NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Protiv privatizacije

("Realne cene naftnih derivata", NIN br. 2642)

      Gospodine Miljkoviću, kad kažete da "logično bi bilo da se privatizacija firme od nacionalnog značaja i velike vrednosti ne prepusti samo volji 20 000 zaposlenih u NIS-u", onda, sledstveno, kažete i da ne bi bilo logično da takvu firmu prodamo samo jednom kupcu ili više njih! Zar ne?
       No, ja se, prvo, ne slažem - sasvim! - sa Vašom tvrdnjom, ali se, drugo, slažem sa svojim "logičkim nastavkom". Zašto?
       Prvo, rad je izvor, a radnik tvorac celokupnog društvenog, nacionalnog i, čak, prirodnog bogatstva. Ovo nisu moje, ali ni Marksove, izmišljotine. To su - da se ne vraćam čak Aristotelu! - politekonomski nalaz Adama Smita u "Bogatstvu naroda" i filozofski rezultat "Fenomenologije duha" Georga Fridriha Vilhelma Hegela. Moj drug Karlo Marks je ove/njihove činjenice učinio realno vidljivim i svakom prepoznatljive, a radnicima i politički korisnim.
       Dakle, da sledimo logiku! Oko
       20 000 zaposlenih u ovom trenutku u NIS-u i još bar toliko iz prethodnih generacija jesu svojim živim radom tvorci ovog preduzeća, pa bi bilo logično da su i vlasnici kako firme, tako i rezultata svog rada. Zašto nisu i vlasnici, nego su to - u ovom ili onom obliku - kapitalisti sa svojim kapitalom kao mrtvim radom, duga je priča, a Vi i ja je znamo.
       Drugo, gospodine Miljkoviću, pišete da je "državna svojina u demokratskim društvima narodna svojina". Niti "narodna svojina" postoji - to znate, al' ne znam zašto se "pravite ludi", niti je demokratsko društvo rezultat onih koji su "nosioci" svojine. Naprosto, (suštinska) demokratija je po definiciji socijalna demokratija, dakle - da uprostim! - radnička, a ne bi je ni bilo da nije bilo socijalnih, da ne kažem klasnih, borbi radnika.
       Treće, gospodine Miljkoviću, slažem sa sa Vama da su - ne samo - NIS-u "potrebne dve godine za restrukturiranje", ali se ne slažem da mu je potrebno "i stvaranje preduslova za javnu i pravednu privatizaciju". Jer, "pravedna privatizacija" naprosto - ne postoji! Da ne bismo ulazili u (pre)veliku debatu, navešću samo jednu ilustraciju. Kada je u Češkoj počela privatizacija - nije bitno da l' "mala" il' "velika", prvi il' drugi krug - svi punoletni građani su dobili po 5 000 maraka u vaučerima, s kojima su kupovali akcije, tj. učestvovali u privatizaciji. Posle samo šest meseci trgovine akcijama, u rukama oko četiri miliona zaposlenih Čeha našlo se samo 1,6 odsto akcijskog kapitala, u tri-četiri (para)državna ili privatna investiciona fonda koncentrisano je oko 80 odsto akcijskog kapitala, a ostatak od oko 18 odsto je "raspodeljen" među četiri miliona građana. Čista pljačka, zar ne!? Uzgred, Česi su najakcionarskiji narod - 57 odsto njih poseduje ove "papire".
       Ništa bolje, naravno, nije ni u Poljskoj, Rusiji, Hrvatskoj... I nigde, i nijedno "privatizacijsko" obećanje nije ostvareno. Nigde se proizvodnja "novih vrednosti" ne povećava, čak se ne približava onoj iz 1989, nigde se plate ne povećavaju, nigde se zaposlenost ne povećava, nigde ne raste životni standard, nigde... Samo rastu cene, i to drastično, i povećavaju se uslužni sektor, najviše kongresni i sportski turizam, i novčano izražene vrednosti. "Tranzicijska recesija" kao objašnjenje, ipak, ne pije vodu!
       Nešto je drugačije u Sloveniji, jer je naš drug Joža Menciger, uz ne "malu pomoć prijatelja" Aleksandra Bajta, "oterao" Džefrija Saksa i privatizaciju pripravio na sasvim drugim principima (više - mada, po mom sudu, ne i dovoljno - centriranim oko interesa radnika) nego što je to učinjeno u drugim tranzicijskim zemljama, ali to je druga priča.
       Najzad, peto, gospodine Miljkoviću, možda se nećete složiti sa mnom, al' istina je da niko bolje od zaposlenih ne zna šta je njihovim firmama potrebno, niti iko od njih to može uspešnije realizovati. Ma u koju je odeću oblačili, privatizacija je protiv radnika, njihovih potreba, prava i interesa. Moram reći i ovo: otkad je rada i radnika i organizovanog radničkog otpora kapitalu, radnici i njihove organizacije su se zalagali za socijalizaciju proizvodnje i društvenu svojinu.
       Nije nebitno za ovu priču i to da su oko ova dva pola - rada i kapitala - i dve vrste ekonomija. Jedna, ona kapitalska, polazi od profita i insistira na efikasnosti, rentabilnosti, produktivnosti, računu i rastu (kapitala), a druga, ona radna, polazi od ljudskih potreba i insistira na racionalnom korišćenju svih - materijalnih i ljudskih - resursa, kao i razvoju. Na primer, našu situaciju - previše rad(nik)a i premalo kapitala, puno pameti i osrednjeg prirodnog bogatstva, sem u poljoprivredi - ove dve ekonomije različito (raz)rešavaju.
       Kad mi budete, gospodine Miljkoviću, prebacivali da je ovo povratak na samoupravljanje i socijalizam, znaćete i sami da promašujete temu. Jer, i Vi i ja znamo, naravno i čitaoci, da ni u FNRJ/SFRJ, ni bilo gde, sem u retkim i kratkim periodima istorije, nije bilo ni (stvarnog) samoupravljanja, ni (stvarnog) socijalizma. A čega je bilo, to već znamo!
       Na kraju, da ne bude zabune! Ja nisam protiv privatizacije, ja sam za privatizaciju koja će se završiti tako da fabrike pripadnu radnicima, rudnici rudarima, zemlja seljacima, univerziteti profesorima i studentima, štampa, radio i televizija novinarima...
      
       DRAGOMIR OLUJIĆ OLUJA,
       Beograd


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu