Poštovanje tradicije jeste pogled unazad, ali i korak unapred: nema napretka bez vizije, nema reformi bez "prevrednovanja svih vrednosti"

      Nekad smo bili ozbiljan narod. Sanjali smo herojske snove i imali viziju: osvajali smo slobodu i gradili svoju državu. Verovali smo u Boga. Svesni svih teškoća i patnji, namršteni i konzervativni, uporno smo istrajavali na tom putu.
       Onda je došla revolucija i donela nam iluziju. U početku tvrdu i krvavu, ideološku, a kasnije razblaženu i meku, ekonomsku. Ovaj "meki komunizam" karakterisaće, kao i prethodni "tvrdi", represija nad svim građanskim pravima i slobodama. Kao zamenu dobićemo pozajmljene zapadne pare, koje će nas svesti na "ekonomske životinje".
       U takvoj narodnoj bajci i ekonomskoj iluziji dočekaćemo treću fazu komunizma u Srbiji: melanholičnu nekrofiliju oličenu u frazi "i posle Tita - Tito!" I dok su druge komunističke zemlje radikalno napuštale realsocijalističku praksu, nas će Miloševićeva mutirana diktatura vratiti na sam izvor komunizma: u potpunu izolaciju, jednodnevnu "narkomansku" ekonomiju, ratove i depresiju, u mržnju prema svemu i svakome.
       Tako ćemo dočekati 5. oktobar 2000. godine, nakon poluvekovne ideološke okupacije, kao dan velike pobede i početak velikih nadanja. Kao konačni raskid Srbije sa svim oblicima komunizma i konačno rađanje liberalne demokratije. Kormilo na ovom kursu preuzeće u svoje ruke republička vlada, odnosno Vlada reformi, kako je sebe nazvala.
       Gde smo danas? Nakon dva puta po sto dana koje je ova vlada imala da pokrene reforme, kao da smo na početku. Istina, svesni smo da je to malo vremena da potekne "med i mleko", ali dovoljno da ocenimo idemo li u stvarne promene. Da li je vlada na suštinskom reformskom kursu koji je obećala? Jer "suština mora uvek da se vidi".
       Nažalost, odgovor je negativan. Nakon početnog opšteg "napredovanja ideje slobode", ponovo smo na haotičnom kursu koji nas je skrenuo sa magistralnog pravca u ćorsokak. Ova "reformska vlada" je bez ozbiljnih planova i strategije (o viziji da ne govorimo!). Tako smo u novom besciljnom lutanju došli do raskršća naših starih zebnji: je li ovo "bestelesno i bezvazdušno stanje" nagoveštaj političke moderne ili je samo seme političkog kubizma?
       Bojimo se da je u pitanju ovo drugo. Jer, kako drugačije da tumačimo iskrivljenu panoramu Srbije na čijim horizontalama i slep čovek može da uoči tvrđavu organizovanog kriminala? Kakva je to "reformska revizija" kad građanin i dalje na putu do prodavnice mora da prođe bar kroz dve ulice koje nose imena masovnih komunističkih ubica? Nismo li ostali zarobljeni u tom "međuprostoru" između kraja komunizma i početka liberalne demokratije, nesposobni da raščistimo sa prvim i prihvatimo drugo?
       Nespremni da se suočimo sa istinom, ponovo gradimo iluziju o svojoj sreći. Nova Srbija, koju predvodi Đinđićeva vlada, liči na prestarelu udavaču, umivenu i našminkanu, koja veruje u laž o sebi koju je sama stvorila. Taj novokomponovani medijski imidž Srbije najbolje simbolizuju dve premijerove vožnje. Prva je u "fensi fazonu" biciklom do Ade, koja nudi građanima ono što već imaju i ništa više od toga. Druga je privatnim avionom jednog u najmanju ruku sumnjivog biznismena, u početku prikrivana od javnosti, a kasnije pod pritiskom obelodanjena. Pri tom mediji upućuju građanima emotivnu molbu da se premijeru prizna status "nestašnog dečka" srpske političke scene, koji on vuče još iz sopstvene stranke.
       Poštovanje tradicije jeste pogled unazad, ali i korak unapred: nema napretka bez vizije, nema reformi bez "prevrednovanja svih vrednosti", nema tržišta bez slobode. Kroz svoju istoriju Srbija se borila sa mnogim lažima i uspevala da odbaci mnoge iluzije. Valjda će i ovu, podmuklu i novokomponovanu: da kriminalizovana i korumpirana elita modernog izgleda i ponašanja može da povede zemlju u zapadnu civilizaciju.
      
       (Autor je književnik, Agencija za politički marketing Lobi)