Čitavu deceniju prethodna vlast izbegavala je da građanima pominje da se u ostatku sveta bez rada uglavnom ne može živeti. Nova vlast to stidljivo daje do znanja, ali joj mnogi još ne veruju. Zato dolaze u vladu da traže veće plate, gubeći iz vida da za njih prosto nema novca

      Taman kad je izgledalo da je prethodni režim temeljno iskompromitovao i sam pojam reforme i oslobodio ga svakog smisla, nova vlast ga je ponovo uvela u modu. Ali, ne zadugo. Nije prošlo ni godinu dana, a elan nekako kopni naočigled svih nas.
       Predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica tvrdi da je reč reforma postala neka vrsta mantre. Njome se, kaže predsednik, sve pravda. Zatvaraju se oči pred ponekim direktnim ogrešenjem o pravo. Krše se ustavi i zakoni, uz opravdanje da ih je donela stara vlast. Pa nova, preciznije jedan njen deo, ne oseća obavezu da ih poštuje.
       Kad je ovo čuo, srpski premijer Zoran Đinđić zgužvao je pripremljeni govor i na licu mesta, iz glave, sastavio novi, neprijatno jasan. Okrugli sto "Strategija reformi" tako je postao poprište (možda i neplaniranog) čeonog sudara dva koncepta reforme. Zašto uopšte, zapitao je premijer, započinjemo obaveznu privatizaciju, kad važeći Ustav garantuje ravnopravnost sva tri oblika svojine. Pa bi, shodno tome, neki zaljubljenik u državnu i društvenu svojinu mogao Zakon o privatizaciji oboriti kao neustavan.
       Otišao je premijer i korak dalje: da li sad treba, kaže, kao Buridanovo magare da zastanemo pred preprekama i u čudu se pitamo šta ćemo dalje, ili ćemo se ponašati licemerno i pozivati se, kad nam to odgovara, na postojeće zakone, a kad nam ne odgovara dozvoljavati (ili bar tolerisati) da se oni malo i zaobiđu. Kao da nema dovoljno problema, nedoumica i otvorenih neslaganja, u opticaj je ubačena i priča o izborima. Predsedniku Koštunici nije jasno kome smetaju izbori i "zašto bi oni kočili i sputavali išta što je dobro". Premijer Đinđić direktno mu odgovara - zato što automobilu u pokretu obično škodi kad neko pokuša da mu promeni gumu. Pogotovu ako ona nije pukla, nego samo može da se nađe bolja. Dilema unutar vlasti koju niko za sada eksplicitno ne pominje, ali postaje sve uočljivija, glasi - da li zaboraviti na svoje (stranačke) interese, buduće izbore, naklonost birača i održanje vlasti, stisnuti zube i sprovesti temeljnu reformu, ekonomsku, pravnu, socijalnu, po cenu da baš reformatori padnu kao njena prva žrtva. Ili se ipak malo udvarati glasačima, u nadi da će oni to na sledećim izborima znati da cene.
       Zato je način na koji će se (i da li će se uopšte) sprovesti reforme, čisto politička odluka. Ako od našeg fatalnog desetogodišnjeg zakašnjenja u odnosu na ostale zemlje u tranziciji uopšte ima neke koristi, onda je to prilika da učimo iz njihovog iskustva i ne ponovimo greške. Na mogućnost da čak ni ovu prednost ne iskoristimo, ukazuje ministar finansija Božidar Đelić: preti nam, kaže, opasnost od "rumunizacije" - sistemom kreni-stani, oni već petnaest godina kaskaju. Đelić svakako odlično zna o čemu govori - bio je član rumunskog tima dok on (taj tim) nije počeo da zastranjuje.
       Predsednika Koštunicu bije glas da se, suprotno Đinđiću, zalaže za sporije, postupne reforme. Đinđić to opisuje kao strategiju "požuri polako". Koštunica, međutim, izjavljuje da se "naša zemlja sporo, za većinu građana nedopustivo sporo, kreće putevima reformi".
       Mišljenje većine građana, bar prema raspoloživim analizama, nije konzistentno, a ni sasvim definisano. Istraživanje Instituta G17 pokazalo je da 94 odsto građana podržava reforme, ali četvrtina od njih protivi se privatizaciji. Ovo je očigledan signal da ljudi smatraju kako je jedno bez drugog moguće. Reforma je maglovit pojam, može da podrazumeva sve što nam odgovara. Sa privatizacijom je drugi slučaj - svima je već jasno da u početku prilično boli.
       Čitavu deceniju prethodna vlast izbegavala je da građanima pominje da se u ostatku sveta bez rada uglavnom ne može živeti. Nova vlast to stidljivo daje do znanja, ali joj mnogi još ne veruju. Zato dolaze u vladu da traže veće plate, gubeći iz vida da za njih prosto nema novca. Nije zarađen. Kakve, recimo, logike ima u činjenici da su plate u julu u Srbiji porasle za 13 odsto u odnosu na jun, dok je u isto vreme industrijska proizvodnja opala za 9,7 odsto. A zašto je opala - zato što su preduzećima ukinuti krediti iz primarne emisije za veštačko "oživljavanje proizvodnje" nečega što nema ko da kupi.
       Mi kao narod moramo da promenimo ritam, smatra premijer Đinđić. Da li za to imamo kritičnu masu, drugo je pitanje. Ko, na primer, nije raspoložen da menja ritam: radnici propalih preduzeća kojima nije bliska ideja da radno mesto (makar bilo fiktivno) izgube danas, da bi im "sutra" bilo bolje; direktori tih preduzeća koji su lagodno i bez posledica traćili tuđ novac; razne vrste dobitnika (da ne kažemo profitera) koji nisu u stanju da zamisle da bi ovde mogao zavladati red, za njih nezdravo stanje.
       Većina stanovnika, kaže istraživanje, smatra da je u dosadašnjim reformama na gubitku. Svega deset odsto oseća dobitak. Potpredsednik savezne vlade Miroljub Labus kaže da je normalno da prvo idu troškovi, pa potom koristi. Zato se vlada i bira na četiri godine, da dočeka koristi. A kako će, ako je tačna Labusova dijagnoza da "tek nailaze teži problemi, a entuzijazam se topi". Zaista se sa raznih strana čuje "jao, što mi volimo reforme, ali ne u svojoj kući". Muka je samo što nema alternative.
      
       BILJANA STEPANOVIĆ