NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Bitnička proza na srpski način

NASLOV: Starinska stvar
AUTOR: Zoran Ćirić
IZDAVAČ: Narodna knjiga / Alfa
Beograd, 2001.

      Adrijana Marčetić
      
       I u novoj zbirci priča Starinska stvar Zoran Ćirić ostaje veran svom prepoznatljivom pripovedačkom maniru. Kao i u prethodnim zbirkama, ali i romanu "Prisluškivanje" (1999), Ćirić je i u pričama sakupljenim u "Starinskoj stvari" inspirisan jednim posebnim senzibilitetom, formiranim pre gotovo pola veka u knjigama Džeka Keruaka i njegovih sledbenika: bitničkom prozom. Inspiracija svojstvena "bitnicima" podrazumeva relativno ograničen krug tema i narativnih tehnika, koje nije teško uočiti ni u Ćirićevim pričama. Ali, iako se gotovo u potpunosti oslanja na bitničku tradiciju, Ćiriću ipak polazi za rukom da u okvirima ovog narativnog modela pokaže izvoran pripovedački dar.
       Ćirićevi junaci i, u većini priča, istovremeno i pripovedači, kao da su izašli iz nekog Keruakovog romana: to su likovi koji životare na periferiji savremenog, tehnološkog sveta, tragajući - kako bi rekao Majkl Vajlding, Keruakov sledbenik iz Australije - za mestima gde je "Život najbrži, gde su devojke najvrelije, a zabave najdivljije". Na tim mestima sluša se džez i bap, puši se marihuana i kreće keruakovskim putem spontane spoznaje. Ali, iako gotovo na svakoj stranici posežu za pljoskom, "stondiraju" se ili "magnetišu" "devojačkom intimom", ovi junaci su u stvari arhaični, "starinski" ljudi - "vansezonski turisti" - čija buntovna spoljašnjost krije romantične predstave o životu.
       Međutim, za razliku od izvornih "bitnika", Ćirićevi junaci nisu više mladići i devojke puni šezdesetosmaških ideala i životne energije, već sredovečni alkoholičari, nesavesni roditelji i frustrirani pisci bolno svesni svoje promašenosti. Osim toga, oni su uklopljeni u konkretan socijalno-istorijski kontekst - savremenu srpsku stvarnost. Lokalna boja u njihovim portretima unosi sasvim nova značenja u internacionalan književni model na koji se Ćirić oslanja, a njegovim junacima daje groteskno-tragičnu dimenziju. Taj utisak potkrepljuje i činjenica da Ćirićevi junaci, na kraju svojih odiseja, ne dospevaju ni do čega. Takva je sudbina junaka u pričama "Bekstvo iz Nišvila" i "Hadžiluk", čini se dvema značenjski najsloženijim i najuspelijim pričama u zbirci.
       Neurotično tragajući za autentičnom Senzacijom, junaci "Starinske stvari" neguju remboovsku veru da će svoje ideale dosegnuti sistematskim uzrujavanjem svih čula. U tom smislu treba shvatiti Ćirićevo insistiranje na naturalističkom predočavanju seksa, pijanstva i fiziološkog u čoveku, kao i upotrebu uličnog žargona zasićenog "sočnim" psovkama i opscenim metaforama. Kao izraz bunta i prezira prema svim konvencijama, ovi subliterarni postupci su dovoljno sižejno motivisani i uglavnom ne prelaze široko postavljene granice dobrog ukusa. Za razliku od ranijih knjiga, gde je mnogo češće znao da zazvuči disonantno ili da sklizne u trivijalnost i nepotrebno preterivanje (na primer, u raspravi o hemoroidima i najboljim načinima njihovog lečenja u romanu "Prisluškivanje"), Ćirićev pripovedač u Starinskoj stvari, osim možda u jednom izuzetku - u priči "Slonj Train Coming" - uspeva da pronađe pravi ton. Umerenost u ovom pogledu nije važna samo iz razloga dobrog ukusa, već i iz jednog suštinski književnog razloga. Naime, preterano "sočan" stil, iza fiktivne pripovedačke persone, nehotice razotkriva empirijsku ličnost samog pisca, dovodeći u pitanje jedan od osnovnih postulata književnog teksta - njegovu fikcionalnost. U dnevniku ili privatnom pismu takav stil bi mogao da "prođe", ali u priči deluje sirovo i nedorađeno.
       Najzad, Ćirićev originalan doprinos bitničkoj proznoj tradiciji ogleda se i u primeni jedne posebne tehnike pripovedanja u prvom licu. (Osim u jednoj, u svim pričama "Starinske stvari" pripoveda se u ovom licu.) Ponekad je to klasično pripovedanje u prvom licu, u kojem se akcenat stavlja na unutrašnji doživljaj pripovedača ("Bekstvo iz Nišvila" i "Hadžiluk"), ali mnogo češće ono kod Ćirića dobija karakter skaza: pripovedačevog razgovora s nekim fiktivnim slušaocem. Tu akcenat više nije stavljen na unutrašnje preživljavanje junaka, već na sam čin kazivanja kao takav. Narativna situacija skaza služi Ćiriću kao motivacija za uvođenje žargona i stilizaciju izraza u pravcu improvizacije. Naravno, ova narativna tehnika, naročito u aspektu improvizacije, nije bila strana ni bitničkim piscima, ali Ćiriću polazi za rukom da je "osveži" oslanjajući se na domaću tradiciju skaza, koja se i u starijoj i u novijoj srpskoj književnosti pokazala kao izuzetno plodna. Duhovito i vešto ispričane, priče kao što su "Purpurna ruža Čaira" i "Visoka vernost" plene dinamičnošću rečenica i nekonvencionalnim, mangupskim šarmom.
       U kontekstu savremene domaće proze, često zasićene kvaziistorijskom tematikom i sladunjavom fantastikom, Ćirićeve priče ostavljaju utisak izvornosti i svežine, pokazujući da i danas neki već pomalo zaboravljeni književni modeli, osveženi individualnim pečatom, mogu biti literarno produktivni.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu