nijedan lek u ovoj zemlji nije besplatan - ako nije plaćen direktno, plaćen je preko doprinosa za zdravstveno osiguranje. Umesto da snabdeju tržište lekovima, i funkcioneri nove vlasti međusobno se optužuju i prebacuju jedni drugima odgovornost zašto ni najosnovnijih lekova, kao što je insulin, malo-malo pa nema u apotekama

      Tako vam je kako vam je - što niste platili, pa bi vam usluga bila na nivou", ovako je zaprepašćenoj porodilji sa deset godina radnog staža odbrusila medicinska sestra u jednom velikom beogradskom porodilištu, posle skandaloznog tretmana kome je porodilja bila izložena. Ovaj događaj, koji je imao i svoj nastavak, mogao bi se tretirati kao incident i kardinalno nerazumevanje da zdravstvene usluge u ovoj zemlji nisu besplatne iako se ne plaćaju direktno iz džepa, da se i cela vlast upravo tako ne ponaša. Osiguranici formalno imaju prava na zdravstvene usluge, pa dakle i na lekove sa takozvane pozitivne liste, ali tih lekova nema. Ili preciznije - čas ih ima, čas ih nema.
       Za to vreme čelnici institucija zaduženih za snabdevanje lekovima, koji su, umesto da sarađuju, postali zaraćene strane, nedeljama pune novinske stupce međusobnim optužbama zašto lekova nema i s vremena na vreme određuju rokove kad će ih biti. Dok to čekaju, recimo, od insulina zavisni dijabetičari ali i mnogi drugi bolesnici upućeni su sami na sebe, ili na privatne apoteke. Tamo uglavnom svih lekova ima, samo se moraju platiti. To, naravno, ne bi bilo sporno da ti isti osiguranici već jednom nisu, kroz lične dohotke, platili zdravstveno i socijalno osiguranje, pa dakle i te lekove.
      
       Krivci na drugoj strani
       Odgovoriti na pitanje zašto na srpskom tržištu lekova vlada priličan haos i ko je za to kriv, nije nimalo jednostavno. Svi koji bi u ovu materiju morali biti upućeni, imaju svoju priču i "svog" krivca, koji je obavezno na onoj drugoj strani. Sukob između republičkog ministarstva zdravlja sa ministrom u ostavci Obrenom Joksimovićem na čelu i republičkog Fonda zdravstvenog osiguranja odavno je prevazišao stručne i političke i već se preselio u kriminalističke vode. U razgovoru za naš list Obren Joksimović kategorički tvrdi da on nije u sukobu sa Fondom, "već je Fond u sukobu sa zakonom". U Srbiji je bilo dovoljno lekova, tvrdi Joksimović, do pre dva meseca pošto je Ministarstvo zdravstva "teškom mukom" uspelo da postigne sporazume sa proizvođačima lekova i potrošnog materijala: "Onda se u Fondu zdravstvenog osiguranja pojavila grupa ljudi iz Demokratske stranke koji nemaju nikakve veze sa finansijama i koji su uneli strašnu pometnju jer zapravo žele da se, kao i stari, ugrade u cene lekova koje Fond plaća", kaže Joksimović. On tvrdi da je ova "grupa ljudi" upala, kako on to zove, u monetarni sistem zemlje time što je od "Galenike" kupila nepotrebne lekove (da bi se ispraznili njeni magacini) i time je nenamenski potrošeno sedam miliona maraka jer nisu kupljeni lekovi koji su potrebni. Kako je prethodno dogovoreno da se od svih proizvođača kupuje ravnomerno kako bi svi mogli da rade, onda su morali da kupe lekove i od drugih, pa je fond probijen za 70 do 80 miliona dinara. "Time su narušili sistem snabdevanja zemlje i napravili teško krivično delo, uz pomoć premijera Zorana Đinđića i potpredsednika vlade Žarka Koraća koji to podržavaju. Jednom će zbog svega ovoga neko morati da odgovara", kaže Joksimović.
       "Ovaj bi fond bankrotirao za pola sata da je Obren Joksimović nastavio da planira nabavke lekova. Neka mi navede samo jedan lek koji je nabavljen a da nije postojao zahtev zdravstvenih ustanova, pošto smo ih mi prethodno pitali koji su im lekovi potrebni. Ministar nas nikad nije pitao koliko novca Fond ima, pa da se napravi plan prioriteta - kojih, recimo, 150 najvažnijih lekova mora u svakom trenutku da bude na tržištu - ministar uopšte ne razmišlja da za njegove planove jednostavno nema novca", kaže u razgovoru za NIN Zoran Vesić, savetnik direktora republičkog fonda zdravstvenog osiguranja.
      
