Tačno je ono što je rekla Čandrika Kumaratunga (Sri Lanka): Dok smo se mi borili protiv terorizma, Zapad je brinuo o ljudskim pravima terorista! Onda se dogodio tragični 11. septembar i Zapad je, na čelu sa Amerikom, odlučio da ograniči određena ljudska prava svojim građanima; prisluškivanje i uhođenje postaju deo odbrambenog sistema.
       Ništa, dakle, neće biti kao pre, jer su sva sredstva dozvoljena...
       Uprkos brutalnom nauku, međutim, laž ostaje omiljeni vid propagande, kao pre. Američki mediji prećutkuju moguće motive i uzroke terorističkog napada, govore samo o posledicama (strogo kontrolisano) i traže masivnu, bezobalnu osvetu. Podgrevaju predrasude i istrajavaju na tendencioznoj slici sveta. Zapad je područje svetla, ostatak, uključujući i Balkan, područje tame.
       Laž i video-trake - iako su Srbi, kao sav normalan svet, vidno saučestvovali u američkoj tragediji; izdigli su se iznad činjenice da su i sami bili žrtve možda opasnijeg, sofistikovanog državnog terorizma sa zapadnih strana.
       Buš Mlađi je, valja reći, zatočnik Klintonovog nasleđa. Njegova spoljna politika upadljivo je odmerenija od Klintonove, ali se njemu vratilo ono što je Klinton posejao po svetu. Pritisnut osvetničkim javnim mnjenjem, moraće, pretpostavljam nerado, da učini ono što bi Klinton rado činio: da krene u odmazdu. Ne može da kaže: i mi smo krivi; najavio je krstaški rat osumnjičenima za terorizam, misleći valjda da je istorija pozitivno valorizovala krstaške ratove. (Zapaža se da republikancima opšta kultura nije jača strana - setimo se poziva republikanca Boba Dola Geteu da ga ugosti u svome domu). "Plemeniti orao" sprema se da poleti.
       S druge strane, ona druga Amerika, od Noama Čomskog do Madone, upozorava da se odmazdom krug zločina ne zatvara, da se zlom priziva novo zlo.
       Madona je sazrela.
      
       Bivši potpredsednik Savezne vlade i SPS-a, član Glavnog odbora, savetnik, plejboj, vaterpolista, politički pisac, republički ministar za kulturu, upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu i doktor pravnih nauka Željko Simić leži u Istražnom zatvoru zbog krađe, što još ne znači da je kriv, ali policija ga je osudila pre suđenja. Posredstvom policije i prijatelja emitovane su, a zatim podeljene elektronskim i ostalim medijima, video-trake koje prikazuju eruditu Simića kako u stanu izvesnog Ristovića uzima i skriva vitamine obogaćene mineralima američke proizvodnje, i nekoliko novčanica od po stotinu nemačkih maraka, zatim se ljubi s domaćinom i pije viski.
       Šta ako nije tačno ono što smo videli! Krađa vitamina nije čest slučaj u sudskoj praksi.
       U verbalnom delu sumnje pominju se još par zlatnih naočara, zlatan sat i zlatna tabakera.
       Doktor Simić kaže da je stvari i pare uzeo kako bi se zezao i kasnije ih vratio vlasniku. Protivpravno sticanje imovinske koristi nije dolazilo u obzir! Detektor laži pokazao je da doktor laže. (Tome je bio i ranije sklon i po tome je odranije poznat). Advokati doktora Simića zastupaju tezu da je Simiću sve to namešteno, gazda mu je rekao da uzme šta hoće, ostavio ga samog u kadru, da bi ga kamera uhvatila dok uzima. Pokazalo se da je između nameštanja i uzimanja samo jedan korak.
       Nižerazredna komedija.
       Ukoliko je Simić zaista krao, onako kako je na snimku prikazano, onda je bez sumnje reč o kleptomaniji. To je podmukla bolest, pacijent se oseća dobro sve dok ga ne uhvate. Ishod, na sreću, nije fatalan, oboleli obično dugo žive, ali još nije utvrđen uzrok bolesti, niti je izolovan virus. Zato nema preventive, ni vakcine, ne pomaže režim ishrane, ni promena načina života, pa ni transfuzija. Hirurgija je nemoćna. Kleptomanija je socijalna bolest. Nema leka!
       Željko Simić je bio i politički kleptoman. Nije se zadovoljavao ministarskim rangom, nego je sam sebi dodelio i mesto upravnika Narodnog pozorišta. Kao savetnik Slobodana Miloševića, dobio je Vukovu nagradu za knjigu političkih eseja - oblikovao je političku i opštu kulturu srpskog naroda. Petog oktobra prošle godine odrekao se prošlosti i krenuo u budućnost, nezalečen.
       Kleptomanija je bolest zavisnosti.
      
       Oni više politički ne postoje. Kći Marija, međutim, još zaslužuje pažnju zbog ispoljene muškosti u kritičnim situacijama. Poslednje od Marije Milošević je da nikad nije bila, niti bi bila članica JUL-a! "Tvrdim pod punom materijalnom, krivičnom ili bilo kojom drugom odgovornošću."
       U porodici Milošević - Marković, Marija je bila anfanteribl. Ono što majci nisu smeli da kažu ni muž, ni Ljubiša Ristić, rekla je Marija:
       - Niko te tvoje knjige ne bi štampao, da nisi žena Slobodana Miloševića!
       Zbog tih reči autorka, Mira Marković, mesec dana nije govorila sa ćerkom.
       A u noći raspleta Marija je dobacila ocu, Slobodanu Miloševiću, da je pizda što se predao Čedi Jovanoviću. Umri muški!
       Popila je litar vinjaka i pucala.
       Takva je naša Marija!
       Zatim je izabrala bolje društvo - upisala se u radikale, patriotkinja.
       U JUL nije htela; bio joj je u kući, zna ga!