("Hiljadarka", NIN br. 2644)

      Jovan Ćirilov je, između ostalog, naveo: "Možda će se neki Srbi razočarati ali hrvatska reč tisuća za hiljadu je drevnog slovenskog porekla."
       Smatram da ova tvrdnja zahteva komentar.
       Da li neka reč autentično pripada jeziku nekog naroda svakako se ne može utvrđivati na osnovu njene savremene upotrebe. Ima vrlo mnogo reči koje potiču iz srpskog i drugih jezika ali se više u narodu ne upotrebljavaju - jednostavno se izobičaje.
       Srednjovekovni Srbi govorili su tisuća, pa se i jedan od činova u vojsci tada nazivao tisućnikom. To navode svi relevantni istoričari u svojim delima, pa i K. Jireček (II tom, str. 106)
       Vuk u "Riječniku", reč hialjada prevodi sa tisuća a reč tisuća sa hiljada, što će reći da su u pitanju sinonimi. Isto tako čini i Miloš Moskovljević u svom čuvenom rečniku.
       Vujaklija u svom Rečniku stranih reči reč "hiljada" prevodi sa tisuća dok hiljadu stavlja u zagradu, svakako zbog toga jer je prva reč domaća a potonja grcizam.
       Otkud je sad tisuća hrvatska reč?
       Zar je tisuća isto što i samokries ili zrnojed?
       Znači li da mi, onda kada kažemo tisuća, govorimo stranim jezikom?
       Izgleda da, po Ćirilovu, "hrvatski" jezik, osim što stvara neologizme, počinje da napreduje i regresivno - u prošlost.
       Ja ne bih na ovakvu stvar ni reagovao da mi se ne čini da je pisanje J. Ćirilova, o ovom pitanju, tendenciozno.
       Uostalom, ova pojava nije nova i Hrvati se ovakvim stvarima služe već veoma dugo.
       Bojim se, samo, da je ova stvar sa jezikom uzela ozbiljnog maha jer se nešto ovakve stvari ne dešavaju prvi put, nažalost ni u NIN-u.
       Da bi bilo sasvim jasno o čemu govorim, dajem jednu analogiju.
       Zamislite samo da neko u Engleskoj stane da tvrdi kako je neka reč iz celine engleskog postala deo autentičnog irskog jezika jer je našao, prosto, da je Irci, koji inače govore engleskim jezikom, upotrebljavaju, trenutno, više nego Englezi.
       Možda bi takvo što i bilo moguće ali u groteski dostojnoj jednog Montija Pajtona.
      
       ŽELJKO PUPAVAC,
       Vršac