Treba pratiti svoj kod, tu veru u sebi. Da je to što ste učinili bilo jedina prava stvar. Naravno, čovek je slab već po svojoj prirodi - ko ima toliku snagu da baš uvek prati ono što oseća? Kompromise je teško izbeći, možda to samo svecima polazi za rukom. Svakako, trudim se da ne napravim onaj glavni kompromis koji vodi ka poništavanju ličnosti. To ne dozvoljavam, ove manjekompromise da

      Posle 23 godine života na Zapadu, koje je proveo na bezbrojnim putovanjima po svim kontinentima na konferencijama i simpozijumima, posle osam godina predavanja ruske literature i ruske nemarksističke filozofije na najuglednijim univerzitetima Amerike, Evrope, Rusije i posle decenije analitičkog rada na Radiju Slobodna Evropa, nedavno se u Beograd (definitivno?) vratio Mihajlo Nikolajevič Mihajlov (67). "Zbog ćevapčića", kaže u šali Titov disident broj dva (broj jedan je pripadao Đilasu) i potpredsednik Demokratske internacionale. "Najbliži ćevapčići mogli su se naći u Čikagu, a to je dva sata leta od Vašingtona, gde sam živeo."
       "Kada ozbiljno odgovaram na pitanje zašto sam se vratio, kažem da nisam imao nameru da u Americi provedem ceo život: jednostavno, dosad nisam bio u mogućnosti da se vratim. Sada sam i finansijski nezavisan, posle dvadesetak godina rada tamo, dobio sam američku penziju koja je dovoljna za život u Jugoslaviji.
       Svakako najvažniji razlog mog povratka jeste taj što je za mene kao istraživača i nekog ko se bavi duhovnim i idejnim problemima, važno i interesantno da živi u Beogradu. Uprkos svemu što se na teritoriji bivše SFRJ događalo u poslednjoj deceniji, imam osećaj da se upravo tu mora pojaviti jedna sinteza, koja će imati značaj daleko veći od regionalnog. Jer, na Balkanu su se spleli svi najdramatičniji svetski problemi - politički, ekonomski, socijalni, religiozni, etnički, moralni. Rešenja za njih pronađena ovde biće univerzalna, s obzirom na to da naša planeta sve više liči na SFRJ pred njen raspad. Ukoliko me osećaj vara i do tih rešenja ne dođe, već, naprotiv, anticivilizacijska društvena kretanja postanu dominantna - vratiću se u Ameriku, ili otići u Rusiju, ako se i tamo ne dogodi slično.
      
       KOLATERALNA ŽRTVA:Pre "Leta moskovskog" nisam razmišljao o politici, apsolutno sam bio izvan te sfere. Kakva pobuna, nisam ja Vlada-Revolucija! Uvek moram da podvlačim to da ja nisam pobunjenik, psihološki nisam takav tip. U politiku sam bukvalno nateran kada me je Tito napao i sve što sam radio, bila je sama moja odbrana.
       Nekoliko godina pre tog inkriminisanog teksta-putopisa, pisao sam i objavljivao tekstove o sovjetskoj kulturi, koji su dobijali najpozitivnije ocene. Verovatno zbog toga poslat sam u Moskvu 1964. u kulturnoj razmeni studenata Zagrebačkog sveučilišta i Moskovskog državnog univerziteta. U avgustu sam se vratio s puta, tekst počeo da pišem u septembru i završio ga u oktobru, upravo kad je smenjen Hruščov. Trijumvirat: Brežnjev, Kosigin i Podgorni odmah su započeli neku vrstu restaljinizacije.
       Reportaža je počela da izlazi u januarskom broju beogradskog časopisa "Delo", a posle drugog nastavka, u februarskom broju, sovjetski ambasador Puzanov uručio je zvanični protest Titu zbog klevetanja SSSR-a. Ničeg subverzivnog nije bilo u toj reportaži "Leto moskovsko", mislim da je njima smetalo to što sam više godina u svojim člancima podržavao Hruščovljevu liberalizaciju. To je njima bolo oči. Čak, mesec dana pre nego što sam otišao u SSSR, u zagrebačkom časopisu "Forum", objavljen je moj esej o Solženjicinu i nikom nije zasmetao. Jedino o čemu pre toga nisam pisao u jugoslovenskoj štampi, bilo je pominjanje prvog sovjetskog konclogora kod Arhangelska 1921. U drugom tomu "Arhipelaga Gulag" u prvih desetak stranica, Solženjicin se osvrće na to moje pisanje i kaže: Mihajlov nije bio u pravu! Logor kod Arhangelska formiran je 1919, a ne 1921. Bio je to prvi koncentracioni logor za uništavanje političkih protivnika.
       Dakle, ambasador Puzanov je uložio protest i Tito je procenio da je to pravi trenutak da se opet malo primakne Sovjetima. I održao je govor okružnim javnim tužiocima: Zar mi, političari, moramo uvek da pokazujemo ko je narušio zakon?! Eto, recimo, neki Mihajlo Mihajlov kleveće bratski SSSR... Ta nova forma đilasizma, jeste li vi učinili nešto protiv toga?!
       Treći nastavak mog putopisnog eseja nije štampan u martovskom broju "Dela", a tadašnji urednik Muharem Pervić izvinio se čitaocima zbog uređivačkog promašaja. Istog dana kada je Titov govor objavljen u štampi, 4. marta '65, mene su uhapsili. Prema dokumentaciji, Tito je to govorio u februaru, zašto nije ranije objavljen, nisam uspeo da saznam.
      
       NISAM KRIV:Mate Barbir, moj student, kasnije načelnik Udbe za Zadar, zakucao je na vrata mog kabineta, kaže: "Profesore, dođe vreme!" Dva policajca, dva agenta, neki profesori u funkciji svedoka vrše pretres kabineta, traže oružje. Znate, hapšenje je šok. Odjednom ste potpuno neslobodni, negde vas vodaju, ispituju i što je najgore, ne znate šta sve mogu da vam urade. Mogu li da vas obese?
       Nikada mi nije palo na pamet da mogu da budem uhapšen. Zbog čega? Zbog pisanja tekstova?! Desetak dana pre u zagrebačkom "Vjesniku" pojavila se veoma pohvalna recenzija "Leta moskovskog", zaista mi nije palo na pamet da će me neko hapsiti zbog tog teksta.
       Zahtevao sam i dobio Krivični zakon i Zakon o krivičnom postupku i pročitao ih u dahu, kao roman. I sve sam zapamtio, mogao sam da ih izrecitujem. Dođu u zatvor neki zadarski advokati, jezivo uplašeni. Kažu: Ma, 'ajte, priznajte da ste krivi! - Pa nisam kriv. Sve to pisao sam i ranije, a i Tito je to govorio '48. - Ali, znate, ne možemo mi... Rekao sam: Sam ću se braniti! Deset dana kasnije, prijatelji iz Zagreba poslali su mi advokata Iva Glovackog, koji me je podržao: Imate pravo, branićemo se! Zadar je u to vreme imao tridesetak hiljada stanovnika i sad, Tito napada, mene hapse - nastaje panika. Svi su prepadnuti, udbaši su me pitali: Pobogu, šta si to pisao kad te napada drug predsednik? Promakao im je subverzivni element u njihovoj sredini.
       Godinu dana pre toga Franjo Zenko i ja došli smo u Zadar sa Zagrebačkog sveučilišta kao asistenti. On na filozofiju, ja na slavistiku i kao najmlađem uvalili su mi da budem sekretar sindikalne organizacije fakulteta, da lepim markice i skupljam članarinu. Sad nastaje komična situacija. Kad sam posle 40 dana izašao iz zatvora, setim se svoje funkcije na fakultetu i napišem na oglasnoj tabli: Zakazujem sastanak! Prvi član: Isključenje Mihajlova... Potpis: sekretar sindikalne podružnice Mihajlov. Naravno, niko se nije pojavio, mislili su da će me ponovo uhapsiti. S fakulteta su me izbacili desetak dana posle hapšenja, iako nije bio završen istražni postupak. Ja sam se sudio s njima i Vrhovni sud Hrvatske me je vratio, godinu dana kasnije. Bilo je prekasno, već sam bio osuđen po drugi put.
