Eto, došlo je i vreme da se obeležavaju jubileji. Prva godišnjica - malo li je na ovu skupoću? I velike se kritike mogu uputiti na račun slavljenika, jerbo niko nije organizovao proslavu prvog Slobinog lošeg nameštanja izbora. Eh, a da su neka ranija, malo monolitnija vremena, tu bi se ovim povodom organizovao nekakav slet, nošenje "Štafete Mladosti" ili neka takva masovka... Ali, opet, i to bi bilo malo komplikovano, zbog aktuelnih okolnosti. Zamislimo samo dva nosača dve Štafete, po jednu za Koštunicu i Đinđića. Tu se nosači, u toj zamislivoj situaciji, bogami i oznojiše i uzduvaše, jer je glavna fora da jedan od Dva Lidera dobije svoju Štafetu pre od onog drugog. A još je glavnija fora da obe Štafete budu uručene istom čoveku. Malo li je, ko što rekoh na početku...
       Pa tek slika na stadionu, gde se Masovka organizuje, ma milina jedna... Mase Vežbača na terenu, pred svečanom ložom, svojim telima prave raznorazne iz daljine prepoznatljive figure. Delirijum u publici izaziva veliki, telima nacrtani Golub Prevrtač, simbol brojnih kadrovika koji su organizovano preleteli iz SPS/JUL ekipe u protivnički tabor. Potom se, takođe, u jednom trenutku na stadionu mogu pogasiti sva svetla, čime bi se simboličnom slikom totalnog mraka i tajnosti publici prikazala grupna vežba "Prebacivanje u Hag". Pomenuta masovna gimnastika bi ostala zamračena do samog kraja, tek tu i tamo sa spletom dramatičnih glasova iz mraka ("Zašto mene niko nije obavestio?", "Čekajte, ljudi, da ponesem Tolstoja!", "Karla, šalji pare..." ) - a zarad korelacije sa stvarnim događajem. Tada se svetla pale nakratko, izvođači vežbe se klanjaju publici, a onda opet novo gašenje svetla, da bi se, takođe u opštem neviđenju, izvela nova masovna tačka pod nazivom "Obimna Pomoć Sa Donatorske Konferencije". Tu se isto ništa ne vidi, ali se uz pomoć oficijelnog spikera zamišlja da je reč o nečem velikom. I na kraju, spektakl: izvođači masovnih telovežbi se dele na dve grupe koje se međusobno pljuju i šamaraju, čime umetnik koji je osmislio Manifestaciju prikazuje visok stepen jedinstva u vladajućoj koaliciji. Publika urla u transu, od sreće prevelike...
       Toliko o proslavi prvog jubileja. No, budimo zli pa se prisetimo da nas čeka famozni Peti Oktobar koji, oćeš-nećeš, mora nakako da se proslavi. Možemo samo da zamislimo koji je stepen panike među Savetnicima, Članovima Kabineta i ostalim Faktorima kojima se naša politika obogatila od Miloševićevog pada pa naovamo. Treba sad organizovati neko Veličanje Doprinosa Promenama, ali kako? Jes da bi, objektivno gledano, bilo najzabavnije organizovati Međulidersku Pljuvačinu ispred Savezne Skupštine, ali teško da bi se izdržali nekolikočasovni govori na temu: "To što je On za mene rekao da sam veliko đubre, nije ništa prema onome što ja sad imam nameru da kažem o Njemu..." Jedino, možda, da javno podele Džoov Bager. Kašika i točkovi Đinđiću, kabina Koštunici. A od volana može da se napravi spomenik. Čisto da se setimo da se nečim nekada i upravljalo.
       Ima tome jedno godinu dana.
      
       Kombinatorika:Velika je žalost u Crnoj Gori. Ljudi idu ulicama pognutih glava, tu i tamo poneka suza zaiskri u očima ganutih, a crnogorska zastava je na državnim ustanovama, da izvinite, nataknuta na pola koplja. Čak se i švercovani "Marlboro" puši samo do pola. Koštunica je, naime, prekinuo pregovore o sudbini zajedničkog čega god, te pljušte saučešća na sve strane.
       Ključni argument za prekidanje dijaloga koji nije ni započeo, jeste činjenica da vlast u Crnoj Gori nije htela da u Beogradu, a sa opozicijom Crne Gore, vodi razgovore o savezu sa Srbijom. Pošto je apsolutno logično da se taj razgovor ladno može obaviti i u Podgorici. No, stvar dodatno komplikuje činjenica da je opozicija Crne Gore u stvari na vlasti, ali ne u Crnoj Gori, nego u Jugoslaviji... Ova zavrzlama se da rešiti jedino formiranjem paralelne jugoslovenske Vlade sa sedištem u Podgorici, gde bi u koaliciji bili SPS, JUL i DPS. I sad ovu paralelnu Vladu ne bi priznale republičke vlasti Srbije, ali bi dve jugoslovenske i dve republičke vlade serijom unakrsnih odbijanja pregovora došle do toga da se u Beogradu raspiše referendum o sudbini Crne Gore, a u Podgorici masovno glasanje na temu kakva će biti budućnost Srbije. I ko dođe na referendum (bilo koji), dobija besplatan "Bensedin", ili bilo koje drugo sredstvo za smirenje. Pod uslovom, naravno, da dotad već nije poludeo. A nemoguće da nije.
       Ali, ukoliko se, umesto maštovitom, bavimo realnom politikom, postoji samo jedan način da se pokuša sačuvati bivša/sadašnja Jugoslavija. Dakle, pošto se Koštunica ove nedelje, faktički, odrekao svog skoro jedinog korisnog posla na mestu Predsednika Jugoslavije, to bi onda značilo da je, možda, došlo vreme da se razmišlja o novim saveznim izborima za ovu funkciju. I sad, ukoliko se istakne samo jedan kandidat, onda postoji šansa da na te buduće izbore pristanu svi relevantni faktori u obe republike, da kandidat pobedi velikom većinom, te da se pregovori o nastavku života u zajedničkoj državi obave brzo i uspešno. Da ne objašnjavamo mnogo, navešćemo samo nadimak kandidata, a dragi čitalac nek rekonstruiše ostalu političku kombinatoriku. CANE. Moglo bi da upali, a?
       Inače, velika je žalost zbog prekida pregovora...
      
       Avganistanci:Žao mi ovih Avganistanaca, kad samo pomislim šta ih čeka. Bombardovanje, obnova, izbori pa nova vlast. Samo se, ponekad, uplašim misli da će mi ih biti i dalje žao - kad budu tamo gde smo mi sada.
       Ajde, neće valjda.