Ispovest Mihajla Mihajlova, povratnika (2)

       MAGIČNA SILA:Upravo u uslovima, kad je bilo najteže, doživeo sam da izgubim svaki strah. Ne onda kad se nešto dešava pa se uplašiš da nas mogu obesiti, ubiti ili ne znam šta. Da kad si baš u najstrašnijoj situaciji - strah nestaje. Posle toga se ničeg više ne bojiš. Nikad se više nisam uplašio, ničeg.
       To iskustvo je za mene bilo otkrovenje i o tome sam napisao esej "Mističko iskustvo neslobode", koje je štampano na mnogo jezika u svetu. Ne samo o svom iskustvu, već i iz iskustva Solženjicina, Sinjavskog, Panjina i još nekolicine koji su opisivali slične stvari. Naime, shvatio sam da su to uvek ista iskustva: da u toj najstrašnijoj situaciji naglo postajete svesni da postoji neka ogromna sila od koje zavisite a nikako od nekog policajca ili šefa države. Ukoliko imate poverenje u tu silu, idete za tim unutrašnjim glasom, onda vas baš briga - niko, ama baš niko ne može vam ništa. Kao onaj prizor u Bibliji: skočite među lavove, ali vas neće pojesti.
       To je realno iskustvo i nemoguće ga je zaboraviti ako ste ga jednom imali. Realno je isto tako kao i ovaj sto, nije rezultat nekog racionalnog spekulisanja. To je iskustvo neslobode, koje vodi ka slobodi. Naravno, i motivacija učini da se sve izdrži, sad ne bih mogao da izdržim dva dana bez ćevapa! Ali, kad postoji motivacija, protiv nečeg a za nešto se borite, to daje energiju. Preti vam stražar: Radićeš ti meni ovo-ono, ali to ne dopire do vas.
       Ne, nisam tada bio religiozan. Kroz gimnaziju sam vaspitavan marksistički, roditelji se nisu bavili tim stvarima. Dobro, čitao sam rusku literaturu, ali tek u zatvorima se počela ukazivati neka druga dimenzija, prvo u CZ-u, pa u Požarevcu, kasnije u Mitrovici. Godinama sam čitao i skupljao građu da bih shvatio o čemu se radi. Naravno, sve se bazira na iskustvima. Recimo, zapanjilo me je da sam u noći pred hapšenje, sanjao da me hapse. Dugo me je to više zbunjivalo od samog hapšenja. Đilas mi je pričao da mu se na Sutjesci, u vreme najžešćih borbi, noću javio Hrist! I ja sam imao slično iskustvo u CZ-u, u mesecima koje sam provodio u samici, jedne noći mi se javio Hrist. Osetite blizinu fantastične energije, neku ogromnu ljubav kraj vas i onda nestane. Ali istog trenutka znate o čemu se radi, šta je to. Ja sam racionalan čovek i moguće je da je posredi nekakav autohipnotizam - sedite tamo sami, u užasnoj ste krizi... Ali kako objasniti to da sam unapred video svoje hapšenje?
       U svakom slučaju, treba pratiti svoj kod, tu veru u sebi. Da je to što ste učinili bilo jedina prava stvar. Naravno, čovek je slab već po svojoj prirodi - ko ima toliku snagu da baš uvek prati ono što oseća? Kompromise je teško izbeći, možda to samo svecima polazi za rukom. Svakako, trudim se da ne napravim onaj glavni kompromis koji vodi ka poništavanju ličnosti. To ne dozvoljavam, ove manje kompromise, da.
      
       STALjINOVA PITANjA LENjINIZMA:Svojevremeno sam napisao članak u kome sam tvrdio da je netačna izreka: "Nije teška robija, teški su robijaši." U zatvorima se smatra da su ubice normalni ljudi, izuzev patoloških ubica koji su ionako u ludnicama. Najneprijatnija populacija su sitni kriminalci, šibicari, skloni su cinkarenju i potkradanju ostalih. U zatvoru se sretnu mnogi interesantni ljudi i čuju neobične ljudske priče. Po tim kriterijumima, svakako je najinteresantniji bio slučaj mladog srpskog seljaka, simpatičnog momka, koji je izdržavao kaznu od četiri godine robije - zbog silovanja svog oca! Uopšte nije bio perverzan, radilo se o tome da se zaljubio u neku devojku, verili su se i on je otišao u vojsku. Kad se vratio, ustanovio je da je njegov otac imao seksualne odnose sa njom. Veza se raskinula, nekako je prešao preko toga i posle izvesnog vremena doveo je u kuću drugu devojku, s namerom da se oženi. Opet je njegov otac iskoristio prvu priliku... To ga je užasno razbesnelo, odlučio je da kazni oca. Dobro ga je napio, vezao ga za krušku u dvorištu i silovao ga pred komšijama.
       U KP domu u Požarevcu sprijateljio sam se sa Ademom Demaćijem, koji je bio apsolutni autoritet za zatvorene Albance, jedino prave političke zatvorenike. Držao se kao poglavica i svi su ga slušali. Kad smo se sreli u Požarevcu, on se setio da smo zajedno bili na prvoj godini Svetske književnosti. Kada je osnovana 1954. godine u Beogradu, pored nas dvojice, bili su i Mirjana Miočinović, Danilo Kiš, Muharem Pervić, Jevrem Brković, Pero Mužijević. Posle dve godine prešao sam u Zagreb, na komparativnu književnost. Tamo sam diplomirao i dobio stipendiju za postdiplomske studije. U zatvoru u Požarevcu bilo je raznih nacionalista, pokupljenih po kafanama zbog pričanja nacionalističkih viceva. Država je činila veliku glupost što ih je hapsila; oni, zaista, nisu bili politički zatvorenici. Albanci jesu, bili su marksističko-lenjinističkih uverenja, mada su bili čisti nacionalisti. Kad jednog osude na samicu, svi stupaju u štrajk. Nisu smeli da ih pipnu, jer kad čuvar potegne palicu, ovaj mu kaže: Nemoj da me udariš, moraću da te ubijem! I čuvar zna da to zaista može da mu se dogodi.
       Albanci su odbijali svaku saradnju sa zatvorskom upravom, nisu hteli da potpisuju svoje presude, potpuni bojkot. Neko u upravi zatvora se dosetio i pošto je svaka tri meseca dolazila komisija iz Ministarstva za pravosuđe da rešava molbe za skraćivanje kazni (više od dve hiljade ljudi bilo je tamo), tri dana bi zasedali i donosili rešenja. Potom bi se ona čitala na razglasu: odbijena molba, prihvaćena, smanjeno za deset dana... Svaki put posle odlaska komisije, na razglasu bi se čulo: Adem Demaći - odbijena molba za skraćivanje kazne. Ovi ostali, k'o vele: možda jeste, možda lažu...?!
       Imali su neku knjigu koju su čitali u najvećoj tajnosti. Dugo nisam znao kakva je to knjiga, dok jednog dana slučajno nisam naleteo na nju. Bila su to "Staljinova pitanja lenjinizma" u izdanju beogradske "Kulture". Čitali su to kao da je Sveto pismo, krišom da ih ne otkriju. U svojoj autobiografiji Demaći tvrdi da sam ga ja oslobodio marksističke ideologije. Stalno smo se prepirali a kada sam izašao iz zatvora, poslao sam mu knjigu Džordža Orvela "1984".
       Prošle godine bio sam u gostima kod njega. Demaći je legenda tamo, ali nismo smeli da govorimo na srpskom, pred drugima. Sada je njihov najumereniji političar, nastupa kao zaštitnik manjina i jedini govori o stvaranju konfederacije između Srbije, Crne Gore, Makedonije i Kosova.
