Vojna podrška zemalja NATO-a Americi u ratu protiv terorizma brzo je otkrila pukotine. Ona je uslovna i prevashodno simbolična, a u praktičnom smislu gotovo i suvišna, jer je ratna mašinerija SAD više nego dovoljna da sama ostvari ono što je naumila

      Amerika je krenula u globalni i dugotrajni rat protiv međunarodnog terorizma, neprijatelja koji je više fantom nego živa sila. Kako je neprijatelj nevidljiv (a počinilac zločina u Njujorku i Vašingtonu neidentifikovan), kako se neće praviti razlika između izvršilaca terorističkih akata i pomagača i kako se nosačima aviona ne mogu juriti islamski fanatici po avganistanskim planinama, biće to više rat protiv država koje pomažu, podstiču i štite teroriste, nego protiv pojedinaca i terorističkih grupa. Lov na sumnjive teroriste i uništenje terorističkih baza biće samo operacije u globalnoj kaznenoj ekspediciji.
       Potresena američkom tragedijom i solidarna sa SAD da se zločinci moraju kazniti, Evropa je još jednom izrazila spremnost da učestvuje u borbi protiv svetskog terorizma, i to odlučnije nego do sada. Prednjačili su američki saveznici u NATO-u. Pozivajući se na član 5 iz osnivačkog akta alijanse, oni spoljni napad na Ameriku vide i kao napad na sve druge članice i podržavaju američke vojne akcije.
       Da li to znači da bi Česi, recimo, mogli da učestvuju u eventualnom bombardovanju Avganistana?
       Samo teoretski, jer je vojna podrška - koju su donekle isforsirali Britanci i generalni sekretar NATO-a Džordž Robertson pre najave da Amerika stupa u rat - ubrzo otkrila izvesne pukotine. Ona se iskazala kao uslovna i prevashodno simbolična, a u praktičnom smislu gotovo i suvišna, budući da je američka ratna mašinerija više nego dovoljna i više nego voljna da sama, bez pomoći saveznika, ostvari ono što je naumila.
       Norveška je prva izrazila rezerve prema namerama SAD da stupe u rat. "Norveška nije u ratnom stanju i ne želi da uđe u rat", izjavio je šef diplomatije Torbjern Jagland. (Setimo se da je Norveška povukla svoje avione iz eskadrile NATO-a koje su 1999. bombardovale Jugoslaviju). Za Norveškom je usledila Francuska, koja je svoje saosećanje sa stradanjem nevinih žrtava u napadu na Ameriku ("Svi smo mi Amerikanci") brzo odvojila od američkog ratnog raspoloženja. "Solidarnost sa Sjedinjenim Državama ne lišava nas prava na slobodno rasuđivanje", izjavio je premijer Žospen i dodao: "Mi nismo u ratu sa islamom i arapsko-muslimanskim svetom."
       Nemačka je "ispoljila izvesnu nervozu" na samo pominjanje vojnih akcija, pa je ministar odbrane Šarping osećao potrebu da naglasi: "Nismo na ivici rata." Neke druge zemlje - Holandija, Belgija - "razvodnile su odluku NATO-a", kako su to uočili američki dopisnici, dok su Španija, Portugalija i Grčka "kao u vreme kosovske krize, zadržale nizak profil". Na kraju se i Britanija korigovala. Džek Stro, novi šef Forin ofisa, izjavio je da SAD "nemaju blanko ček" za vojne akcije NATO-a.
       Tako je sve jasnije da će Amerikanci morati da za svaku zajedničku vojnu akciju NATO-a protiv bilo koje osumnjičene zemlje pruže jake dokaze o njenoj podršci terorizmu. O svakoj akciji NATO-a odlučivaće se pojedinačno i na bazi konsenzusa. Čak će se i kod primene člana 5 - spoljni napad na jednog je napad na sve - morati dokazati da udar stvarno dolazi sa strane (a ne, nekim čudom, iznutra, iz same Amerike). Vojna podrška evropskih saveznika mogla bi se, otuda, svesti na saradnju obaveštajnih i logističkih službi. Turska sa bazama i svojim vojnim aerodromima mogla bi se u slučaju napada na Avganistan naći u ulozi kakvu je imala Italija u vreme napada NATO-a na Jugoslaviju.
       Evropska unija bila je sporija od NATO-a, ali vesti koje stižu iz Brisela govore o "stavljanju Evrope pred težak izbor". Naslućen je rizik da se odbrana zajedničkih zapadnih vrednosti od međunarodnog terorizma tumači pojednostavljeno, crno-belo, i tako podredi prekomernoj osvetničkoj upotrebi sile, što bi vodilo rađanju novih zala. Kris Paten, komesar za spoljne poslove, upozorio je na opasnost od "sukoba civilizacija". Pojedini funkcioneri podsećaju da Evropska unija ne deli američka mišljenja o nekim muslimanskim zemljama kao što su Libija, Iran, Palestina, Pakistan i još neke koje bi se, posle Avganistana i Iraka, mogle naći na udaru odmazde.
       Od ostalih u Evropi najvažnije je, naravno, držanje Rusije. Ona je solidarna sa borbom protiv međunarodnog terorizma, jer ga oseća i na svom tlu i u bližem okruženju, pre svega u Čečeniji. Ne nalazi, međutim, da se problem terorizma može rešiti samo silom. Nije raspoložena ni da svoj vazdušni prostor ili aerodrome stavi na raspolaganje američkoj avijaciji u slučaju napada na Avganistan. Najzad, na osnovu sopstvenog iskustva ne preporučuju američkim marincima da uđu u Kabul.
       Rusi u ovoj situaciji očekuju nešto što očekujemo i mi: da se terorizam više ne meri različitim aršinima, jednom kao opšte zlo - kad pogađa Ameriku - a drugi put drukčije, kao ekstremizam ili ustanički pokret, recimo. Ali dok Rusi još mogu da se nadaju da će njihova borba protiv terorizma i islamskog fundamentalizma u Čečeniji možda naići na bolje razumevanje na Zapadu, šansa da se albanski terorizam svrsta u opšte zlo izgleda izgubljena. OVK je u međuvremenu stekla status američkog saveznika. Ono što bi se moglo očekivati je veći američki interes da se sada na Balkanu smanji napetost. To bi umanjilo i dosadašnju blagonaklonost Amerikanaca prema albanskim teroristima i ekstremistima, i na Kosovu i u Makedoniji.