NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Napor komunikacije

O objektivnosti, odnosno "kolektivnoj subjektivnosti", kako kaže autor pozorišne predstave "Rien de Rien"

      Ovogodišnji, 35. Bitef otvoren je predstavom "Rien de Rien" belgijskog plesačkog ansambla Les Ballets C. de la B. Predstavom koja je prvo celokupno delo 25-godišnjeg igrača, koreografa i sada reditelja Sidija Larbija Šerkauija. Odavno zapažen, najpre kao član grupe čuvenog koreografa Alana Platela, dobitnik više nagrada i priznanja, Šerkaui ne spori da je komad pun autobiografskih elemenata. Kako njegovih, tako i preostalih pet igrača.
      
       Šta je konkretno vaše u predstavi?
       - Dekor. Činjenica da smo u džamiji. Ona je deo moje kulture, jer sam dete iz mešovitog, marokansko-belgijskog braka. Kao dečak, odgajan sam u islamističkom duhu, pa sam osetio pravo da postavim džamiju na scenu. A i zato što ljudi sa Zapada uglavnom imaju čudan odnos prema džamijama. Pogotovo danas, posle događaja u Americi.
      
       Pitanje religija i njihovo preplitanje veoma je izraženo u predstavi. Vi, međutim, dodajete da vaša religija više nije islam.
       - Nije. Ali, i dalje gajim duboko poštovanje prema islamu, kada je dobro shvaćen, na pametan, emotivni način. Prosto, ne želim više da pratim morale bez ikakvih misli. Hoću da mislim za sebe.
      
       Predstava je veoma subjektivna, puna istovremenih radnji koje oslikavaju lična iskustva članova grupe.
       - Da, predstava je izrazito subjektivna i to gotovo više za publiku, nego za nas. Zavisi od toga koji ste detalj zapazili, gde gledate. To je, uostalom, izbor koji i u životu morate da pratite. Stvar koncentracije.
      
       Osim zanimljive, duhovite kombinacije igre, baleta, govora i muzike, interesantno je i da se u predstavi govori nekoliko jezika: engleski, francuski, nemački, ruski, slovenački.
       - Mislim da nije toliko važno da li ste razumeli govor ili niste. Više se radi o tome da li ste pokušali da razumete, da li ste pokušali da uđete u komunikaciju. Što se kombinacije žanrova tiče, mogu da kažem da je jedina dogma koju smo stavili u komad to što nismo hteli da upotrebimo ništa od moderne tehnologije. Violončelo je jedini instrument. Sve smo hteli da uradimo sa scene. Osim, naravno, dekora i svetla, ostalo su glas, tišina, koraci, ono što dolazi od nas samih.
      
       Fenomen komunikacije, pa i trivijalnih sukoba različitih kultura i civilizacija prva je poruka vaše predstave.
       - Komunikacija je za mene napor. Napor koji se čini i kada ste izvođač, i kada ste publika, i u životu, i tokom ovog intervjua... Stvar je u tome da bi svako od nas trebalo da pokuša da bude jasan u objašnjavanju svojih misli. Drugi treba da pokušaju da budu jasni u želji da vas razumeju. Tu sam poruku hteo da provučem.
      
       Kako vam se dopala beogradska publika?
       - Veoma sam srećan što su razumeli slovenački, monolog koji je, umesto Jurija, izvela Anželik Vilki, inače s Jamajke (smeh). Publika je bila vrlo pažljiva i koncentrisana, što nije baš lako, pošto je predstava puna detalja, znakova, malih stvari koji nam mnogo znače. Takođe, bilo nam je prilično neobično da nastupamo zato što normalno komad izvodimo sa šest igrača. Ovog puta naš prijatelj Jurij iz Slovenije zatekao se u Njujorku odakle, iz poznatih razloga, nije mogao da dođe u Beograd. Bilo je zaista stresno igrati bez njega budući da smo znali koliko mu je bitno da nastupi ovde, kao slovenački igrač.
      
       A. VUČKOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu