Poslodavci koji dolaze u zemlje u tranziciji sve više cene lojalnost i iskustvo pedesetogodišnjaka. Jednom izgubljen posao nije kraj sveta, ali tim ljudima za početak nije dovoljno dati samo otpremninu, oni treba da osete da nisu odbačeni, kaže stručnjak Svetske banke za tržište rada

      Razgovor za NIN sa Arvom Kudom, stručnjakom za tržište rada Svetske banke, vođen je u senci jednog mučnog događaja. Prošlog četvrtka ubio se drugi radnik "Zastave", čovek u zrelim godinama, koji je pošto je dobio otkaz, pomislio da je to kraj sveta i života. Intervju je vođen u senci gomile neraspakovanih kutija u novim prostorijama misije Svetske banke u Jugoslaviji i iz ta dva detalja možda bi se mogla izvući i neka nenategnuta simbolika. Vlada Republike Srbije tek je na početku gorkih zadataka tranzicije, koja je i sama jedno veliko raspakivanje i prepakivanje u kojem će se dešavati da otpuštanje radnika, koje je u "Zastavi" na početku izgledalo relativno bezbolno, ima svoj danak. "U svim zemljama u tranziciji pa i onoj iz koje sam ja došao, Estoniji, ljudi su navikli da rade za jedno preduzeće celog života. Ali to nije slučaj sa zemljama u kojima vlada tržišna ekonomija. Svi moramo da se naviknemo na to i na činjenicu da nikada više neće biti kao što je nekada bilo. Svetska banka ima puno iskustva o tom pitanju iz zemalja u tranziciji, ali ne i univerzalne recepte", kaže Kudo.
      
       Kokoška i jaje
       Koliko žrtava treba da podnese jedna zemlja u tranziciji, a da pri tom zadrži ovakav Zakon o radu koji vi kao Svetska banka predlažete i koji ima veoma fleksibilan stav prema otpuštanju ljudi?
       - Za svakoga ko radi 20 ili 25 godina u jednom preduzeću, otkaz je veliki šok, i zato nije dovoljno samo da se ljudima, kao što je to učinjeno u "Zastavi", da otpremnina, već i da se stvori jedan program koji bi pomogao radnicima da se naviknu na novu situaciju. Jer oni ne gube samo prihode već i društveni status, lični ugled. To je psihološki udar za svakog radnika. Naš predlog srpskoj vladi je da napravi program za situacije pre i posle otpuštanja radnika. Taj program trebalo bi da se sprovodi odmah pošto se objavi lista viškova radnika. Uobičajeno je da on ima dvadesetak stavki, a jedna od važnih je i pomoć psihologa, upoznavanje radnika s njihovim pravima, asistencija u pronalaženju novog posla ili prekvalifikacija. To ne može da bude neko opšte rešenje. Za svako preduzeće mora se napraviti program koji će odgovarati konkretnoj situaciji.
      
       Vaša zemlja i druge zemlje postkomunističkog bloka imale su pre tranzicije gotovo punu zaposlenost, i za njih otpuštanje nije bio takav strahovit šok, kao što bi to mogao biti ovde. U Srbiji je stopa nezaposlenosti gotovo 30 procenata, a na to treba dodati i sve ove viškove prividno zaposlenih. U vreme kada je vaša zemlja ušla u tranziciju, na Zapadu je bila gotovo moda ulagati novac u Istok. Čini se da Srbija startuje sa otpuštanjima u situaciji kad zemlja nema para ni za socijalne programe niti ima razvijen sektor malih i srednjih preduzeća?
       - To je pitanje kokoške i jajeta. U Estoniji je bilo stvoreno veoma fleksibilno tržište rada. Slovenački ekonomista Milan Vodopivec upoređivao je slovenačko i estonsko iskustvo i došao do zaključka da je u Estoniji veoma veliki broj radnih mesta ukinut, ali su isto tako stvorena nova, između ostalog i zbog fleksibilnog tržišta rada i ukupne investicione klime. Investitori neće doći ako stvari stoje suprotno. U vašem zakonu postoji obaveza isplate 24 plate za otpremninu otpuštenim radnicima. Na prvi pogled čini se kao da je to velika zaštita za radnike, ali je stvarno upravo suprotno. Nijedan investitor neće doći u zemlju ako zna da postoje tako skupe prepreke otpuštanju.
      