      
       ZAGONETNI ĐILAS:Kada mi je otac umro 1968, po zakonu sam imao pravo da odem na sahranu, nisu mi to dozvolili. Naravno, bilo je neprijatno saznanje da vaši roditelji strahuju i pate zbog vas ali, šta da se radi. Mora čovek da sačuva dušu, makar i oni patili. Posle dve godine boravka u požarevačkom zatvoru, prebačen sam u KP dom u Sremsku Mitrovicu, odakle sam pušten marta 1970. Jovan Barović, advokat i moj prijatelj, došao je po mene i odveo me u majčin stan u Novom Sadu. Otvaraju se vrata, jedan čovek ustaje i kaže: Mihajlov, ja sam iz policije! Bio je to Đilas sa kojim se do tada nisam poznavao. Zaista, bio je impresivna ličnost, veoma načitan, dubok čovek.
       Ipak, jednu stvar kod njega ne mogu da shvatim. Posle Titove smrti mogao je da se stavi na čelo demokratske opozicije; imao je ogromnu podršku svetske javnosti. Drugo: poznavao je taj sistem iznutra. Jeste bio blokiran u startu, ali imao je druge mogućnosti - mogao je da se nametne kao lider, što se od njega i očekivalo. Bila bi to velika šansa za Jugoslaviju. Međutim, Đilas se držao povučeno, prepustio je opozicionu borbu drugima. Kada sam, krajem osamdesetih, počeo da dolazim ovde, pitao sam ga zašto se drži pasivno, zašto ne kritikuje Miloševića. Odgovorio je: Da je hteo, Milošević bi jednim telefonskim pozivom zabranio štampanje mojih knjiga, a mene sada slobodno štampaju! Naravno, to nije bio pravi odgovor. Za mene je njegovo ponašanje, tada, ostalo zagonetka. Ne, nije on poverovao Miloševiću, nije bio lud. Moguće je da su u pitanju bile njegove već ozbiljne godine.
      
       JAPANSKA PRATNjA:Neposredno po mom dolasku iz zatvora, majka je htela da ode u SAD da bi pomogla mojoj sestri, koja je tamo živela od '65. udala se i rodila sina, 1969. Ispraćam je na aerodrom Surčin i gledam kako je zaustavljaju na pola puta do aviona, oduzimaju joj pasoš. Naravno, žalili smo se, majka je čak pisala i Jovanki Broz. Nikada se nije bavila politikom, osim što je mene posećivala u zatvoru! Nisu joj dozvolili da ode. U novembru '70. uspelo joj je da prebegne u Italiju. Ne znam kako se to odvijalo, jer je krila do svoje smrti. Kasnije se bojala da uđe u jugoslovensku ambasadu; trebalo je da ode u pratnji advokata, samo da potpiše kako bi dobila penziju, nije smela.
       Naravno, Služba me je pratila otvoreno, nonstop. To je tzv. japanska pratnja. Ne zato da bi videli šta vi radite, nego da se zastraše ostali. Majka je povremeno odlazila kod komšinice, išle su zajedno na pijacu. Ja je nisam ni poznavao, ali šta se dogodilo: ta žena je putovala kod svoje ćerke u Beč i na našoj granici je doživela veliko maltretiranje. Satima su je pretresali, da ne nosi nešto od Mihajlova, čak su joj, zamislite, uradili ginekološki pregled. Ukoliko se 30 dana po izlasku sa izdržane kazne prijavite nadležnoj službi, imate pravo na socijalno osiguranje. Prijavim se i dobijem odluku: Odbija se zahtev prema članu tom i tom. A član taj i taj direktno kaže da imam pravo. Odem kod advokata, kažu: Znamo, ali šta možemo - vi ste politički slučaj. I takvih hiljadu stvari. Recimo, oduzeli su nam stan u Novom Sadu, navodno, izgubili smo pravo na stanarsko pravo.
