"Imao sam srce da tražim da mi se daju lopte kada se lomi rezultat. Znači da je ekipa stekla poverenje u mene i zato sam najčešće uspešno završavao napad", kaže prvi poenter i najbolji odbojkaš Evrope

      "Kude je taj Niš" - slogan ili pitanje, svejedno, osmislile su Nišlije kada je njihov fudbalski klub "Radnički" početkom osamdesetih godina prošlog veka igrao značajnu ulogu u Kupu evropske unije. Vrcav duh Nišlija je samo hteo da se našali sa sportskim protivnicima, a koji nisu znali da prstom pokažu na geografskoj mapi gde se nalazi ovaj važni grad, koji je još početkom hrišćanstva pohodio car Konstantin, dvanaesti vladar rimski, vizantijski i grčki... Ovih dana Nišlije su se još jednom oglasile: "Otkude je taj Ivan?"
       Ivan Miljković, zvanično najbolji odbojkaš šampionata Evrope u Ostravi, rođeni je Nišlija, nesuđeni je rukometaš (porodična tradicija), na početku karijere "lutalica" u timu od tehničara do korektora sve do ubitačnog smečera. Danas dvadesetdvogodišnjak iz Niša, gde odbojka nije najvažnija sporedna stvar na svetu, zadivio je taj isti svet još na šampionatu 1998. u Japanu: "Moram da priznam da sam se plašio kako će me prihvatiti reprezentativci, sa tako zvučnim imenima, kakvi su Nikola i Vladimir Grbić, Batez, Vujević, i ostali, kada sam dobio poziv za put u Japan na svetski šampionat. Posle osvojene srebrne medalje bio sam kao u transu. Tada sam shvatio da vredim, a i drugi igrači su me u tome pomogli, jer su mi to stavili do znanja! Imao sam srce da tražim da mi se daju lopte kada se lomi rezultat. Znači, da je ekipa u mene stekla poverenje i zato najčešće uspešno završavam napad", kaže za NIN Ivan Miljković.
       Odbojkaška reprezentacija Jugoslavije je posle silnih bronzanih medalja i jedne srebrne na šampionatima Evrope, u ulozi olimpijskog pobednika u Sidneju, konačno postala prvak kontinenta, što se u minijaturi smatra prvenstvom sveta. Do tih visina se, po Ivanu Miljkoviću, stiglo "zato što je naš odbojkaški kolektiv specifičan u posebnom drugarstvu i zalaganju koje nadmašuje sve ostale elemente koji doprinose osvajanju medalja".
       Miljković još tvrdi da se neće, posle svih priznanja dobijenih na šampionatu Evrope, uspavati i zadovoljiti postignutim u tako kratkoj, ali i blistavoj karijeri: "Dete odavno više nisam, mada moje godine govore drugačije. Davno sam otišao od kuće i zato brzo sazreo. Čudo je velika reč, ali smatram da je moj razvojni put bio apsolutno normalan! Da opstanem u ovom sportu, svestan sam da je potrebno mnogo odricanja, naučio sam to vrlo brzo u mom italijanskom klubu 'Lube' iz Mačerata. Koliko ću trajati, onoliko koliko ću druge blagodeti žrtvovati zbog odbojke. Mislim da je to važna stvar u biti svakog profesionalnog sportiste."
       Ivan Miljković kaže da će njegove Nišlije konačno shvatiti da, osim fudbala, i odbojka zaslužuje da se više poštuje i da nikada ubuduće ne bude na periferiji ovog sportskog grada: "Svi smo mi kao klinci voleli fudbal, to je logična stvar među decom. Najlakše je igrati fudbal; ono, podeliš se na dva gola i ko da više. Brzo sam rastao, pa je logično trebalo da budem košarkaš, a naravno odbojkaš. Sećam se da sam samo za dve godine porastao skoro deset santimetara. Tačno je da imam preciznu ruku, ali valjda je to od visine, nisam nezgrapan kako možda izgledam svojim vršnjacima. Posebno bih hteo da istaknem da nisam zadovoljan, nedostaje nam svetska titula, pa olimpijska u Atini, to je moj san. Zadovoljan sam što igram u takvoj, svetskoj ligi kakva je italijanska liga..."
       U Nišu sada se ozbiljno spremaju ne samo da svom najuspešnijem sportisti svih vremena dodele statuu cara Konstantina, već da ga poglase "Vitezom od Nišave"!
      
       Al. M.