Neočekivana prijatnost koju su doživeli gosti na međunarodnom pozorišnom festivalu u Sarandi

      Drugi međunarodni pozorišni festival u antičkom amfiteatru starom oko tri hiljade godina, u Butrintiju, Albanija, za nas iz Beograda, započeo je na graničnom prelazu Božaj, gde nas je Miro, ljubazni kolega iz TV Crne Gore dovezao. Prelazak preko "grane", pod zaprepašćenim pogledima naših carinika, trajao je ravno šest sati. Iako je Ministarstvo za kulturu SR Albanije na vreme kontaktiralo Ministarstvo spoljnih poslova u Tirani, niko se nije setio da spisak sa imenima onih koji dolaze tog dana prosledi i policiji. A, u istom trenu, na prelazu Božaj našao se i autobus sa glumcima iz Ukrajine, koji su do tada već putovali 38 sati, bez spavanja.
       U strašnom potopu i nevremenu, sačekali smo tih šest sati, a onda, u koloni, mi, Beograđani, u "merdži" sa policijskim plavim svetlom, a oni u svom autobusu, krenuli u "prelaz preko Albanije" ravno četiri stotine kilometara na jug, ka Sarandi. U tri noću, premoren od čekanja, ali srećan što nas vidi, sve nas je dočekao, u Sarandi na keju, dok se Krf svetlucao preko mora, Alfred Bualoti, glumac, reditelj, direktor ovog međunarodnog pozorišnog festivala. I to, cela je istina, taj put do Sarande bila je jedina neprijatnost koju smo doživeli. Sve ostalo, bio je, stvarno, lep san !
      
       Kontra Elbasanu
       Posle nas, u Sarandu je pristigla i pozorišna trupa "Balkan novi pokret", koju čine Vesna Stanković, Dušica Duca Popović i, za ovu priliku, specijalno, mladi Ištvan Kereši. Uz budnu pažnju njihovog menadžera, Milovana Zdravkovića, naši su u prelepom amfiteatru odigrali nezaboravnu predstavu "San o Balkanu", na muziku Sanje Ilića, "Balkanika". Ometani strašnom provalom oblaka, sa zakašnjenjem su, na mokroj sceni, odigrali igrokaz o ritualima i mitovima Balkana. Albanska publika je kraj predstave dočekala na nogama. Štampa i mnoge televizije koje su pratile festival (Albanija, pored nacionalnog, ima i nekoliko privatnih kanala), nazvale su ga po nama, "snom o Balkanu". Vidno uzbuđen, Alfred Bualoti se , pred predstavu, pojavio lično na sceni i objasnio publici da prisustvuje istorijskom trenutku. Naime, to je bilo apsolutno prvi put da neka pozorišna predstava iz Srbije gostuje u Albaniji. I Albanci, veliki glumci njihovog Nacionalnog teatra iz Tirane, pozorišni ljudi, gosti festivala, pa i mi odavde, predstavu smo, uokvirenu zvezdanim nebom i Krfom u pozadini, sa antičkim zidinama iza leđa, pratili na ivici suza. Patetika je, valjda, deo pozorišne tajne.
       Gospodin Bualoti, energičan, preduzimljiv, sa dobrim vezama u Internacionalnom institutu za mediteransko pozorište, čiji smo svi članovi, imao je i ove godine mnogo problema vezanih za organizaciju. Znajući ovdašnje "strasti", shvatila sam da ima i pozorištnika iz Albanije kojima se ne dopada mnogo uspeh ovog festivala. Jedan poznatiji pozorišni festival već postoji u Elbasanu, u Albaniji, četrdesetak kilometara od Tirane. Nebojša Dugalić mi je pre nekoliko dana ispričao da su njihovi utisci (igrali su "Montenegrine" prošle godine u decembru) sasvim drugačiji. Osećali su se stešnjenima, imali su utisak neke opasnosti koja se nad njima nadvila. Posle predstave pobegli su glavom bez obzira.
       Sa nama je, svi smo se složili, bilo sasvim drugačije. Jug Albanije je nastanjen velikim brojem pravoslavnog stanovništva, ima mnogo pravoslavnih crkava koje su žive i bogoslužbujušće, a i Alfred Bualoti je pravoslavac. Da li zbog toga ili zbog apsolutne izdvojenosti pozorišnog sveta iz konflikata druge vrste, naš boravak u Sarandi je bio poseban doživljaj. Konferencije za novinare bile su organizovane na samoj obali, u modernom kafe prostoru, sa pogledom na Krf. Bilo je dosta gostiju, čak i iz Njujorka, a posebno sa Balkana. Mi Jugosloveni bili smo prihvaćeni kao željeni i dragi gosti.
       Tek je druga godina otkako je Ministarstvo za kulturu prihvatilo koncept Bualotijeve Direkcije i ustanovilo ovaj festival, dajući značaj amfiteatru kao delu hrama boginje Afrodite, koji je i namenski građen za pozorište. Urađeni su obimni radovi na podizanju scene, postavljena je najsavremenija tehnika za ton i svetlo. Zahvaljujući ljubaznom glumcu Enveru Huseinu iz Skadra, obišli smo čitav kompleks hrama, njegovo zaleđe i snimili emisiju za RTS o Festivalu i amfiteatru.
      
