Televizija me je uvek nervirala. Filmovi su mnogo bolji kad mi ih prepriča neki mucavac, nego kad ih gledam na malom ekranu čudnog oblika koji glumcu odseče uši, a meni pokušava da proda uloške. Mnogo je lepše informisati se tako što kod kolportera kupim sutrašnje novine i onda mislim da znam nešto što će svi ostali saznati tek sutra. A i iz novina ne zapomaže Hari Mata Hari.
       Televiziju sam, prinudno, naučio da gledam na pravi način tek nedavno, pošto sam (u 28-oj godini života, zaboga!) dobio boginje. Recept je vrlo jednostavan - isključite ton na televizoru i pustite neku normalnu muziku. Tekst nećete propustiti - ja ću sad da vam ga prepričam. Svi koji se pojavljuju na televiziji - i skakutave pevačice obučene u šljokicu ili dve, i brkate južnoameričke lepotice, i srpski političari, svi oni govore o tome kako im život propada zato što su pošli za nedraga koji ih stalno nešto laže i vara i maltretira, a oni nemaju ništa na celom ovom svetu sem svoje čednosti i čista obraza. Samo prodavačice uložaka vode srećan, uzbudljiv i ispunjen život.
       Zahvaljujući ovom otkriću, tri nedelje sam živeo u idealnom svetu u kome su pevačice gole, brkate Meksikanke... pa, egzotične, a srpski političari ozbiljni. A otkrio sam da na televiziji postoji i ponešto dobro. Kao Luj Teru ili Kulturni nokaut.
       Uh, sad rizikujem da se ubrojim u one što se neprestano deru o nekakvom "urbanom" načinu razmišljanja i očekuju da za to dobiju orden. Voleo bih da informišem armiju mladih koji su upravo prodali kozu i silaze s brda da prekosutra postanu najagresivniji eksponenti urbanog načina života - osnovna, i jedina dobra osobina pomenutog načina života je u tome što u ozbiljnim gradovima ima prostora za različitost, što možete da se oblačite kako vam odgovara, da slušate muziku koju hoćete (dobro, de, pomoglo bi kad to baš ne bi bio gorepomenuti Hari Mata Hari), da ne morate sa svakim da se družite, a da vas niko zbog toga previše ne gnjavi. Dakle, pričati o stvarima kao što su "urbani film" ili, ne daj Bože, "urbana televizija" - to je ekskluzivno seoski (da ne kažem baš seljački) fenomen, nešto što se u Londonu ili Parizu, ili na bilo kom drugom mestu više od kilometar udaljenom od najbliže krave, ne bi moglo dogoditi. To mi nije namera. Ove emisije su, naprosto, dobre.
       Za onog ko ne zna, a bojim se da neće ni saznati, jer je ova serija na B92 zamenjena nekakvim istraživačkim novinarstvom (autor nam se neprestano jada i objašnjava zašto nije uspeo da snimi ništa zanimljivo), Luj Teru je krstario Amerikom i pokušavao da, na jedan dan, postane hipnotizer, kečer ili prodavac u Telešopu.
       U zemlji u kojoj je rasprava bez kalašnjikova kao kafa bez kofeina - bezopasna, ali besmislena, Kulturni nokaut koristi mađiju montaže da ostvari ono što na srpskom jeziku nikada nije izvedeno - dijalog, i da nas uvede u čudesni svet guslara, rokera - pravoslavaca ili, daleko bilo, filmskih i književnih kritičara.
       P.S. I, da uštedim trud čitaocu koji će napisati pismo o tome kako sam duboko nemoralan što hvalim emisiju svoje devojke, upravo u toj emisiji čuo sam od profesionalnih kritičara da oni redovno pišu o svojim rođacima, prijateljima i muževima, pa mislim da ja, kao apsolutni amater u ovoj oblasti, imam pravo na to. A ako i nemam - baš me briga.
      
       UROŠ STOJANOVIĆ