       Imao sam sreću: prvi put je PEN klub, međunarodno udruženje pisaca, trebalo da održi svoj kongres u jednoj komunističkoj zemlji juna '65. na Bledu. Sekretar je bio Artur Miler, postavili su uslov: Ako Mihajlov ode u zatvor, nećemo doći u Jugoslaviju! Tako sam, deset dana pre održavanja njihovog kongresa, uslovno kažnjen. Oduzeli su mi pasoš, bio sam izbačen s posla, nigde nisam mogao da objavljujem članke - totalni pad, potpuno iza crte. Pravi izopštenik iz društva. Ali, nije sve bilo crno, zbog cele te gužve počeli su u svetu da prevode "Leto moskovsko". I počeo sam da pišem članke na ruskom, jer u celom svetu ima prevodilaca s ruskog. Znate, ja sam bilingvist i savršeno mi je svejedno na kom jeziku pišem. Sestra i ja smo tek u školi naučili srpski. Dakle, od 1965. pišem na ruskom i verovatno je to razlog zbog koga me svrstavaju u rusku kulturu. U raznim antologijama uključen sam među ruske filozofe ili ruske religiozne mislioce. Zaista, čudna situacija: Jugosloven koji u Beogradu piše na ruskom i svrstava se u rusku kulturu!
      
       NEPRIJATNOST U JUGOSLOVENSKOJ AMBASADI:Počeo sam dobijati skromne honorare iz inostranstva, jedan je bio malo veći, nekoliko stotina dolara, pa sam kupio Šejkinu sliku. Bio sam dobar prijatelj sa njegovom ženom Marijom Čudinom, bila je iz Zagreba. Kad sam odlazio u Moskvu '65, upoznao sam se sa Šejkom. Bio je veoma dubok čovek, odličan slikar, savršeno obrazovan. Sve ga je interesovalo, o svemu je čitao. Veoma brzo našli smo zajednički jezik. Iz Moskve sam doneo Okudžavine pesme i mnogo logoraških pesama, ni za jedno, niti za drugo nije se mnogo tada znalo u svetu. Šejka je presnimio te pesme i dugo ih je interpretirao na svojoj gitari. Da bih osigurao taj materijal, stupio sam u kontakt sa Dobricom Ćosićem, s kojim sam bio u prepisci i on je shvatio stvar. Otišli smo zajedno u Radio Beograd i napravili magnetofonske kopije pesama. S obzirom na to da je bio član CK, pretpostavljao sam da ih neće pleniti od njega.
       Naime, kada sam bio u Moskvi, doživeo sam neprijatnost u jugoslovenskoj ambasadi. O čemu se radi: za pet nedelja boravka tamo, bio sam u vezi sa tridesetak ruskih pisaca, bez posredovanja njihovog udruženja, što je bilo potpuno neuobičajeno. Toliko sam se obezobrazio da sam telefonirao i u Kremlj. Pola godine pre mog boravka u Moskvi, u zagrebačkom "Telegramu" objavio sam kritiku Hruščovljeve knjige, u kojoj su njegovi govori i članci o umetnosti. Pod naslovom "U tradiciji Pisarjeva" (Pisarjev je socrealista 19. stoleća) pisao sam kao da se radi o običnom kritičaru, a ne predsedniku SSSR-a, generalnom sekretaru partije. Svi su bili zapanjeni što je to štampano, a i sam sam sumnjao da će to biti moguće. Sad, ja okrećem brojeve telefona u Kremlju, šalju me od jednog sekretara do drugog, predstavljam se: Mihajlo Mihajlov, ovde sam u kulturnoj razmeni, pišem o sovjetskoj literaturi. Pre pola godine pisao sam o knjizi Nikite Sergejeviča, da li bi mi on dao intervju? Kažu: Dobro, ostavite nam broj vašeg telefona, videćemo. Ostavim broj telefona hotela u kome sam odseo i zaboravim na to. Posle nekoliko dana telefoniraju ovi iz Kremlja, kažu: Nikita Sergejevič se sutra vraća iz Kijeva, on će vam dati intervju, ali potrebno je da imate saglasnost jugoslovenske ambasade. Odem tamo i naivno ispričam da mi je potrebna njihova saglasnost da bih dobio intervju od Hruščova. Ovi to s nevericom slušaju, pa zovu nekog višeg i još višeg... Ja ponavljam priču i kad su svi sekretari čuli šta želim, počeli su da viču: Je l' ste vi ludi, pa vi pravite diplomatski presedan?! Oni će misliti da mi želimo intervju s Hruščovom!? Pa kako ste uopšte smeli da posećujete te pisce a da nas niste pitali?! Zbog toga sam se i uplašio za sudbinu tog snimljenog materijala i presnimavao kad sam se vratio u Beograd.