       Impresivni Ukrajinci
       Prve večeri festivala u Butrintu, nastupila je neformalna trupa "Tranzicija" (!) Pozorišne akademije iz Tirane, sa plesnom predstavom kakve upravo gledamo na BITEF-u. Sutradan, na scenu je stupio Makedonski nacionalni teatar iz Bitolja, sa Šekspirovom "Komedijom zabune", u režiji Ljupča Georgijevskog. Predstava je likovno, u ovom ambijentu, divno izgledala i bila majstorski izvedena. Ni Makedonci, jasno je, nisu u Albaniji imali nikakvih problema. Sledeće večeri gledali smo Atinjane, Teatar "Semio", sa predstavom "Trahinjanke", gde se antički sadržaj, ovoga puta osavremenjen i u odličnom ritmu, čudno poklopio sa prirodnom scenografijom. Reditelj je bio Nik Diamantis. A onda smo videli pozorišni praznik pod naslovom "Apokrifi" Teatra "Les Kurbas", iz Lavova, Ukrajina.
       To je pozorište koje neguje reč, pokret i duhovno pevanje. Vedri, neumorni, raspoloženi, talentovani, prokrstarili su čitav svet u svom malom autobusu, u kojem su poslednji red sedišta zamenili kuhinjom. Kad stanu, spavaju u autobusu ili na travi, a stigli su gde sve ne, do Njujorka. Na albanskoj granici podelili su sa nama svoj skromni obrok. Priznali su da im je svima san da dođu na BITEF. Kiša je padala, "kao iz kabla", bili smo na "ničijoj zemlji", između Jugoslavije i Albanije, između naoružanih carinika na obe strane, sedeli smo u njihovom autobusu šest sati, jeli salamu sa crnim hlebom i pevali.
       Predstava "Apokrifi" je čudna priča o Hristu i Judi. Varirajući temu izdaje, Ukrajinci su igrali (i pevali), kao da im je prvi, ili poslednji put. Reditelj Vladinir Kušinaski priznao je, na konferenciji za novinare, da je dozvolio svojim glumcima da igraju "iz sebe". I bilo je istinito, i potresno. Ponešto smo uspeli i kamerom da zabeležimo.
       Nacionalno pozorište iz Tirane nastupilo je sa zanimljivom, pomalo tromom i estetički prevaziđenom predstavom "Utopos", po tekstu jednog od njihovih modernih dramskih pisaca mlađe generacije, Stefana Čapalikua. U pitanju je tema žrtvovanja, priča o zidanju Skadra na Bojani, gde tri brata u tvrđavi Rozafa (videli smo je prolazeći kroz Skadar) većaju, hoće li i koju "ljubu" da žrtvuju. Poruka je humanistička : nijedna gradnja nije vredna života!
       Poslednjeg dana je nastupila grupa iz Beograda, željno čekana i oduševljeno pozdravljena, uprkos nevremenu. O samim utiscima sa scene, ostaviću umetnicima iz grupe "Balkan, novi pokret" da progovore.
      
       Turistički pogled
       Povratak je bio mnogo lepši, po danu (svejedno, rupa do rupe) "svi Srbi u jednom kombiju", predvođeni neodoljivim Enverom Huseinom (divan čovek, a u imenu i prezimenu dva diktatora!), gledali smo raširenih očiju, videli Đirokastro, rodni grad Envera Hodže, Skadar, Albaniju u celini. Onda smo došli u Tiranu, gde su naši umetnici odmah ušli u studio tiranske TVA, najgledanijeg kanala u Albaniji, poluprivatnog. Čudo se nastavilo: ljubazni "glodur" nas je na savršenom francuskom jeziku, koji je naučio jer je mnogo godina bio u diplomatiji (govori i engleski i rumunski), proveo kroz zgradu njihove televizije, i mi smo se samo zgledali. Kakve digitalne montaže, kakve mogućnosti za grafičku obradu, kakav studio, kakvi "mekintoši" na svakom stolu!...Onda smo sišli u klub, gde smo bili dotučeni luksuzom te prostorije koja liči na pivnicu, gde se odlično jede i gleda tekući program na ogromnom video bimu!...
       I poslednji lep doživljaj imali smo sa veoma simpatičnim gospodinom Jugoslavom Đorđevićem u našoj ambasadi u Tirani. Stižemo u Podgoricu, puni utisaka. Alfred Bualoti sa gospodinom Edmondom, iz Ministarstva za kulturu Albanije, dolazi na BITEF, ovih dana. U decembru pozvani smo u Elbasan.
       Najpoznatiji albanski dramski pisac, gospodin Ruždi Pulaha, rekao je u Sarandi: "Za razliku od politika naših dveju zemalja, izgleda da su pozorište i umetnost uopšte, na vrhuncu saradnje dva naroda..." I zagrlio Zdravkovića.
       Svet je, zaista, globalno (i pozorišno) selo.
      
       DRAGANA BOŠKOVIĆ