       Neki ljudi vas gledaju s podozrenjem, neki vam stišću ruku kad niko ne vidi. Sećam se kad je na mom prvom suđenju iznešen podatak da je moj najveći honorar za tekst u stranoj štampi bio 140 dolara, mnogi koji su do tada imali sumnjičav odnos, počeli su da mi se javljaju. Valjda su shvatili da nisam "plaćenik kapitalizma", koji je dobio milione da bi srušio Jugoslaviju. Naviknete se na to, orvelovsko oko stalno je iznad vas i bude vam svejedno. Znate da vas slušaju i posmatraju, ma baš vas briga!
      
       BARSKI KONGRES:Intenzivno smo se družili Đilas, Jovan Barović i ja. Barović je branio sve političke zatvorenike u SFRJ, do Albanaca u Makedoniji. Obično bi se kod njega sastajale porodice i prijatelji tih osuđenika i oni sami, kad ih puste sa robije. Strašno je nervirao režim, jer je bio veza između svih jugoslovenskih disidenata. I dogodilo mu se isto ono što se dvadeset godina kasnije desilo na Ibarskoj magistrali. Navodno je kolima prešao na suprotnu stranu i pregazio ga je šleper. To je perfidna igra: nema dokaza a ipak se zna da je ubijen. Time se zastrašuju ostali. Zanimljivo, Jovan Barović je bio borac Prve proleterske, od prvog dana, pa su morali da ga pozivaju na proslave. Posle rata bio je komesar korpusa a "izleteo" je zajedno sa Đilasom. Kad se dogodio "slučaj Đilas", rekao je: Ne mogu da verujem u te priče, znam Đida!
       Uveliko se na Zapadu prevodila moja knjiga "Ruske teme", bio sam pozivan da, kao gostujući profesor, predajem rusku književnost na raznim univerzitetima. Međutim, pasoš nisam dobijao a moji članci ovde nisu mogli da se objavljuju. Pisao sam, prilično oprezne članke za "Njujork tajms", postao sam politički analitičar. A onda je 1974. održan ilegalni Barski kongres; prvi put u istoriji jedne komunističke zemlje, održan je kongres druge, ilegalne komunističke partije. Nezamislivo. Odmah su svi učesnici kongresa pohapšeni, 33 simpatična mlada Crnogorca, čiji su roditelji uglavnom bili nekadašnji ibeovci. Dobili su ogromne zatvorske kazne, od 12 do 15 godina.
       Verovatno se Tito plašio tih ortodoksnih komunista, tako da je počeo da hapsi naokolo sve bivše ibeovce. Jednog od takvih sam upoznao u Mitrovici. Bio je kapetan JNA, iz nekog mesta u Bačkoj, u kafani je tražio da mu sviraju "Podmoskovske večeri" i za stolom tvrdio da ruski radnici žive bolje od jugoslovenskih - dobio je šest godina robije.
      
       PONOVO U ZATVOR: Zapadna štampa je počela da piše: Jugoslavija se približava Zapadu, hapse se prosovjetski elementi. Po logici stvari, očekivalo se da će biti uhapšen i neko iz "suprotnog tabora". Sećam se, Đilas, Barović i ja šetali smo Tašmajdanom i složili se da ću to verovatno biti ja. Đilas je bio tek pušten iz zatvora, Barović je advokat... Uhapšen sam nedelju dana kasnije, 7. oktobra '74. U moj stan došli su neki mladi udbaši, veoma pristojni i rekli mi: Profesore, nažalost, ovog puta dobićete sedam godina zatvora! I dobio sam toliko. Pre suđenja vam se odmerava kazna, jer ste politički slučaj. I čime su me teretili: sa dva članka u "Njujork tajmsu" i dva članka u Njujorškom književnom pregledu - objavljenih nekoliko godina ranije. Mogli su to i sa bilo kojim drugim člankom, od pedesetak koliko sam ih objavio za tih nekoliko godina.
       Pored Jovana Barovića, branio me je i Veljko Kovačević, takođe vrstan advokat. Nismo se žalili na presudu i to je najviše iziritiralo vlasti, jer se u svetu podigla užasna galama - zbog četiri članka objavljenih u najuglednijim zapadnim novinama, čovek je dobio sedam godina robije!? Da smo se žalili, Vrhovni sud bi sigurno smanjio kaznu na pet godina i to bi izgledalo "fer, korektno i ljudski". Ali, nismo se žalili i ja sam otišao u zatvor u Sremsku Mitrovicu na izdržavanje zatvorske kazne u trajanju od sedam godina.