       Sledećeg dana ponovo mi telefoniraju iz Kremlja, pitaju: Jeste li dobili saglasnost ambasade? - Nisam. Znate, to nije državni list, već nedeljnik za kulturu, stoga naša ambasada neće da da saglasnost. - U redu. Mislim, gotovo je. Kad, dan kasnije, opet telefoniraju: Znate šta, Nikita Sergejevič će vam dati intervju, ali morate da nam dostavite garanciju urednika "Telegrama" da će biti štampan! Odmah telefoniram, urednik Mirko Božić nije u Zagrebu! Objasnim da je urednik na putu... - Dobro, nikom ništa. Idućeg dana, opet telefoniraju, kažu: Nikita Sergejevič će vam dati intervju, ako vi garantujete svojim potpisom da će biti štampan u Jugoslaviji! I tu se ja prepadnem, kakvu garanciju mogu dati? Kažem: Nažalost, ne mogu! I danas žalim zbog tog neostvarenog intervjua. Eto, uplašio sam se jer su ovi iz ambasade vikali na mene. Očito da je Hruščov hteo da da intervju jugoslovenskoj štampi.
      
       PRODANI ZAPADU:Na Brionskom plenumu juna '66. "pao" je Ranković, nakon čega je započeo talas liberalizacije. U Hrvatskoj je uništeno deset hiljada policijskih dosijea, kao, nastupila je totalna liberalizacija. A mesec dana pre toga, u članku "Đilas i današnja Jugoslavija", napisao sam sledeće: Već je postalo uobičajeno da se kod raznih suđenja piscima i publicistima u socijalističkim zemljama, optuženi pravdaju da je ono što su učinili lišeno bilo kakve političke boje, da se radi isključivo o pitanjima književnosti, umetnosti, istorije. Nažalost, i zapadna štampa, braneći optužene, iznosi takav argument. Kao da celi svet ne želi da prizna da se radi upravo o problemu političkih sloboda, i unapred opravdava osudu i progon. Kao da nije neotuđivo pravo čoveka da bude politički obojen onako kako on to želi. Zašto Sartr ili Rasel mogu i to sa velikom korišću aktivno učestvovati u političkom životu svoje zemlje, a mi u socijalističkim zemljama moramo da se neprestano ograđujemo od toga da naše delovanje ima političku rezonancu...?
       Pošto je po tadašnjem zakonu bilo moguće da petoro građana osnuje list, pokušao sam sa grupom intelektualaca i umetnika da to učinimo u Zadru. U otvorenom pismu predsedniku SFRJ, napisanom 11. jula 1966. u Zadru, stoji: Kako se ja niti moji istomišljenici ne osećamo protivnicima socijalističkog društva i naše zemlje a uprkos vašim oštrim rečima, nećemo živeti u strahu. I upravo zato da ne moramo naše ideje iznositi pred javnost isključivo putem zapadne štampe, a takođe i zato da se vi ubuduće ne biste više morali obraćati onima na Zapadu, već direktno nama ovde, jer mi sa zapadnom štampom imamo samo zato i toliki kontakt što nam ovde do sada nije bilo moguće istupati otvoreno pred našom javnošću. Mi, nekoliko desetina ljudi iz cele zemlje, sastaćemo se u Zadru od 10. do 13. avgusta ove godine i održati legalni skup sa ciljem osnivanja nezavisnog demokratskog glasila, koje će u daljoj perspektivi postati jezgro jednog demokratskog društveno-političkog pokreta. Naravno, u potpunosti u okviru jugoslovenskog zakona i Ustava.