       I sami znate da je ovde situacija takva, da s jedne strane imamo zakonsku regulativu koja prezaštićuje radnike, a s druge strane privatni sektor u kome su radnici uglavnom bez ikakvih prava, a vrlo često i bez plate. Kako onda očekivati da će ljudi voljno napustiti društveno preduzeće i preći u privatno?
       - Ponekad se čini da vaši radnici nisu dovoljno zaštićeni. Ako se pogleda zakonska regulativa, ona je dobra, ali se ne primenjuje i zato su radnici slabija strana u radnom odnosu. Svetska banka želi da radnici budu zaštićeni, zato mi i ne predlažemo vašoj vladi drastična, već realistična rešenja. Mi predlažemo da prava radnika budu čvrsto zaštićena individualnim ugovorima i kolektivnim ugovorom. A ti ugovori kao i svi drugi poslovni ugovori moraju se rigorozno poštovati i moraju postojati institucije koje će kontrolisati njihovu primenu, kao što su to, na primer, inspektorati rada.
      
       Svaka zemlja koja je ulazila u tranziciju smatrala je sebe žrtvom tog procesa. Da li je rumunsko, poljsko ili mađarsko nasleđe bilo teže ili lakše od srpskog?
       - Svaka zemlja je različita, iskustva u regulaciji tržišta rada su bila drugačija od slučaja do slučaja i zato je nemoguće jednostavno primeniti ovo ili oni iskustvo prethodnika i tvrditi da će taj recept uspeti. Svaka zemlja mora da pronađe svoj recept sama.
      
       Sindikati se nisu bunili
       Da li je i tamo bilo masovnih štrajkova, kakvi se ove jeseni najavljuju u Srbiji?
       - U stvari, štrajkovi uopšte nisu česti u zemljama u tranziciji. Iako to zvuči iznenađujuće, bilo ih je svega nekoliko većih i to iz političkih, a ne ekonomskih razloga. Mislim da štrajk nije najbolji način da radnici izraze svoje nezadovoljstvo. Oni treba da budu organizovani, ali ako mogu da sugerišem, na takav način da pritisnu vladu da brže ulazi u reforme i da stvara prostor da radnici što brže nalaze posao. Jer vi štrajkovima ne možete prisiliti vladu da obeća da će platiti ono što ne može i što poreski obveznici ne mogu da izdrže.
      
       Tu sad imamo jedan problem. Ako vlada želi da stvori povoljnu klimu u preduzećima, ona mora da insistira na velikim otpuštanjima radnika, a ako želi da obezbedi tim radnicima socijalnu zaštitu, onda joj je za to potrebno bogatstvo. Kako jedna vlada i jedna siromašna zemlja mogu da istovremeno postignu ta dva cilja?
       - Vlada ne raspolaže svojim novcem, ona samo raspolaže novcem poreskih obveznika, a kod vas su porezi već visoki i ne mogu biti viši. Ako želite da imate veoma izdašan program zaštite otpuštenih radnika, onda biste morali imati više poreze, a vi već imate gotovo najviše poreze baš na plate u regionu. Definitivno, privreda ne može da podnese tako nešto i moraćete da nađete načina da ekonomišete. Uostalom, privatna preduzeća u Srbiji zato i rade u sivoj zoni jer ne mogu da izdrže takav teret. Zato ćete morati da radite u okviru svojih mogućnosti, a to znači da socijalnu pomoć usmerite samo tamo i samo onim porodicama koje su zaista ugrožene. Čak i programi za zapošljavanje moraju se usmeriti tako da odgovaraju tačno onim porodicama i onim ljudima koji su ostali bez posla.
      
       Da bi najbolja rešenja mogla da budu nađena, nisu samo dovoljna iskustva Svetske banke, ni sagovornici u vladi. Kakav ste utisak stekli u razgovorima sa našim sindikatima? Neki od njih nisu se do sada uopšte bavili zaštitom radnika već su bili neka vrsta priveska bivšeg političkog sistema?
       - Imali smo veoma dobru saradnju sa sindikatima u vreme kada smo pripremali Nacrt zakona o radu. U toku tih razgovora nije bilo konfrontacija, ili prosto oni nisu želeli da iznose svoje zamerke u tim razgovorima. Mislim da sindikati imaju veoma važnu ulogu u tržišnoj ekonomiji. Jer poslodavci ne mogu sa svakim radnikom pregovarati o svakoj pojedinačnoj stavci ugovora o radu. Poslodavcima je potreban jedan "kolektivni glas" a to su sindikati.
      
       U Srbiji je bilo toliko malo direktnih investicija da iskustva ne vredi ni pominjati. Ali ako pogledamo iskustvo Nikšićke pivare sa belgijskom pivarom "Interbru", vidimo da su radnici sa razlogom ili bez njega, veoma nezadovoljni i da smatraju da je partner prekršio svako slovo ugovora. Da li vi zemljama u tranziciji predlažete takvu vrstu ugovora o radu koji na isti način štite radnika kao i u zapadnoevropskim preduzećima ili fleksibilnija rešenja? Da li su prava "istočnih" radnika u zapadnim kompanijama manja ili ista kao njihovih kolega u Evropi?
       - Glavna razlika nije u tome šta piše u ugovoru, nego koliko se on poštuje. U zapadnim zemljama ugovori se striktno poštuju i nijedan radnik ili poslodavac ne bi ni pokušao da ih izneveri jer bi završio na sudu. Zato zemljama u tranziciji nisu dovoljni samo dobri zakoni nego i snažne institucije koje će osigurati da se ono što je potpisano, poštuje.
      
