Ovakvim ishodom svi imaju razloga za nezadovoljstvo - Koštunica jer mu je propao sastanak, Crnogorci jer je od njihovog nedolaska napravljen televizijski šou, a i Đinđić može da se ljuti, jer je njegov nedolazak naveden kao jedan od razloga što je susret odložen

      Ujutro pred najavljeni razgovor o sudbini zajedničke države (ili saveza) Srbije i Crne Gore još je bilo malo neizvesnosti hoće li premijer Filip Vujanović doći u Beograd, dok je predsednik Milo Đukanović dan ranije objavio da neće. Zapelo je oko prisustva saveznog premijera Dragiše Pešića kojeg službena Crna Gora ne priznaje pošto bi time, smatra, priznala i nelegitimne ustavne promene od prošle godine i tako ostala bez važnog argumenta da SRJ formalno-pravno ne postoji. Na predvidljivu primedbu da, ako ćemo tako da gledamo, onda ne postoji ni savezni predsednik Koštunica, pošto i njegov položaj proizlazi iz istog tog Ustava, Milo Đukanović odgovara da ne treba baš biti tako rigidan i da ipak treba uvažiti i lični autoritet Vojislava Koštunice.
       Na ovom primeru se vidi da zaraćene strane u Crnoj Gori koriste saveznu državu kao oruđe uzajamnog sukoba i to nije prvi put da je tako i, razume se, ne važi samo za DPS nego i za rivale iz koalicije "Zajedno za Jugoslaviju". Poruka koju Beograd dobija Đukanovićevim najavljenim odustajanjem od puta glasi: "Ako hoćete da razgovarate sa Crnom Gorom, onda sam to samo ja." Crnogorski predsednik kaže da nije postojao dogovor o Pešićevom prisustvu, a Koštunica odgovara da je pozvao predstavnike saveznog i republičkog vrha u svojstvu autora platforme o uređenju odnosa u federaciji.
       Bila je, istina, i ta teoretska mogućnost da Dragiša Pešić prisustvuje sastanku "u svojstvu zapisničara", kako reče Miodrag Vuković, predsednik IO DPS-a, ilustrujući tako tvrdnju o dubokom uzajamnom preziru između dve Crne Gore koji se ne smanjuje uprkos započetom dijalogu Đukanović-Bulatović.
      
       Šta hoće Crnogorci
       Beogradskom sastanku prethodio je sastanak Vrhovnog saveta odbrane u Podgorici na kome su se savezni i republički predsednik sporazumeli da otpočnu dijalog o statusu zajedničke države. Pa iako izgleda da je Vrhovni savet odbrane zakazan samo kao izgovor da se razgovara o federaciji, Slobodan Samardžić, savetnik Vojislava Koštunice, kaže da su to zapravo bila dva sastanka i da je razgovor o odnosima dveju republika bio odvojen od dnevnog reda vojnog saveta.
       Iako početak srpsko-crnogorske komunikacije deluje kao pozitivno iznenađenje, ovaj dijalog je upola glasa najavljivan, s obeju strana, već kojih mesec dana, mada, kako kaže Samardžić, Crnogorci su više imali na umu susrete na nivou vlada dveju republika, iz istog onog razloga iz kojeg ne vole da vide Dragišu Pešića, dakle, jer smatraju da samo republičke vlasti imaju legitimitet i da ono što je ostalo od Jugoslavije nije ništa više nego prost zbir Srbije i Crne Gore. Držanje Crne Gore predstavlja vidno popuštanje u odnosima sa Srbijom, za koje Đukanović, ne bez razloga, kaže da nikad nisu bili gori.
       Crnogorski predsednik je, recimo, govorio o iskri nestabilnosti koja bi mogla biti preneta sa Kosova i zapaliti Crnu Goru, uprkos odličnim odnosima ostvarenim sa tom nacionalnom manjinom. "Albanska opasnost" je, recimo, argument, koji se pre mogao očekivati od Koštunice, nego od predsednika Crne Gore.
       Zatim, iako naglašava da se ništa ne menja u stavu Crne Gore da je "savez država" opredeljenje te republike, Đukanović ipak nije prejudicirao ishod, što je i uljudno, jer, čemu razgovori ako se u njih ulazi sa betoniranim stavovima. I kad smo kod stavova, oni nisu Sveto pismo, rekoše obojica aktera.
       Pošto je propao glavni razlog Đukanovićevog prošlonedeljnog boravka u Beogradu, a to je poseta francuskog predsednika Širaka, crnogorski predsednik je posetu iskoristio za gostovanje na televiziji "Pink", za čiji je Informativni program naznačio tri akcenta na kojima treba da se zasniva budući savez država. To su, pored odbrane, još i jedinstvena valuta i neke "zajedničke smjernice" spoljnje politike. Ovo o jednoj valuti predstavlja novost, i to veliku, koja je nekim čudom prošla totalno nezapaženo, možda jer ovdašnja javnost nije naviknuta da važne vesti gleda na TV Pink.
      
