Koja bi u vašem izboru bili najveća pozorišna dostignuća na ovim prostorima u poslednjih pola veka?
       - Hajde da pravimo spisak. Odmah posle rata ste imali u Narodnom pozorištu "Šumu" Ostrovskog i "Pobunu na Kejnu", zatim kultnu predstavu "U agoniji" u kojoj je Sava Severova igrala Lauru, Ljubiša Jovanović Lenbaha, a Božidar Drnić Križoveca.
       Onda je došlo Beogradsko dramsko pozorište sa svojim predstavama od kojih su neke nezaobilazne u posleratnoj istoriji pozorišta: "Smrt trgovačkog putnika", "Staklena menažerija" , pa sjajna "Majka hrabrost". Zatim Jugoslovensko dramsko za koje mali broj ljudi primećuje kako je bilo istovremenik sa BDP. Tu su bili "Kralj Betajnove", o "Dundu Maroju" i da ne govorim, "Ujka Vanja". U stvari, ne bih vam mogao reći da li je taj "Ujka Vanja" bio dobra predstava ili nije, igrali su Milivoje Živanović, Mata Milošević, Marija Crnobori, Sava Severova...Ja sam voleo tu predstavu jer sam voleo Čehova.
       Istorija Ateljea 212 nemoguća je bez "Kralja Ibija" koji je oličenje tog velikog perioda ovog pozorišta. Kasnije je osnovan Zvezdara teatar, a velike predstave su bile "Mrešćenje šarana" i "Mala"... Do pojave dramskog pisca Dušana Kovačevića, gospodar naše scene bio je Aleksandar Popović koji je imao sreće da naiđe na pravog reditelja, pokojnog Nebojšu Komadinu. Da nije bilo Nebojše Komadine, Aca Popović bi bio pisac dva-tri polunemušta komada koji su odigrani, propali i do viđenja. Ovako, Nebojša Komadina je našao formulu za Popovića i učinio ga veoma popularnim ne samo kod publike, već omiljenim i kod glumaca. Kad je Nebojša umro, Acu je režirao Branko Pleša koji je takođe našao ključ za njega. Užasavam se pomisli šta bi bilo sa nekim Acinim komadima da ih nije režirao Branko Pleša. Sa treskom bi propali.
       Kada se pojavio Dušan Kovačević, veliku ulogu u uspehu njegovih komada imao je Muci Draškić. Sve dok Kovačević nije uzeo sam da režira. Da ne zaboravimo jednu dramu koja se odjednom stvorila u našem pozorištu - "Putujuće pozorište Šopalović" Ljubomira Simovića.
      
       Može se reći da ste zaljubljenik u Čehova. Koji je najbolji njegov komad koji ste videli na sceni?
       - Nagledao sam se Čehova. Gledao sam jednog očajnog, goreg u životu nisam video: "Ivanov" na Brodveju. Ivanova je igrao Džon Gilgud a Sašu je igrala Vivijen Li. A režirao je Džon Gilgud. To je bilo strašno, da se ne gleda. Od dobrih Čehova, za mene su najbolje "Tri sestre" Otmara Krejče i "Galeb" Andreja Končalovskog.
       U Štajnovoj postavci "Tri sestre" koju sam gledao na video-snimku, ima jedna sjajna scena. Na kraju prvog čina, neko je doneo Irini za rođendan čigru. Oni sede, piju, pevaju, sviraju gitar...i neko od tih mladih ljudi uzme čigru, zavrti je i odjednom, svi se skupe oko te čigre i netremice gledaju kako se ona vrti kao njihovi životi što će se vrteti. Sjajno.
      
       Koja je pozorišna ličnost obeležila poslednju deceniju, koji reditelj, na primer?
       - Dejan Mijač koga znam od njegovih početaka. Nema govora, on je naš reditelj broj jedan. Nepravedno je kritikovan za predstavu "Platonov". To je, u stvari, Čehovljev rukopis, drama bez naslova koju je adaptirao vrlo spretan engleski dramski pisac Majkl Frejn i napravio od toga vodvilj. To nije prošlo, svi su vrištali da je Mijač upropastio Čehova. To je za mene odlična predstava. Ako je do upropašćavanja Čehova, Frejn ga je upropastio. Tu su bili sjajni Petar Kralj, kao i uvek, Svetlana Bojković koja je potvrdila da je velika glumica, i Vlastimir Stojiljković. Bez Jagoša Markovića se takođe ne može govoriti. Tu su i dva reditelja Slovaka: Ljuboslav Majera i Miroslav Benka.