Uz globalni strah od trećeg svetskog rata i nuklearnog uništenja Hrvatsku muče i specifični, regionalni strahovi od prisilnog institucionalnog povezivanja sa zemljama bivše Jugoslavije na kome, posle događaja u Americi, ponovo insistira evropska diplomatija

      Razaranja u Njujorku i Vašingtonu strašnija su od svih apokaliptičnih filmova koji su ikada izašli iz holivudskih studija, a ono što sledi jedva da staje i u najmorbidniji um. Ovakav utisak su u Hrvatskoj ostavili napadi na vodeće američke gradove 11. septembra, ali i reči premijera Ivice Račana da niko na Zemlji ni približno ne može da pretpostavi šta nas čeka. Čak i zvaničan stav vlade u Zagrebu mogao bi zato da se sažme u zloslutnu Račanovu misao da "mnogo toga nakon ovoga neće biti isto". Predsednik Republike Stjepan Mesić govori o užasu koji nadmašuje sve do sada viđene oblike terorizma. Radi se o nevinim ljudskim žrtvama, čiji su životi, smatra prvi čovek Hrvatske, nadmašili napadnute simbole državnosti, političke i finansijske moći Sjedinjenih Američkih Država. Svi hrvatski političari su u ime institucija vlasti koje predstavljaju izrazili saučešće američkom predsedniku Džordžu Bušu i američkom narodu, a 12. septembar u Hrvatskoj je proglašen Danom žalosti.
      
       "Geografski usud"
       Američka ambasada u Praškoj ulici u centru Zagreba zatvorena je za javnost, a zgradu obezbeđuje posebno osiguranje, od redovnih policajaca do privatnih "zaštitarskih" organizacija. Personal ambasade premešten je na mesto nedostupno javnosti, a svi konzularni poslovi su obustavljeni. Hrvatski vazdušni prostor i dalje je otvoren, ali letovi za SAD i Izrael su otkazani. Domaće ministarstvo unutrašnjih poslova uvelo je vanredne mere predostrožnosti na svim graničnim prelazima Hrvatske i pojačanu kontrolu putnika i njihovog prtljaga. Svima je, naravno, jasno da se radi o rutinskim merama koje nikako ne mogu da ublaže strah koji je od 11. septembra zahvatio Hrvatsku. Uz globalni strah od trećeg svetskog rata i nuklearnog uništenja Hrvatsku muče i neki, sasvim specifični, regionalni strahovi. Glavna procena svih hrvatskih političara, geopolitičara, vojnika, teologa i sociologa svodi se na činjenicu da će se Amerika u periodu koji sledi uglavnom baviti sama sobom i osvetom za ljudske žrtve i poniženje koje je doživela. Prevedeno na jezik "zapadnog Balkana" to znači da Hrvatska ostaje prepuštena svom "geografskom usudu", to jest okruženju bivše Jugoslavije.
       Tome u prilog govori i nedavna inicijativa nemačkog ministra spoljnih poslova Joške Fišera koja je duboko uznemirila domaću diplomatiju, javnost i političare na vlasti. Ispod potrebe stvaranja zajedničkog ekonomskog područja "zapadnog Balkana" na kome insistira Evropska unija, zvanični Zagreb ponovo je prepoznao ultimatum zapadnoevropskih zemalja da se Hrvatska i institucionalno poveže sa državama bivše SFRJ. Šef domaće diplomatije Tonino Picula tvrdi da tako nešto ne dolazi u obzir, jer je "paralelno stvaranje Europske unije izvan same Europske unije" postupak koji ne zatvara, nego otvara stare dileme.
       S promenom vlasti u Zagrebu početkom prošle godine pokazalo se da američka administracija Hrvatskoj ni izbliza nije pridavala toliko pažnje koliko je to želela njena bivša vlast. Kad je i Amerika izabrala novog predsednika malo je kome u njegovoj administraciji još bilo stalo do "lokalnih urođenika" i istrebljivačkih ratova koji se vode u "zemljama Dejtonlenda". Tragičnom igrom sudbine, Hrvatska je ostala sama, a stari (geo)politički strahovi vratili su joj se poput bumeranga.
      
