NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Štap i šargarepa<br>Dragoslav Rančić
Američki rat i Azija

Američki napad na Avganistan neizbežno bi prouzrokovao nespokojstvo, pa i nestabilnost, u širem susedstvu. Centralna Azija je prevashodno ruska interesna sfera, ali i kineska. To je region u kome Rusija i Kina žele da uspostave stratešku protivtežu Americi nakon njenog prodora u Kaspijski basen

      Američke pripreme za napad na Avganistan stavljaju u fokus centralnu Aziju, strateški važnu oblast u kojoj se interesi Amerike, Rusije i Kine u znatnoj meri - u borbi protiv svetskog terorizma - podudaraju, ali se, s druge strane, oko očuvanja, razgraničenja ili možda čak revizije nacionalnih interesnih sfera, sučeljavaju i sudaraju. Rat u Avganistanu neizbežno bi prouzrokovao nespokojstvo i nestabilnost u susedstvu, pa i u celom regionu u kome su Rusija i Kina, zajedno sa još četiri zemlje, stvorile neku vrstu saveza za borbu protiv islamskog ekstremizma, terorizma i separatizma, ali i radi uspostavljanja strateške protivteže rastućem uticaju SAD, posle američkog prodora u naftom bogati Kaspijski basen.
       Centralna Azija je prevashodno ruska interesna sfera, i po tradiciji i po sadašnjim vezama. Tri muslimanske zemlje koje se graniče sa Avganistanom - Tadžikistan, Uzbekistan, Turkmenistan - bivše su sovjetske republike, a u jednoj od njih, Tadžikistanu, Rusija još ima baze i oko 20 000 vojnika. Ali je u toj oblasti i kineski uticaj znatan, jer se Kina graniči ne samo sa Avganistanom, nego sa još tri muslimanske zemlje, Pakistanom, Tadžikistanom i Kirgizijom. Avganistan kao poprište i Pakistan kao glavno američko uporište doneli bi rat na same granice Kine.
       Amerikanci su u centralnoj Aziji novajlije i posle raspada nekadašnjeg Sovjetskog Saveza strateški su prodrli u vakuum, ojačavši svoj politički i ekonomski uticaj najviše u dvema kaspijskim zemljama, Kazahstanu i Azerbejdžanu. Sada bi im, radi upada u Avganistan, najpre dobrodošli vazdušni koridori i baze u Tadžikistanu, koji i inače pomaže antitalibanski oružani pokret, i u Uzbekistanu, koji sa svojih 25 miliona stanovnika ima ambicije da bude regionalna sila, ali kasnije i u izolovanom Turkmenistanu, jer je to kaspijska zemlja koja je svojevremeno bila planirala izgradnju naftovoda preko Avganistana.
       Splet okolnosti je, kao što se vidi, dosta zamršen, ali je Rusima vrlo jasan. Oni neće, čak ni kad se radi o borbi protiv terorizma i hvatanju Osame bin Ladena, njihovog davnašnjeg neprijatelja upravo sa avganistanskog prostora, dopustiti vojni prodor SAD u rusku interesnu sferu. Od ostalih suseda Avganistana Amerikanci žele još da za svoju vojnu akciju privole - makar kako to čudno izgledalo - Iran, zemlju koju i dalje drže na spisku otpadnika i pomagača svetskog terorizma. Iran, koji od ranije ima milion i po avganistanskih izbeglica i koji ne želi nove pridošlice, zatvorio je svoju 900 kilometara dugu granicu prema Avganistanu. Osuđuje svaku akciju koja bi mogla voditi "novoj ljudskoj katastrofi" u toj zemlji, ali ne skriva da ne bi imao ništa protiv američkih napada na talibanske vojne ciljeve.
       Igrajući na kartu surevnjivosti između talibana i ajatolaha oko tumačenja "pravog" islama, britanska diplomatija je uzela na sebe da izdejstvuje veće razumevanje iranske uleme za američku vojnu akciju. Amerikanci bi, naravno, najradije koristili vazdušne koridore iznad Irana, ali, ako to nije moguće, zadovoljili bi se i saradnjom obaveštajnih službi.
       Da će svi u okruženju, svako na svoj način, platiti neku cenu za američki napad na Avganistan najbolje pokazuje Pakistan, tradicionalni američki saveznik. Pakistan već ima dva miliona avganistanskih izbeglica i, kako se drugi susedi zatvaraju, sasvim je sigurno da će biti glavno pribežište i utočište novih. Iako je predsednik Mušaraf obećao Amerikancima traženu logističku podršku u njihovoj vojnoj akciji, antiameričko raspoloženje u zemlji je u opasnom porastu, što bi moglo voditi unutrašnjoj nestabilnosti i potresima.
       Ali, ako eventualno i previde ili u interesu viših sopstvenih ciljeva ignorišu raspoloženje u centralnoj Aziji, Amerikanci se u planovima za vojnu intervenciju u Avganistanu teško mogu oglušiti o stavove Rusije i Kine. Ti stavovi su slični: nema upotrebe velike oružane sile, a pogotovu nema odmazde ili kaznene ekspedicije u kojoj neminovno strada nedužno civilno stanovništvo, bez prethodne odluke Saveta bezbednosti UN. A pravosnažne odluke u Savetu bezbednosti nema bez saglasnosti Rusije i Kine.
       Ove dve velike sile drukčije od Amerike tumače terorizam. Za Ruse je separatistički bunt u Čečeniji terorizam, koji uz to pomažu talibani, a ne nacionalni oslobodilački pokret, kako se često smatra na Zapadu. Kinezi su još stroži: oni ujgurski separatizam u Sinđijangu - ili separatizam bilo gde drugde u Kini - naprosto poistovećuju sa međunarodnim terorizmom i najmanje ga smatraju borbom za ljudska prava, kako to često čine Amerikanci. Zato analitičari u obe zemlje ističu, kao uostalom i u Evropi, da je nužna jedinstvena, univerzalna definicija terorizma kao pojave. Neke američke komentatore to je nagnalo da gorko primete kako Rusi, a u znatnoj meri i Kinezi, "u celoj situaciji žele najpre da pomognu sebi pre nego što pomognu Americi".
       Rusi i Kinezi, koji dobro pamte sopstvene ideološke isključivosti, izgleda da su posebno podozrivi prema američkoj krilatici "ko nije s nama, taj je protiv nas". To zvuči poznato i malo kad je vodilo uspešnom ostvarenju cilja. Sad je glavni cilj suzbijanje i, ako je moguće, iskorenjivanje svetskog terorizma. A to se teško može ostvariti bez najšireg međunarodnog konsenzusa.


Copyright © 2000 NIN - redakcija@nin.co.yu