Džez festivali su nekada bili glavni događaji u Beogradu. Onda ih dugo nije bilo.Sad su se"premestili" u manja mesta, sledeći svetske trendove , ili zato što to "tako treba"

      Šabac je, valjda, jedini grad u Srbiji u kome ne trešte narodnjaci iz kafića, ali to nije razlog zbog čega je u ovom gradu organizovan džez festival. Grad poznat po muzici čuvenih Cicvarića ("noćni život na Balkanu bio je k'o sred Pariza") ima i staru džez tradiciju. Još 1938. godine u Šapcu je osnovan "Džez orkestar trgovačke omladine". Tokom pedesetih i šezdesetih godina nekoliko amaterskih sastava je održavalo džez tradiciju, a 1994. je organizovan prvi džez festival na kome su nastupili profesionalni džez&bluz muzičari Jugoslavije. Nažalost, usled loše političke situacije, nastavak festivala nije bio moguć. Tokom 1998, 1999. i 2000. godine Lonesome Blues Fest organizovali su "lokalni bluz i rok entuzijasti". Oslonjen na dugu rokersku istoriju Šapca Festival je smesta postao značajna kulturna manifestacija koja je promovisala najbolje bluz i rok bendove u zemlji.
       Ove godine grad poznat po tome što je imao prvo pozorište u Srbiji (i klavir) probudio se iz komunističkog sna ("u komunizmu, svi ćemo biti Beograđani" - bila je udarna parola na prvoj "čivijadi" u Šapcu) i ponovo pokušao da uradi nešto po čemu će biti zabeležen i u kulturnoj istoriji Srbije. Na stranu to što se danas govori o decentralizaciji kulture i što su se džez festivali premestili iz Beograda u unutrašnjost (ove godine u Šabac i Kanjižu). Festival je održan pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture Republike Srbije, grada Šapca i ambasade SAD.
       "Dobro je što se bina srušila dan ranije", rekao je Danilo Stanić iz sektora za organizaciju Festivala. "Majstori nisu dobro montirali skelu. Na svu sreću centralna skela pala je pre nego što smo postavili opremu, instrumente, pre nego što su muzičari došli. To bi bila prava katastrofa da je neko od njih bio na sceni kada je ona počela da se ruši".
       Na svu sreću pred sam početak Blues&Jazz festivala centralna bina je postavljena na šabački Trg slobode, tamo gde je nekada bila bašta kafane "Zeleni venac" i gde se slušao prvi džez u Šapcu i "na Balkanu". Postavila ju je Vojska Jugoslavije, za koju je povečerje prerano odsvirano da bi mogla da prisustvuje samom Festivalu, koji je umesto u najavljenih 19,30 počeo u 21,30 sati. "Malo kasnimo, ali to ne znači da nam je organizacija ispala iz ruku", rekao je Vladimir Maričić, umetnički direktor Blues&Jazz festivala u Šapcu. "Ovo je prvi internacionalni multistejdž džez festival kod nas. Naš cilj, kao organizatora je da šabački Blues&Jazz festival postane značajan partner Opštine Šabac u kulturnoj, pa i socijalnoj regeneraciji Šapca, kao i našeg celokupnog društva". Zapravo čekalo se na republičkog ministra kulture Branislava Lečića i gradonačelnika Šapca Dušana Petrovića, koji su došli sa prijema - "VIP partija za sponzore i važne ličnosti".
       Onda je ministar i zvanično otvorio Festival obraćajući se, zaista, brojnoj publici: "Vaš dolazak pokazuje da se džez i bluz ne slušaju samo u Beogradu i Novom Sadu, da alternativa uvek postoji". Ministar Lečić je završio kratku besedu i otvorio festival "upucavši" publiku, kao što je to, nekad, radio u filmu "Bulevar" u kome je glumio.
       Festival je otvorio "Papa Nick & African Institute", grupa koja se od 1984. godine, u vrlo promenljivom sastavu, koja se bavi istraživačkom i kreativnom muzikom, koja u sebi sadrži elemente džeza, različitih etnomuzika (najviše Afrike) i iskustva muzike 20. veka. Posebno neguju improvizaciju i ritualni vid komunikacije i na koncert izlaze maskirani u nešto što niko ne zna osim njih. Uglavnom, bili su sjajno dočekani i vrlo dobro su dobru muziku svirali. Na neki način bio je to najbolji način da počne Festival, jer je, nešto kasnije i orkestar Jovana Maljokovića takođe pokušao da sjedini džez i etno muziku (ovaj put našu, srpsku) što je i opšti trend u svetu i na svim, naročito evropskim džez i etno muzičkim festivalima.
       Ovaj festival je, prvi na našim prostorima, organizovan kao festival koji se istovremeno odvija na više pozornica (multistejdž). U Šapcu je to bilo na pet mesta, tako da ste u kasnim noćnim satima morali da se premeštate svaki čas kad vam se učinilo da je nešto postalo dosadno ili da na drugom mestu ima nešto bolje. Sve što se, u oblasti džeza, radilo u Srbiji poslednjih godina bilo je ovde. Pojavili su se sastavi i iz takozvanih malih sredina za koje prosto ne možete da verujete da nekako opstaju gajeći tu vrstu muzike. Na primer, iz Opova je došao sastav "Divin' duck blues band", koji neguje čvrsti rhytm&blues i koji je poznat širom Vojvodine i Srbije, gde nastupa u malim klubovima, baveći se popularnom vrstom muzike, prijemčivom i najtvrđem srpskom uhu. Naravno, u njihovoj svirci najbolja je Katarina Nikolić, koja zaista muški svira saksofon.
       Na Prvom internacionalnom Jazz&Blues festivalu u Šapcu (to bi trebalo da znači da će ih biti još i da će postati tradicija) nastupilo je 24 izvođača za tri dana. Znači više no na bilo kom džez festivalu do sada održanom u našoj zemlji. Istini za volju to su bili domaći izvođači, ali to je pokazalo i neke druge stvari. Na primer, da u Srbiji postoji interesovanje i za džez, kao i za ozbiljnu muziku (umetničku, kaže se danas) što znači da nas turbo folk nije ubio i da i on može naći svoje mesto, ali, naravno, da ne bude "izbor bez alternative", kako su komunisti voleli da kažu.
       Pitanje je, međutim, da li "male" sredine mogu da podnesu teret "velike" kulture, ili se sve to radi "na mišiće" nekolicine entuzijasta, koji su trenutno u mogućnosti da urade nešto bolje i veće, barem u svojoj sredini.
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