       Pre tog skupa počeo je napad u štampi, "Vjesnik u srijedu" objavio je članak na dve strane s konotacijom: Prodani Zapadu. Tito je u istom smislu nešto govorio, onda sam ja, da bih im odgovorio, objavio to pismo na Zapadu jer sam znao da ovde neće štampati. Upravo kao zaštitu, ali nije pomoglo.
       ZADARSKA DEKLARACIJA: Tri dana pred skup, 8. avgusta '66, uhapsili su mene, sledećeg dana Marijana Batinića, istoričara umetnosti. Danijela Ivina, istoričara iz Zagreba, koji je prijavio skup, nisu uhapsili jer su u Zadar došli mnogi strani novinari, pa ih je to malo zaštitilo. I dok sam ja sedeo u zatvoru, napisali su tzv. Zadarsku deklaraciju o osnivanju tog časopisa. Međutim, nisu uspeli da ga registruju. Po zakonu trebalo je samo nalepiti marku na koverat i predati na šalteru opštine. Nije bilo potrebno nikakvo odobrenje, ali ovi iz opštine nisu hteli da prime u ruku koverat, uplašili su se. Posle je to pokušano u Beogradu, e onda su pohapsili sve, i Ivina i celu "Medijalu".
       Uprkos svemu, skup u Zadru je održan. Naravno, bilo je prisutno samo desetak ljudi. Danijel Ivin bio je inspirator Deklaracije a potpisali su je Šejka, Peđa Ristić i Nikola Čolak, koji je posle nekoliko dana zbrisao u Italiju. Danijel Ivin je brat Slavka Goldštajna, izdavača i publiciste. Bio je tzv. najmlađi partizan u Vrhovnom štabu Hrvatske i bili su potpuno na liniji NOB, osim što je Danijel bio demokrata. "Najmlađi partizan" u mom društvu, to svakako nije bilo prihvatljivo.
       U toj Zadarskoj deklaraciji su isti oni pogledi sa kojima je UJDI krenuo 20 godina kasnije - demokratizacija Jugoslavije. Jasno da smo bili napadani od svih nacionalista: A gde je tu Nezavisna Hrvatska? Jugoslavija ne može da bude drugo nego tamnica naroda! Bla, bla, bla. Jedna od tačaka naše optužnice bila je saradnja sa ustaškom emigracijom - možete misliti! Neka budala iz emigracije u Argentini, napiše članak na nekoliko strana u hrvatskim novinama: Akcija profesora Mihajlova ne doprinosi slobodi hrvatskog naroda. Ja to pokažem Šejki, i zamislite taj idiotizam, u presudi mi je ostalo: Za rasturanje ustaške štampe!
      
       ZATVORSKA VRATA:Početkom septembra '66. ponovo su mi sudili zbog nekoliko članaka u inostranstvu. Izašao sam iz sudnice zajedno sa Marijanom Batinićem, dočekali su nas omladinski aktivisti 20-30 momaka i bacili su novčiće na mene. - Profesore, da te kupimo! Očito, nisu imali naredbu da me tuku. Međutim, u trenutku skrenuo sam u trafiku da kupim cigarete, Marijan Batinić je ostao sam. Istog momenta oborili su ga udarcima na zemlju, udarali ga nogama i izgubio je oko. Sada je profesor na Frankfurtskom univerzitetu, u Vizbadenu. Te aktiviste je predvodio Ivo Maštruko, kasnije je dogurao do ambasadora SFRJ u Vatikanu, a glavoseča, izbacivač s posla bio je Dalibor Brozović, predsednik hrvatskog Sabora za vreme Tuđmanove vladavine. Nacionalista koji je, pre nego što je to postao, bio ibeovac.