       Izgubljena generacija
       Bivša srpska vlada, a i ova sadašnja, stavile su do znanja stranim investitorima da će u procesu privatizacije posebno vrednovati socijalni paket i obavezu investitora da u određenom periodu neće otpuštati radnike. Da li je to dobro, ili preskupo rešenje jer veći socijalni paket najčešće nosi manji obim investicija u samo preduzeće?
       - Takvo uslovljavanje je bilo često u zemljama u tranziciji. Uobičajeno je bilo da se od investitora traži da zadrži 70 odsto radne snage u preduzeću u periodu od tri do pet godina. Ali ne možemo naterati novog investitora da zadrži baš sve radnike, kad znamo da viškovi postoje i da preduzeće ne može efikasno da radi ako se ništa ne promeni. Neki ljudi mogu da odu u penziju, ili da odu čak u prevremenu penziju, ali najveći broj njih moraće da nađe novi posao.
      
       Ali šta da radimo s onom grupom ljudi od 45 do 55 godina, a takvih je u Srbiji mnogo, koji se osećaju prestarim da sami otpočnu neki privatan posao, koje neće nijedan privatnik jer nisu dovoljno mladi i ne mogu mnogo da rade, koji možda imaju suviše godina da bi odjednom učili neke nove poslove, koji pri tom češće obolevaju a nemaju nikakav uslov da odu u penziju?
       - U mnogim zemljama u tranziciji, pre deset ili pet godina, svi oglasi za nove poslove bili su za plavuše, visoke i pametne i ne starije od 35 godina. Ali poslednjih godina situacija se značajno promenila i poslodavci, pre svega u manjim privatnim preduzećima, shvatili su da su osećanja radne discipline, poslovnog morala i odnosa prema radu kod mladih i starijih radnika veoma različiti. Uporedo sa tim saznanjem nestaju i diskriminativni uslovi iz oglasa za posao. Jer poslodavci shvataju da su stariji radnici daleko zainteresovaniji da zadrže posao od mlađih, da se više trude, da se javljaju za mnoge veoma različite poslove i da nisu tako izbirljivi kao mladi ljudi koji žele samo one poslove koji su atraktivni i dobro plaćeni i koji će im omogućiti da postanu bogati preko noći. U Estoniji je, na primer, poslednjih godina znatno opao procenat nezaposlenih, a istovremeno pomerio se i rok kada se ljudi penzionišu, jer je i ta generacija starijih, a dobro obrazovanih ljudi našla načina da opstane i nađe sebi odgovarajuće poslove. Situacija danas nije uopšte tako teška, kao što smo očekivali na početku.
      
       TANJA JAKOBI
      
      

Političari i tehnokrate U Srbiji ima puno rasprava o tome da li jedna vlada koja sprovodi reforme, politički može da preživi čitav "normalan" mandat jedne vlade?        Ja sam bio i u prvoj i u drugoj reformskoj estonskoj vladi i mi smo uspeli da preživimo zato što nismo bili povezani sa politikom, nego smo bili tehnokrate. Mislim da je to slučaj i sa vama. Vi imate veoma specijalizovane tehnokrate i smatram da je to velika prednost jer ako biste imali potpuno političku vladu, onda bi takva vlada neprestano morala da traži unutrašnji politički balans, što bi jako usporilo reforme. To je iskustvo mnogih zemlja u tranziciji. Treba da date šansu svojim ekspertima da vas oni provedu kroz najteže faze reformi.

      
      

Sezona krompira Sećam se jednog razgovora sa međunarodnim ekspertima od pre nekih 12 godina kada je Estonija bila u daleko goroj situaciji od ove vaše, jer je bila deo Sovjetskog Saveza. Oni su nas pitali "šta će Estonija izvoziti kad postane nezavisna, jer je naša ekonomija bila potpuno zavisna od bivšeg SSSR?" Moja zemlja je bila poznata po poljoprivredi i ispostavilo se da je naša jedina šansa da izvezemo svež krompir u februaru i tako postignemo zaposlenost. Ali, baš zbog toga što smo stvorili fleksibilan institucionalan okvir, u 2001, izvoz u našem GDP učestvuje sa više od 80 procenata. Privreda i ljudi su našli način da to ostvare bez pomoći vlade. Ako ljudima i ekonomiji damo slobodu, oni će naći način da uspeju.