Mnogo dragocenih godina nam je prošlo u jalovim političkim ljubavima. I pored toga, postoje ljudi koji još ne mogu da shvate da je prošlo vreme kada smo smeli da se zaljubljujemo u one kojima smo privremeno dali vlast nad samima sobom

      Pre neki dan sam sreo poznanika koji me nije poznao. A zamalo ni ja njega. Bio je neobrijan, izgužvan, izgledao je nekako umorno, potrošeno i sasvim izgubljeno, a zakleo bih se i da sam u jednom trenutku video grlić flaše kako mu izviruje iz unutrašnjeg džepa mantila. "Biće da ga je zadesila neka velika muka", pomislio sam, prilazeći da se pozdravim.
       * * *
       Bio je 6. oktobar 2000. Sutradan. Masa sveta ispred Savezne skupštine. Prosto smo naleteli jedan na drugog u toj šumi ljudi. Odmah me je zagrlio i nekako svečano izljubio, a onda se odmakao. Gledao me je nekoliko trenutaka pravo u oči. Zatim mi je uhvatio glavu obema rukama, kao neko ko želi da da posebni značaj svojim rečima, uneo mi se u lice i, sa suzama u očima, drhtavim glasom prošaptao: "To je to!... Koštunica... Shvataš li? Volim ga!!!" Priznajem, malo sam se uplašio. Klimnuo sam glavom, onoliko koliko sam mogao da je pomerim, uz neki glupavi osmeh, nemajući šta na to da mu odgovorim. Potom me je pustio, pa me još jednom čvrsto zagrlio, držao stisnutog neko vreme, a zatim se bez pozdrava izgubio u masi.
       Delovao je kao čovek koji je, iako sa zakašnjenjem, ipak dobio ono što je želeo. Ni nalik ruini koja će godinu dana kasnije stajati preda mnom.
       Ipak, nešto od onog što je rekao tog 6. oktobra istog momenta me je podsetilo i na sve naše ranije susrete. Jedna kratka misao koju sam dobro zapamtio: "to je to!". I svaki put je iza te tri reči stajala zastrašujuće jaka i zastrašujuće iskrena emocija. Međutim, svaki put je "to" bilo vezano za nekog drugog. Sećam se da mu je u toku protesta posle krađe izbora '96/97. "to je to!" bio Đinđić; u vreme predsedničkih izbora '92 "to je to!" bio mu je Panić; jedno kratko vreme, ne znam više kad, "to je to!" bio mu je čak i Šešelj; eh, kad se samo setim kako mu je "to je to!" posle 9. marta bio Vuk; na kraju, ili na početku, "to je to!" bio mu je Sloba posle Gazimestana... Zanima me samo u kom trenutku mu je "to" prestao da bude Broz.
       * * *
       Tek kad sam ponovio pozdrav shvatio je da se njemu obraćam. Polako je podigao pogled i na trenutak su nam se srele oči. Nije me prepoznao. Gledao je kroz mene. Zatim je odnekud izvadio dve pohabane novinske fotografije. Na jednoj - Đinđić, na drugoj - Koštunica. Obojica nasmejani. Obojica lepi. Obojica...
       "To više n-nije to... ", promucao je, "Koga sad da volim?"...
       U tom momentu sam shvatio da čoveka pored kojeg stojim na ulici nikada ranije nisam sreo! Kako je to moguće?! Zar to nije onaj isti ispred Skupštine, onaj koji je mesecima šetao gradom zbog krađe, onaj kome je u jednom trenutku jedino rešenje bio Panić, u drugom Šešelj, u trećem Vuk, ali i onaj koji je fotokopiranog Slobu svojevremeno lepio i kačio gde god je stigao...
       Nije isti čovek. Izgleda da njih ima mnogo više nego što sam ja mislio.
       A svi neverovatno liče jedan na drugog.
       * * *
       Mnogo dragocenih godina nam je prošlo u jalovim političkim ljubavima. I pored toga, postoje ljudi koji još ne mogu da shvate da je prošlo vreme kada smo smeli da se zaljubljujemo u one kojima smo privremeno dali vlast nad samima sobom. Jer, posledice svake od tih neuzvraćenih ljubavi učinile su nas samo još umornijim, još potrošenijim, još izgubljenijim.
       Možda je to to?
      
       (Autor je umetnik iz Beograda)