       Šta hoće Slovenci
       I dok je šef crnogorske republike drastično ublažio svoju retoriku u odnosu na Beograd, a naročito na Vojislava Koštunicu - u interesu očuvanja dobre atmosfere nećemo navoditi neke kvalifikacije iz njegovog aprilskog, predizbornog govora na crnogorskoj televiziji, za druge visoke funkcionere se ne bi moglo reći da su se prilagodili.
       Najpre su premijer Filip Vujanović i već pominjani Miodrag Vuković (istina, bilo je to pre početka "akcije otopljavanja") kao repu isekli platformu za preuređenje odnosa koju je uputila federalna vlast, i to takoreći pre nego što su novine i stigle da objave da je ta platforma uopšte i poslata na podgoričku adresu. To ukazuje na odrešene ruke koje svaki crnogorski funkcioner ima ili je imao u svom (rđavom) ophođenju sa Beogradom, te da nisu bile potrebne naročite konsultacije da bi se plod federalnih napora u zgradi crnogorske vlade prepustio službi održavanja na dalju brigu. Glavna primedba, da kažemo i to jer je važno, bila je ta da je neprihvatljivo ponovno uspostavljanje carinskih nadležnosti od strane federalnih vlasti, s obzirom da Crna Gora tu oblast ima pod svojom suverenom kontrolom.
       Međutim, pravi šampion u izjavama od kojih bi u vaskolikim vlastodršcima u Beogradu trebalo da pođe para na uši - kada bi samo malo bolje pratili šta to Crnogorci rade - jeste Branko Lukovac, ministar za spoljnje poslove. Njemu je, u prošlonedeljnoj poseti Podgorici, slovenački kolega Dimitrije Rupel ponudio da Ljubljana posreduje u dijalogu na relaciji Crna Gora - Srbija. Ova smela diplomatska inicijativa zvučala je utoliko čudnije što je u tome času već bio obznanjen početak direktnog dijaloga Đukanović-Koštunica - a i da nije, odnosi nikad nisu bili baš toliko loši da bi bio potreban posrednik. Međutim, Branko Lukovac je sa zadovoljstvom prihvatio ponudu slovenačkog ministra.
       Dimitrije Rupel je u ponedeljak bio gost i u Beogradu i diskretno ponovio svoju ponudu, ali se preko toga prešlo kao preko, u ovom času, izlišne inicijative.
       Spor je u sledećem: Crna Gora računa da će uporište za svoj projekat samostalnosti pronaći kod bivših jugoslovenskih republika, onih zapadnih, i to nije tajna, kao što nije tajna da se Slovenija baš i ne trudi da Crnu Goru u tom uverenju obeshrabri. Posredovanje Slovenije, taman da je i najdobronamernije, stavilo bi srpsko-crnogorske razgovore u nedvosmislen kontekst, s obzirom da je reč o zemlji koja je pionir secesionizma na prostoru SFRJ.
       Pre propasti zakazanog sastanka izgledalo je da je novi pristup Đukanovića, u pogledu nekih zajedničkih nadležnosti, probudio optimizam da se može doći do nekog sporazuma. Međutim, to je samo naizgled. Slobodan Samardžić kaže da zaprvo nije odlučujuće koje su zajedničke funkcije već ko je nadležan za njihovo sprovođenje. To znači da dilema "federacija ili savez država" predstavlja suštinsku razliku čak i ako bi se pregovarači u dlaku sporazumeli oko zajedničkih nadležnosti.
       Tako, mada se to tako ne kaže izričito, u Srbiji crnogorski predlog smatraju konfuznim. Na primer, Dragoljub Mićunović, predsednik Veća građana, zapitao se kako to Crnogorci misle da imaju zajedničko tržište, ili valutu, a da imaju dva carinska režima. A stručni krugovi iz Beograda ukazuju da insistiranje na "dve odvojene međunarodno priznate države" ukazuje na nerazumevanje problema, jer se međunarodno priznanje postiže, kao što sama reč kaže, međunarodnim priznanjem, a ne samo samoproklamacijom.
       U Srbiji se uglavnom ne zna da su DPS I Liberalni savez u Crnoj Gori jula meseca napravili koalicioni sporazum prema kome se referendum o nezavisnosti ima izvesti najkasnije do marta sledeće godine. Pravo pitanje je koliko DPS drži do ove obaveze; ako misli ozbiljno, postavlja se pitanje čemu uopšte i služe razgovori o pitanju na koje će odgovor dati građani Crne Gore. Tek kada se zna da li Crna Gora napušta federaciju ili ne, ima smisla pričati o modalitetima uzajamnih odnosa.
       "Srbija je opredeljena za federaciju jer se rukovodimo pre svega istorijskim vezama, a manje načelom korisnosti. Ako se Crna Gora, međutim, osamostali, to znači da će i Srbija biti samostalna i to je za nas takođe dobro rešenje. Posle može doći do razgovora o savezu sa Crnom Gorom, ali tada ćemo i mi biti u situaciji da gledamo šta je za nas korisno. Ja ne mogu da kažem da li bi za nas bio bolji savez sa Crnom Gorom ili sa Bosnom i Hercegovinom ili, možda, sa Bugarskom. U tim stvarima od značaja su stvari kao što je veličina tržišta, a Crna Gora, znamo, nije baš veliko tržište", tumači perspektivu Slobodan Samardžić. Samardžić je Koštuničin savetnik, ali, kada je reč o crnogorskom predmetu, nema razlike između Koštunice i republičke vlasti oličene u Zoranu Đinđiću.
      