       Dakle, uslovna kazna iz '65. pretvorena je u bezuslovnu - godinu dana zatvora. Sam sam otišao na izdržavanje u zatvor u Sremskoj Mitrovici. Lakše je otići, nego da te iznenada pokupe. Naravno, nije lako reći: Odoh ja u zatvor! Ipak, računao sam na godinu dana robije, to baš i nije toliko dugo. Jeste, zatvorska vrata se zatvaraju za tobom, ali i to je deo života koji čovek treba da prođe. Tolstoj je do kraja života žalio što nije bio u zatvoru, nije imao to iskustvo. Dostojevski jeste. To je potpuno druga dimenzija života.
      
       ZAVERA ARHITEKATA:Mesec dana po mom dolasku u Mitrovicu, 22. novembra '66, usred noći su me pokupili i doveli u Centralni zatvor u Beogradu. Tamo su već bili dovedeni iz Zadra, Zagreba i Beograda, Šejka, Peđa Ristić, Slobodan Mašić, Marijan Batinić, Franjo Zenko, Miro Glavurtić i Mladen Srbinović. Oni su nastavili da rade na tom našem časopisu, hteli su da ga prijave u Beogradu. Sve nas optužili su za neprijateljsko udruživanje protiv naroda i države. Novine su donele naslove: Zavera arhitekata! Peđa Ristić je arhitekta, Šejka je imao arhitektonsko obrazovanje, Slobodan Mašić je arhitekta... Naše ćelije bile su u istom hodniku, ali nije bilo mogućnosti komunikacije. Neko je tu proveo dva meseca, neko tri, na kraju sudili su samo meni. I presudili da u zatvoru treba da provedem četiri i po godine. Posle su mi smanjili na tri i po, koje sam izdržao do poslednjeg dana.
       Centralni zatvor je specijalna ustanova, šetaš se dvorištem nema jednog listića jer je sve beton, živiš u betonu. Sedam i po meseci proveo sam u izolaciji, tj. u samici. Za mene su to bili, možda, najvažniji meseci u životu. I nije bilo strašno. Čovek ostane apsolutno sam sa sobom, prosto, vidi sebe i svoj život. Zato se kriminalci mnogo više boje samica, nego da ih devetaju panduri. - Samo da se ne ostane sam sa sobom! Srećom, dozvoljavali su mi da čitam knjige, majka mi je donosila mnogo ruskih knjiga. Te godine prvi put je štampana knjiga "Majstor i Margarita" i neko mi je poslao u zatvor. Tri dana čitao sam je sa najvećim uživanjem. Čitam i smejem se, stražari me zapanjeno gledaju, misle da sam poludeo - čovek u samici, a smeje se?! Mislim da mi je prilično pomoglo to što me je lično Tito napao. Ko sme da dira Titovog zatvorenika! Da me je uhapsio neko niži na partijskoj lestvici, i te kako bi me devetali. Ovako, niko me nije pipnuo, pristojno su se vladali.
      
       PREVASPITAVANjE U LEDARI:Posle godinu dana provedenih u Centralnom zatvoru šalju me u KP dom u Požarevcu. Tamo me je sačekao uobičajeni jednomesečni karantin. Godinu dana ranije '66. Jugoslavija je potpisala Deklaraciju o političkim i građanskim pravima UN, po kojoj zatvorenici nisu morali da rade. Apsurd je bio da u našim zakonima nije bilo prisilnog rada, ali ste, prema propisima KP domova, morali da radite.
       U požarevačkom KP domu proizvodile su se odlične naftarice; radio sam kraj nekih ogromnih peći, pekao emajl. Mesec dana sam to radio i nisam stizao da pročitam novine, kamoli nešto drugo. A preda mnom su još bile godine robije! Baš u to vreme ratifikovana je Deklaracija o političkim pravima čoveka. Pošto nisam suđen kao politički zatvorenik, već zbog dela "političkog kriminala" (svejedno, jer sam protiv naroda i države), upravi zatvora sam napisao jedan pristojni zahtev da me oslobodi rada jer - "po jugoslovenskim zakonima nema prisilnog rada"! Naravno, ništa se nije desilo osim što su me u ćeliju zatvorili na maksimalnih deset dana. Bilo je to početkom zime '67, smešten sam u samicu takozvanu ledaru. U njoj postoje samo drvene palače, u letnjoj ste uniformi, jedino noću dobijate ćebe. Prozori na samici ne postoje, samo rešetke, tako da sneg i led upadaju unutra. Pod je potpuno zaleđen. Izdržati u njoj deset dana veoma je teško jer od hladnoće ne možete da spavate. Ledare su se bojali i najveći kriminalci. Naravno, to je činjeno protivzakonito jer po zakonu sve zatvorske prostorije moraju biti grejane. Već posle tri dana provedenih u ledari bio sam spreman da se predam, da odstupim od svojih zahteva. I šta se dogodilo: upravo kad sam se spremao da pozovem stražara, jedan mladi kriminalac ubacio mi je šibicu i cigarete kroz rešetke. Čistio je i pored stražara je uspeo to da uradi. Onda sam odlučio - idem dalje!