       Nacionalni paradoksi
       Nema domaćeg geopolitičara, bilo da se radi o desno ili levo orijentisanim ekspertima za ovo područje, koji ne smatra da bi američke snage uskoro mogle da se povuku sa Kosova, iz Makedonije, Bosne i Hercegovine. Sa ovog područja s njima zauvek odlazi i čuveni "pax americana", što, gledano hrvatskom dioptrijom, donosi samo nove nevolje. Hrvatska nacionalna sigurnost ugrožena je već zato što se ova zemlja još donedavno krvavom granicom, graniči sa Bosnom i Hercegovinom. A ovde se smatra da opstanak susedne države garantuje isključivo američka administracija i prisustvo njenih marinaca na Balkanu. Obnavljanje sukoba na Kosovu i u Makedoniji spada u drugi krug hrvatskih nacionalnih strahova, a sve je pojačano nepromenjeno tvrdim stavom susedne Slovenije da ona više nema ništa zajedničko sa "balkanskim paranojama" koje, kako podsmešljivo primećuju neki slovenački novinari, opet haraju "južno od Mure i Kupe".
       Paralelno sa strahovima iz sfere tzv. visoke politike, u Hrvatskoj se zbivaju paradoksi rođeni iz ratnog iskustva koje je nacija doživljavala poslednjih desetak godina. Mada se u svim hrvatskim crkvama vernici mole za poginule Amerikance, a praktično da nema čoveka koji terorizam ne smatra najvećim zlom savremenog sveta, u domaćoj javnosti odjednom se pojavilo magično pitanje: zašto? šta je uzrok tako brutalnom napadu na ljudske živote u Njujorku i Vašingtonu i kakvu je to spoljnu politiku vodila američka administracija kad je izazvala takav fanatični otpor i mržnju zvanično još neidentifikovanih protivnika? Slike radosti na ulicama arapskih gradova posle pogibije hiljada Amerikanaca užasnule su građane Hrvatske, ali se malo ko prisetio euforičnih pucnjeva kojima je u Zagrebu, pre dve godine, dočekano bombardovanje Beograda i ostalih gradova u Jugoslaviji. U hrvatskoj javnosti odjednom je zavladao strah od kolektivne odmazde Amerikanaca, od čuvenog "nuklearnog kovčežića" od koga se, navodno, ne odvaja predsednik Džordž Buš i od velikog rata hrišćanskog i muslimanskog sveta. Odjednom je počelo da se razmišlja i o međunarodnoj pravdi koja je, pokazuje se, sve nemoćnija pred vojnom silom SAD. Ako iza stravične tragedije u Americi zaista stoji saudijski terorista Osama bin Laden, zašto ga Amerikanci jednostavno ne uhapse i ne izvedu pred Međunarodni sud za ratne zločine u Hagu, pitaju se danas građani Hrvatske? Ako je cilj "pravedne osvete" Amerikanaca uništenje terorizma, zašto njihov predsednik preti ostatku sveta po principu "ko nije sa nama, taj je protiv nas"? Ako američke obaveštajne službe dobro znaju gde i koga treba da traže, zašto najavljuju odmazdu protiv država, a ne pojedinaca?
      
       Mistična proročanstva
       Deset godina rata na Balkanu, u koji, htela to ili ne, barem po ratnoj prošlosti, spada i Hrvatska, na ovakva pitanja koja su počela da se postavljaju među preplašenim građanima, ne nudi ni utešne ni pravedne odgovore. A kad politička, geografska i vojna analitika stignu u slepu ulicu, smisao preteće budućnosti počinje da se traži u mističnoj prošlosti. U vreme bombardovanja Beograda i Srbije, najtraženije štivo u hrvatskim knjižarama i bibliotekama bila su "Kremanska proročanstva" braće Tarabića. Kad se slična tragedija ponovila u Americi Hrvati su potražili Nostradamusa koji je, navodno, prorekao da će 2001. godine stradati megalopolis na 41. paraleli u kome je smesta prepoznat Njujork. Krivac za uništenje postojećeg svetskog poretka, prema Nostradamusu, je "treći antihrist". Posebno oprezan trebalo bi da bude aktuelni predsednik SAD Džordž Buš. Ne samo zato što se i u Hrvatskoj priča kako ga je stigla "kletva Slobodana Miloševića iz haške ćelije", nego zbog davnog proročanstva indijanskog poglavice Tekumseha čiji je narod istrebila američka vojska. Suočen sa nestankom svojih predaka poglavica je, tvrdi američka legenda, prorekao da će svaki deseti predsednik SAD umreti nasilnom smrću. Mandat Džordža Buša uklapa se u ovaj vremenski period, a dodatne bizarnosti traže se u datumu kada su uništeni tornjevi Svetskog trgovinskog centra i deo Pentagona. Broj jedanaest u sebi navodno sadrže svi simboli Sjedinjenih Američkih Država, ali i Avganistana i ostalih arapskih zemalja na Bliskom i Dalekom istoku sveta. Avion-samoubica koji je 11. septembra pogodio prvi poslovni toranj u Njujorku leteo je na letu broj 11, a toliko slova imaju i šifre ili pseudonimi potencijalnih osumnjičenika za ovaj zločin. Pobornici teorija o tajnoj moći brojeva smatraju da datum napada na američke gradove nipošto nije slučajan. Za ljubitelje opskurnog u svetskoj politici, jedanaestica je ključ crne magije koja je u pogrešnim rukama kadra da uništi i najmanji trag dobra u čoveku. Hrišćanski teolozi smatraju da se radi o broju koji simbolizuje prekobrojnost, a time i neumerenost, nerazumnost, preterivanje u svakom smislu, netoleranciju i nasilje. Muslimanski proroci tvrde da je broj jedanaest zapravo "pukotina u svemiru" koja rađa kosmičku grešku, nered i veliku ljudsku patnju izazvanu vlastitom krivicom. Zapetljanoj u klupku okultnog, dnevnopolitičkog i geopolitičkog okruženja, pred Hrvatskom je sada neveseo izbor. Ili će se u "pukotinu svemira" zavući sama, ili će se u njoj gurati sa istim onim zemljama i narodima sa kojima se prividno razišla pre desetak godina.
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