       TV šou
       Sastanak je, dakle, propao, a Koštunica se opredelio da se do poslednjeg časa pretvara kao da je sve u redu, a onda pred upaljenim kamerama saopštio da se sastanak odlaže, jer nisu došli predstavnici Srbije i Crne Gore.
       Zatim je imao izlaganje koje će bez sumnje pokrenuti novi turnus političkih razmirica na relaciji Podgorica-Beograd, a možda i na relaciji Beograd-Beograd.
       Ovakvim ishodom svi imaju razloga za nezadovoljstvo - Koštunica jer mu je propao sastanak, Crnogorci jer je od njihovog nedolaska napravljen televizijski šou, a i Đinđić može da se ljuti jer je njegov nedolazak naveden kao jedan od razloga što je susret odložen, mada je jasno da bi njegovo prisustvo bilo besmisleno.
       Crnogorci, sa svoje strane, takođe su ozlojeđeni. Imaju mnoge primedbe na organizaciju i, kažu, u službenom pozivu predsednika Koštunice, uopšte nije bilo naznačeno da se poziv odnosi i na premijera Filipa Vujanovića, nego da su to naknadno razaznali iz štampe. Razloge za nezadovoljstvo imaju i novinari, jer su pretvoreni u saučesnike u ovoj igranci. Čitav utorak su mnogi novinari, među njima i novinar NIN-a, bezuspešno pokušavali u saveznoj vladi i predsednikovom kabinetu da doznaju da li dolaze Crnogorci i da li da se traže akreditacije. A onda, u sredu u dva i deset popodne, nepun sat uoči predviđenog početka, kada je bilo potpuno jasno da nema ni Đukanovića ni Vujanovića, iz Kabineta počinju da stižu obaveštenja da će se sastanak održati i da se zainteresovani akredituju. Propali sastanak se pretvara u atrakciju za javnost sa porukom "pogledajte kome nije stalo do razgovora i do zajedničke države".
       Što je najgore, sadržinski važni razgovori propadaju i odugovlači se zbog proceduralnih pitanja. "Ako neko želi da razgovara, i ako jeste posvećen demokratskom dijalogu, onda pitanje učesnika u razgovoru nije važno, važan je ishod", rekao je Koštunica.
       Da, ali to isto kaže i Đukanović.
       Nastavak sledi. Do konačnog referenduma.
      
       SRBOLJUB BOGDANOVIĆ