       Izdržao sam deset dana, pa su me pustili na jedan dan. - Hoćeš na posao? - Ne! Onda me ponovo bace u ledaru, ali nekako sam već bio oguglao. Kad su me zatvorili treći put, upravo mi je bila došla majka u posetu, rekao sam joj da od tog trenutka stupam u štrajk glađu. U isto vreme u Grčkoj je štrajkovao Mikis Teodorakis, bio je levičar, o njemu se mnogo pisalo u svetskoj štampi. Kao balans tome, počelo je da se piše i o meni. Sedme noći mog štrajka glađu smešten sam u ledaru po treći put. Došao je neki dr Vidak Popović, načelnik za prevaspitavanje u KP domovima pri Ministarstvu za pravosuđe i opštu upravu. - U redu, nećete raditi! I ja sam prekinuo štrajk glađu. Odmah su mi dali dopisnu kartu da napišem roditeljima da sam prekinuo sa štrajkom. Sačekali su da majka dođe u posetu i posle toga su me ponovo pitali: 'Oćeš da radiš? - Ne! - Idi u samicu! Dakle, u pitanju je bio trik. Odem u samicu. Međutim, razbolim se od upale pluća, pa me prebace u bolnicu. Tek tada su me ostavili na miru i nakon nekog vremena prebacili me u zatvor u Mitrovicu. Na te ledare postavili su stakla i ugradili radijatore. Tako da su mi svi zatvorenici iz Požarevca bili veoma zahvalni.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ
      
       (Nastaviće se)
      
      

Mihajlo N. Mihajlov Rođen je u Ruskoj bolnici u Pančevu, 1934. Otac Nikolaj Mihajlov, agronom i majka Vera Danilova, profesor matematike i fizike, dvadesetih godina napustili su Rusiju i došavši u Jugoslaviju, živeli u Kruševcu, Zrenjaninu, Sarajevu, Novom Sadu. Prijatan i šarmantan, Mihajlo Mihajlov je postdiplomske studije završio u Zagrebu 1961. radom "Dezintegracija ruskog realizma 1890-1917". Doktorska teza "Motivacija ličnosti u romanima Dostojevskog", završena 1964. nikada nije odbranjena. Naime, posle petonedeljnog boravka u Moskvi i Lenjingradu u leto 1964. Mihajlov objavljuje putopisne eseje "Leto moskovsko", koji posle drugog nastavka u beogradskom časopisu "Delo" bivaju prekinuti. Mladom predavaču, slavisti, na Filozofskom fakultetu u Zadru, tako počinje da teče disidentski staž u koji ulazi i ukupno sedam godina robije.        Mihajlo Mihajlov nije bio disident iz komunističkog pokreta, otpadnik Partije ili čovek iz strukture vlasti stradao u čistkama, kakva je bila većina progonjenih u vreme Titovog režima. Smelim intelektualnim otporom komunističkom totalitarizmu, bio je bliži onoj pravoj disidentskoj opciji tada u zemljama istočne Evrope. Na izvestan način ostao je u senci Đilasa, na koga je bila usmerena pažnja svetske javnosti. Razmišljanja i javno držanje Mihajla Mihajlova između 1965. i 1978. svakako zaslužuju ozbiljno upoznavanje, jer je to važno za noviju istoriju i rekapitulaciju 20. veka. Prilog tome je i ovaj NIN-ov intervju.