Ishitreni postupak policije da u javnost pusti tajni video-zapis u kojem je bivši ministar kulture glavni akter, može da nanese više štete nego koristi u jednom sasvim rutinskom slučaju

      Preterujući u svojoj "revnosti" naša policija se upecala na staru zamku da "skandal počinje tamo gde ona hoće da mu učini kraj". Pojavljivanje Željka Simića, bivšeg ministra kulture i istaknute figure Miloševićeve političke scene, kao negativnog junaka "crne hronike", propraćeno je policijskim gafom u vidu "skrivene kamere". Kako bi potkrepila sumnju da je nekadašnji vunderkind srpske politike počinio tešku krađu policija je na konferenciji za novinare prikazala snimak video-kamere na kojem je zabeležen trenutak kada Simić u nekoliko navrata u tuđem stanu, u trenutku odsustva domaćina, u svoj džep stavlja novac i predmete sa stola ispred sebe.
       Na osnovu ovog snimka Simić je osumnjičen da je ukrao zlatni sat marke "roleks", dva para zlatnih naočara marke "đeral đenta" i "kartije", dva korišćena parfema marke "harms", kutiju vitamina "kalifornija selenijum", koji su pronađeni u njegovom stanu... Da nije u pitanju šala, govori podatak da je vrednost navodno ukradenih stvari procenjena na 2.100.000 dinara.
       "Ovaj video-snimak jasno pokazuje šta je Željko Simić radio u stanu svog prijatelja. Da li će ovaj zapis biti merodavan dokaz i na sudu, stvar je tužilaštva. Za nas je Željko Simić lopov", rekao je major Ljubiša Mavrić, zamenik načelnika Odeljenja za suzbijanje imovinskih delikata Gradskog sekretarijata unutrašnjih poslova Beograda.
       Ono što je za policiju nesumnjiv dokaz, Simićevi branioci ne samo da dovode u pitanje već tvrde da je prikazivanje snimka protivzakonito, da se ne zna kako i pod kojim okolnostima je nastao, da može da služi kao dokaz u sudu, a ne kao dokazno sredstvo za javnost gde se Simić, bez mogućnosti odbrane, proglašava lopovom. Njihovo mišljenje dele mnogi pravnici koji podsećaju da se u svakom demokratskom društvu veoma vodi računa da se javnost u krivičnim stvarima unapred ne priprema za osudu, već se to ostavlja sudu da na miru uradi ono za šta je po zakonu dužan.
       "Pre svega, povređena je pretpostavka nevinosti sadržana u odrebi člana 3 Zakona o krivičnom postupku koja glasi da niko nije kriv dok se ne dokaže suprotno", smatra advokat Slobodan Šoškić. "Čak i da je snimak nesumnjivo autentičan i da se, kao takav, u budućem sudskom postupku oceni kao relevantan i na njemu zasnuje odluka o krivici Željka Simića, ili bilo koga drugog, to se ne može u javnost iznositi u predkrivičnom postupku. Na taj način policija stvar prejudicira jer u budućnosti može doći do kolizije tog snimka i odluke suda koja, recimo, može biti i oslobađajuća."
      