       Građani imaju pravo
       Vesić smatra da se mora revidirati pozitivna lista lekova na koje osiguranici imaju pravo, a isto i cene lekova: "Kad dobijete recept, vi ste u stvari dobili ček za plaćanje određenog leka. Kod nas još ne postoji kontrola ko i koliko recepata može da izda, pa su onda moguće i zloupotrebe", kaže Vesić.
       Jedan od povoda za sukob ove dve institucije, preko leđa bolesnika, jeste i pitanje ko treba da utvrđuje potrebe za određenim lekovima. Ministar Joksimović je ugovorio sa proizvođačima količine koje je trebalo isporučiti u naredna četiri meseca, ali onda posle dva meseca niko sa njima nije potpisao dalje ugovore.
       Fond smatra da zdravstvene ustanove same najbolje znaju šta im je potrebno i to mogu same i da kupuju, ako je moguće i po nižim cenama, a da razliku u novcu koji od Fonda dobiju, pa uštede, iskoriste za nešto drugo. Ministarstvo, opet, tvrdi da je ovo idealan način za malverzacije svake vrste i zametanja tragova na šta je novac osiguranika na kraju potrošen.
       Ova ideja Fonda ne sviđa se, izgleda, preterano ni samim proizvođačima lekova. Radiša Gačić, potpredsednik koncerna "Hemofarm" i predsednik Zajednice proizvođača lekova, kaže za naš list da oni nemaju ništa protiv da svaka zdravstvena ustanova bude naručilac lekova, ali to je neracionalno: "Da li će onda svako od njih da bude sitni ekonomista i gde je tu jedinstveno tržište? Ako se u ovoj krajnjoj oskudici sredstava nabavlja na 300 mesta i svako stvara svoje zalihe, izaziva se još veća neracionalnost u trošenju sredstava", smatra Gačić.
       Prvo bi trebalo utvrditi realno, u skladu sa raspoloživim novcem, obim lekova na koje građani imaju pravo, slaže se i Gačić. Na bazi toga treba napraviti realne bilanse na duži rok, a potom i formirati cene pošto je najveći deo komponenti iz uvoza. Ako se sve to postigne, smatra Gačić, gubi na značaju priča ko će biti naručilac lekova.
       Kad je reč o cenama lekova, i tu leži jedan od problema - Zoran Vesić optužuje ministra Joksimovića da je sa proizvođačima ugovorio popust na lekove od 16 odsto i na njemu insistirao, dok je Fond te iste lekove na kraju platio sa popustom od 21 do 23 odsto. Naši dvonedeljni pokušaji da stupimo u kontakt sa direktorom "Galenike" Zvonkom Ostojićem (koga je postavila Vlada Srbije usred spora sa ICN-om oko procenta vlasništva nad fabrikom) završili su se bez uspeha. Posle nekoliko obećanja i zahteva za pismeno slanje pitanja, rečeno nam je da Ostojić ipak nema vremena za razgovor.
       Zato je Dragan Karajović, potpredsednik ICN-a za odnose sa javnošću, izneo svoj stav o ovom popustu: "Republički fond zdravstvenog osiguranja, koji je po odluci bivše predsednice Privrednog suda Milene Arežine većinski vlasnik "Galenike", kupio je od fabrike, prema Ostojićevoj tvrdnji, lekove za 21 milion maraka, sa prosečnim rabatom od 23 odsto, ali je on negde dostizao i do 40 procenata i time je naneta šteta ICN Galenici od 2,8 miliona maraka. Oni u isto vreme i upravljaju firmom i praktično sami od sebe kupuju lekove, pa su razne mogućnosti u opticaju. Novi direktor isporučuje lekove za 600 miliona dinara u trenutku kad ima staro potraživanje od 400 miliona dinara. Da li je nešto od toga plaćeno, mi nemamo uvida, mada je obaveza da oba partnera učestvuju u upravljanju i kontrolišu jedan drugog do okončanja arbitraže o vlasništvu u Parizu", kaže Karajović.
       Menadžeri ICN-a, smatra Karajović, nisu poželjni upravo zato što nikad ne bi dozvolili da se ovako nestručno upravlja fabrikom, niti da se na taj politikantski način odobri rabat. On kaže da su pražnjeni i magacini "Galenike" i drugih proizvođača, s tim što ICN Galenika nije proizvodila lekove koji tržištu nisu potrebni. Kad bi postojalo slobodno tržište, pobedio bi proizvođač koji ima kvalitetniji proizvod, nižu cenu i veću mogućnost čekanja naplate. Tada nikad ne bi bilo nestašica. Ovako, ICN Galenika imala je na lageru dovoljno lekova, a na tržištu ih nije bilo, pa se postavlja pitanje ko je tu odgovoran", kaže Karajović.
       Ovoliki rabat, koji Fond sebi pripisuje u zaslugu, ne oduševljava ni "Hemofarm". Radiša Gačić kaže da to što su fabrike dale ovoliki popust, nije pojeftinilo lekove za potrošače, nego su samo privatni apotekari dodatno zaradili. Ako "Hemofarm" svoje obaveze za proizvodnju lekova ispunjava sa 90 odsto, a njih nema dovoljno, onda je verovatno problem u lošem planiranju i neravnomernoj raspodeli. Kad je, na primer, reč o insulinu, "Hemofarm" iz iskustva zna koliko ga je potrebno i ukazivao je na to da su naručene količine nedovoljne. Može biti da su očekivane neke donacije (upravo je završen tender Evropske unije za insulin i još tri preparata), ali one su zakasnile pa se na tržištu taj raskorak osetio.
      
