NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Duh vremena<br>Milivoje Glišić
Antropološke skice

      Novi svetski poredak pao je u utorak, 11. septembra, na Menhetnu i u Vašingtonu. Pokazalo se da je u korenu ranjiv. Ima, međutim, autora koji opovrgavaju ovu tezu američkog Srbina Majkla Đorđevića i izvode upravo obrnut zaključak: da će, novi svetski poredak, posle rušenja njujorških blizanaca i levog krila Pentagona, da se iskaže u svoj svojoj moći, bezobalnosti i bezobzirnosti. Ko je u pravu ne znam, ali primećujem ohrabrujuću nijansu. Brutalna sila postala je selektivna, još bira ciljeve i traži Osamu bin Ladena, još nije udarila ognjem i mačem u ime nesumnjivih zapadnih vrednosti.
       Možda su osvetničku temperaturu spustili i sami saveznici Sjedinjenih Država koji su ponudili svoje usluge u međunarodnoj akciji protiv terorizma, dok su kod poziva na međunarodnu odmazdu bili uzdržaniji. Zasad je u Americi razum savladao pritiske javnog mnjenja koji su bili šovinistički i prizemni. S druge strane, taj utisak unekoliko senči retorika Džordža Buša Mlađeg koji je izgovorio boljševičku misao: ko nije s nama, taj je protiv nas! I najavio drugu i smrtonosnu borbu.
       Sila i smrt, ponovo.
       U vezi s tim, stvari se usložnjavaju i na skromnom, brdovitom Balkanu. Dobri duh Zapada mazio je i pazio albanske teroriste i pothranjivao islamsku transferzalu, a sada se ispostavlja, i sve je više dokaza, da su u Albaniji i Bosni vršljali, a na Kosmetu i Makedoniji još vršljaju opunomoćeni rezidenti Osame bin Ladena. Kako promeniti stranu?
       Teško. Džordž Robertson, generalni sekretar NATO-a, upravo sada, dok se priprema krstaški rat, traži od makedonskog predsednika Borisa Trajkovskog da abolira albanske teroriste i zločince, jer su vratili tri hiljade i trista komada trofejnog oružja. Farsa se privodi kraju!
       Da li?
       Upozorenje je došlo s neočekivane strane, od Ibrahima Rugove koji je objavio da je takozvana OVK (partnerka Ričarda Holbruka) spremna za nove terorističke čini i za uključenje u eventualni džihad, ukoliko Dugotrajna sloboda ne promaši metu.
       Mezimčetu su izrasli očnjaci.
       Crna Gora je temeljno policijski umrežena, tako da je tamošnjem režimu dobro poznato raspoloženje naroda. Da nije toga, referendum bi bio juče.
       Ali neće biti ni sutra. Milo Đukanović nastoji da dobije u vremenu, kako bi se rascep u Srbiji, to jest u DOS-u, produbio na njegovu korist. Čim je sa scene nestao njegov jednojajčani protivnik Slobodan Milošević, od koga je politički živeo i uz naklonost Zapada se učvršćivao, i čim su u Srbiji nastale demokratske promene, Đukanović je zaoštrio retoriku i ispostavljao sve nove i nove zahteve. U međuvremenu je podrška Zapada za osamostaljenje do otcepljenja otupela, tako da smo ovih dana čuli paradoksalan krik iz Crne Gore kako (im) je savezni predsednik Koštunica isprovocirao posetu američkog i britanskog ambasadora Podgorici.
       Zatim su se utešili i saopštili: oni, ambasadori, ne dolaze povodom zastoja u razgovorima između Crne Gore i Srbije u cilju vršenja pritisaka na crnogorsku stranu. Ne, radi se o redovnim posetama i nije ih poslao Koštunica.
       Na kraju im je britanski ambasador Čarls Kraford poručio: otcepite se, ali s pristojnom većinom!
       To im poručuje i Koštunica.
       Za reč se javio dobro temperirani Nenad Čanak i optužio Koštunicu kako neće da razgovara, iako Đukanović nije hteo da dođe na razgovore!
       I u Beogradu ima mišljenja da savezna država više ne postoji. Nije tačno, svezna država ne funkcioniše, ali postoji dokle god postoji ona polovina Crne Gore koja nije za otcepljenje. Ne može je, protivno njenoj volji, ni Koštunica, niti iko, gurnuti u of šor u ekologiju i Evropsku uniju...
       Dopala mi se antropološka ideja poznatog pesnika, iako znam da će je ljubitelji novih svetskih tendencija proglasiti retrogradnom. Ideja glasi: takav egzemplar, kakav je gospodin Šešelj, koji u Narodnoj skupštini pominje govna, može se roditi samo tamo gde se sudaraju dve ili više kultura, u multikulturalnom prostoru, dakle. U nacionalno ili kulturnohomogenim sredinama toga nema. Ne može se zamisliti da Moravac ili Crnogorac pominju nečist u najvišem narodnom predstavništvu.
       Psiholozima je stvar jasna. Govnarska faza pripada dečjem uzrastu. Dete se plaši da bi neko mogao da ga nahrani prljavštinom, pa se raduje gledajući kako se to čini nekom drugom. Otuda dete staje na stranu glavnog siledžije, kako to čine i Šešeljevi obožavaoci. Psiholozi kažu dalje da se psovkama i vulgarnim rečima maskira odsustvo nekog kvaliteta. Agresijom se blokiraju tuđi kvaliteti, negiraju se ili nipodaštavaju nečija osećanja.
       Onoga dana kada je Šešelj vređao predsednika Narodne skupštine, u nekom večernjem kontakt programu, javljale su se Šešeljeve pristalice, tražeći za njega više razumevnja i odgovarajuću medijsku podršku.
       I oni misle tim rečima.
       Jedan romantik, Slobodan Boba Stefanović, ćutao je dvanaest godina. Prvi kompakt-disk ("To je to", Karić fondacija) snimio je tek juče, i tako se, sa izvesnim zakašnjenjem, uključio u novu tehnologiju koja je sposobna da i poslednjem glasiću obezbedi opseg od nekoliko oktava.
       Nekad kultni pevač, zlatni dečak naše mladosti, pohvaljivan i nagrađivan, prekraćivao je vreme slikajući.
       Vreme je pokušalo da prekrije jedan glas, ali ga nije prekrilo. Zato što je odgovarajući institut u Beču tj glas stavio na šesto mesto na listi kvaliteta među pevačima popularne muzike u svetu.
       To je to.


Copyright © 2000 NIN - redakcija@nin.co.yu