       Rezerva prema kameri
       Ovakvi stavovi proističu iz odnosa prema tehnici, gde audio ili video snimak ima vrednost za mnoge životne situacije, ali se u osetljivim krivično-pravnim i sudskim postupcima oni koriste obazrivo i sa velikom rezervom, uz pomoć veštaka stručnjaka iz te oblasti kako bi se utvrdila eventualna montaža ili nameštena provokacija i neko lice navelo na izvršenje krivičnog dela.
       Naročitu magijsku moć ima TV slika, koja se, jednom formirana u svesti, teško briše, iako ono što je očigledno ne mora biti i istinito, ukoliko se ne sagleda iz više uglova. TV produkcija "Video-nedeljnika" (VIN) u svojoj pilot emisiji iz 1993. godine je napravila kraću filmsku asocijaciju na raspad Jugoslavije, kao odgovor na uređivačku politiku RTS-a, kako bi pokazala da se iz vešto montiranog materijala teško može utvrditi šta je uzrok, a šta posledica. U prvoj slici filma gledalac vidi kako prolaznik napada vozača automobila koji se zaustavlja na kolovozu, što deluje kao jedan atak ničim neizazvan. U sledećoj slici kamera se vraća desetak sekundi unazad, gde je taj automobil, u stvari, nasrnuo na pešaka koji je mirno hodao kolovozom, što pokazuje da je vozač ugrozio pešaka. Sledeća slika pokazuje čitav događaj u celini jer, 15 metara pre incidenta između vozača i pešaka, iz jednog haustora je izleteo biciklista i vozač automobila je pokušao da ga izbegne ali je u tom manevru ugrozio pešaka.
       "Činjenica je da nešto može dobiti komplikovano značenje u zavisnosti od momenta kada se slika pušta i da ono što je očigledno može da bude dovedeno pod znak pitanja", objašnjava reditelj Miodrag Peić, jedan od autora VIN-ovog filma. "Komentar dodatno utiče na gledaoca i učvršćuje rešenje koje se nameće."
       Upravo je na sličan način postupila policija u slučaju Simić, predočavajući javnosti verziju koju nije moguće proveriti i uz kategoričan komentar koji ne ostavlja mesta sumnji, iako i naša prošlost poznaje primere očigledne manipulacije sličnim dokaznim sredstvima.
       Starijim čitaocima je sigurno u sećanju tuzlanski proces iz 1971. godine koji je vodio ondašnji sudija Ilija Radulović (danas advokat u Beogradu) a koji je Vuk Drašković opisao u svom romanu "Sudija". Tada je, na osnovu magnetofonske trake i verbalnih provokacija protiv Nebojše Ivkovića (inače oca socijalističkog prvaka Branislava Ivkovića) pokrenut postupak za uvredu predsednika SFRJ Josipa Broza Tita. Sudija Radulović bio je prvi sudija koji je zatražio mišljenje profesora etike da li je uopšte dozvoljeno saslušati traku. Zaključak je bio da je to nedopustiv i nedoličan čin koji bi proizveo dalekosežne negativne društveno-istorijske posledice, naročito što je magnetofonski snimak bio i osnovni razlog za tužbu i dokaz na sudu. Zbog takvog stava i odluke Ilija Radulović je morao da napusti sud i posveti se advokaturi.
       Cilj navedenih primera nije da brane Željka Simića od njega samog, vać da ukažu na bahato i nedopustivo ponašanje policije koje može uticati na budući sudski postupak. Tome pogoduje i katastrofalno stanje u sferi javnog informisanja što policija obilato koristi. Treba se samo setiti famozne fotografije Slobodana Miloševića, nastale na terenu Instituta za bezbednost MUP-a Srbije, prilikom njegove isporuke Haškom tribunalu, za koju su u policiji rekli da "nemaju pojma" ni kako je nastala, ni kako dospela u određena sredstva informisanja, iako je i najobičnijim laicima jasno da je do toga moglo doći ili od strane policije, ili sa njihovim dopuštenjem.
      
       Bez adekvatnih propisa
       "Nažalost mi, za sada, nemamo propise kojima se uređuje objavljivanje nečijeg lika. Trenutno se mogu primenjivati samo krivične odredbe o neovlašćenom fotografisanju iz člana 71 i neovlašćeno objavljivanje tuđeg portreta, slike, filma ili fonograma iz člana 71a Krivičnog zakona Srbije", kaže advokat Dušan Stojković, inače član radne grupe za izradu novog zakona o javnom informisanju. "U stanju smo prelaznog perioda kada novi zakon o javnom informisanju još nije donet, a odredbe onog, u javnosti proskribovanog, privremeno ukinute. U modelu novog zakona takve odredbe postoje i one određuju kada i pod kojim uslovima se mogu objaviti lični zapisi.
       Po odredbama modela novog zakona postupak policije u slučaju Željka Simića ne bi bio dopušten, jer zadire u sveru privatnosti koju model zakona štiti. "To je moguće samo ako se radi o određenoj ličnosti, postupku ili događaju za koje postoji javni interes. Takav slučaj je sa javnim ličnostima, posebno političarima, kada je potrebno da sloboda javnog informisanja bude šira i njihova svera privatnosti uža", objašnjava Stojković. "U ovom konkretnom slučaju preteže interes njegove privatnosti, imajući u vidu činjenicu da Simić više nije na pozicijama vlasti."
       "Policija na ovaj način hoće da pokaže svoju efikasnost, na jednom nečasnom krivičnom delu, u odnosu na jednu političku ličnost iz bivšeg režima i da na taj način stvori iluzju u javnosti o svom efikasnom radu i potisne gnev političke i najšire javnosti zbog neotkrivenih teških krivičnih dela", zaključuje advokat Šoškić.
       Na pitanje da li je puštanje snimka na kome se vidi kako Simić uzima novčanice u stanu svog poznanika etički, kao i da li zbog toga može da bude nekih problema, general policije, Radovan Knežević, načelnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala MUP-a Srbije, rekao je da će odgovor o tome dati sud i tužilaštvo, kao i da su kolege iz SUP-a Beograd pustile snimak, a da MUP stoji iza toga.
       Izgleda da se sa Kneževićevim mišljenjem ne salaže njegov šef, ministar Dušan Mihajlović, koji je, gostujući na TV Politika, ipak rekao da je policija u slučaju Simić načinila "profesionalni propust". Nažalost, Mihailović nije bio pored njega da mu suflira kao na konferenciji za novinare, kada je kapetan policije Dragan Karleuša obelodanio podatke o poročnoj biografiji Momira Gavrilovića.
      
       SLOBODAN IKONIĆ