       Sistem je zastareo
       Postoji još jedan nesporazum: ministar je ugovorio cene po takozvanom inodomicilnom principu - kao reper je uzeta Slovenija (u ranijem sistemu to su bile četiri okolne zemlje) pa je našim proizvođačima dozvoljeno da prodaju za 47 odsto od tih cena. Fond zagovara drugi, kalkulativni princip, gde bi se za svaki lek utvrđivale stvarne proizvođačke cene i na njih dodavala zarada od 20 do 30 odsto.
       Radiša Gačić kaže pak da bi se u ovom drugom slučaju moglo dogoditi da proizvođači "naduvaju" i lažno prikazuju kako cene uvezenih komponenata, tako i finalne cene, i to bi tek moglo dovesti do haosa.
       "Cela priča o lekovima je politička mistifikacija, jer bi inače bila čista matematika i trgovina", kaže za NIN prim. dr Višeslav Hadži-Tanović, generalni sekretar Srpskog lekarskog društva i predsednik Privatne lekarske komore. I dalje se radi na isti način, nije demontiran stari sistem tako da bi neki odnosi najzad bili definisani. Pacijent ne zna šta za novac koji daje zapravo može da dobije, umesto da se kaže koliko srpsko zdravstvo ima novca i koliko za njega može da se obezbedi, a ostalo mora da ide na tržište.
       Zdravstveni sistem je anahron i sasvim zastareo, a nova vlast traći vreme u kadrovskim promenama i stranačkim obračunima, kaže Hadži-Tanović: "Oni imaju sve poluge vlasti, a ko je za ovo stanje kriv, neka se među sobom dogovore. Godinama smo mislili da u zdravstvu nema novca, a sad se ispostavilo da ima i da se njime može manipulisati, jer se inače stranke ne bi ovoliko borile da ga kontrolišu", kaže Hadži-Tanović i odbija mogućnost da je u pitanju nesnalaženje. Tačno je, kaže on, da nijedan ministar ne može ništa da uradi sam ako ga ostali sabotiraju. Srpsko lekarsko društvo ima 25 000 članova i ono traži da novi ministar bude nestranačka ličnost.
       Iako je privatni sektor za ovih deset godina u velikoj meri postao javni (oko 90 odsto stomatologije i 70 odsto ultrazvučne dijagnostike, na primer, radi se u privatnom sektoru), još se ne priznaju "privatni" recepti. Stara vlast sa privatnim sektorom, valjda iz ideoloških razloga, nije htela da sarađuje, a neke znake da želi saradnju ne pokazuje ni nova vlast, kaže Hadži-Tanović i tvrdi da bi se ovaj problem mogao rešiti bez opterećivanja politikom.
       "Jedino zameram čelnicima odgovornih institucija što ne koordiniraju svoj rad kao što su dužni, nego se preko nas prepucavaju", kaže Radiša Gačić. On pita i zašto se odobrava (ili se ne sprečava) uvoz inostranih lekova koji nisu registrovani, kontrolisani i kojih domaći proizvođači imaju dovoljno. Kako se, na primer, pojavljuju jeftiniji lekovi "Krke", "Plive", "Leka", kad su naše zakonske cene 47 odsto od njihovih. Da li to znači da će ovim dampinškim cenama prvo da iscrpe domaću poizvodnju, pa onda da odrede realne cene, pita se Gačić.
       Kad se ispod svega ovoga podvuče crta, opet izroni osnovno pitanje, na koje nova vlast uopšte ne pokazuje nameru da odgovori: zašto bi građani - sadašnji i budući bolesnici, poreski obveznici - uopšte bili zamarani problemom zašto nema lekova, ko je za to kriv a ko prav i strepeli kako da se leka dokopaju. Valjda je zadatak vlasti da lekova ima. Lekovi su plaćeni da ih bude dovoljno, a vlast je plaćena da te lekove obezbedi.
      
       BILjANA STEPANOVIĆ
      
       NIKOLA VRZIĆ