       Stavili su me da budem zajedno sa trinaestoricom osuđenih na smrt. Tako sam se upoznao sa Miljenkom Hrkačem, zajedno smo šetali. Krišom mi je dao da pročitam njegovu presudu. Zapravo, nije on podmetnuo bombu u beogradskom bioskopu "20. oktobar", to je učinio njegov stariji brat, koji je radio u Ljubljani. Posredi su bili plemensko-arhaični odnosi, Miljenko je preuzeo ulogu žrtve. Kad je saznao da mu je brat zbrisao u Australiju, odmah je pozvao islednike i rekao: Nisam ja! Svejedno, likvidirali su ga. Možda je i zaslužio, ali video sam presudu i nalaz Vojnotehničkog zavoda, gde je to što on opisuje, nemoguće. Ove je bilo baš briga, rekao si da si ti, onda izvoli, plati.
      
       ŠTRAJK GLAĐU: U Mitrovici je bilo mnogo političkih zatvorenika. Igrao sam šah sa ovim mladićima, učesnicima Barskog kongresa. Bio je tu i Marko Vidović, pisac, moj prijatelj iz Zadra. Bio je urednik kulturne rubrike "Zadarskih nedeljnih novina". Kad sam bio prvi put uhapšen, naivno je počeo da priča: Mihajlov je u pravu! I, izgubio je posao. Otišao je u Francusku i oženio se, u Lionu. U Švajcarskoj je štampao zbirku pesama, u kojoj se, recimo, nalazio stih: Neprijatelji hrvatskog naroda: ustaše i udbaši... Ili, naša je pesnica hajdučko-uskočka-ustaška! Došao je na letovanje u Dalmaciju i zaglavio u Mitrovicu. Bio je tamo i jedan zanimljiv pravoslavni sveštenik, Sava Banković. Posle rata je odsedeo deset godina u zatvoru a onda je u zvaničnoj knjizi Karlovačke eparhije rukom napisao svoju biografiju. Udba je to pročitala i smestila ga ponovo u zatvor. Komnen Jovović, predsednik Barskog kongresa, stalno je očekivao da će ga pokupiti noću, odvući i streljati.
       Tretman političkih zatvorenika u Mitrovici zaista je bio loš, jezivo su nas držali. I ljudi pristanu da krenemo u štrajk glađu, bilo nas je 16 ili 17. Kad smo to obznanili, istog trenutka su nas pozatvarali u samice. I ne znate šta se događa, dani prolaze a ne znate da li su ostali još u štrajku. Ispostavilo se da sam ja štrajkovao 43 dana, nekolicina preko 20 dana, ostali su prekinuli ranije. To je potpuno razumljivo, sedi tamo sam, hoće da umre. Meni su posle 33 dana štrajka glađu počeli davati injekcije glukoze, to ne možete sprečiti. Uprkos tome noge su mi užasno otekle, dobio sam tzv. slonovske noge. Pijete samo vodu, ne jedete ništa, srce slabi i više se ne može. Najteže je prvih sedam dana: užasno se mučiš, krče ti creva, stalno misliš na hranu. Posle sedam dana gladovanja, organizam prelazi na unutrašnje rezerve, a posle tri nedelje osećaš se božanstveno, kao da letiš. Dve nedelje traje taj fantastičan osećaj, duhovni i fizički. Jedino ako se naglo pomeriš, onesvestiš se.
       Došla je lekarska komisija, pregledali su me i konstatovali da ću umreti. Onda su ovi iz uprave rekli: Dobro, biće vam ispunjeno to i to. Osnovni zahtev nisu nam ispunili: da se u zatvoru oformi političko odeljenje samo za političke osuđenike. "Zašto političko odeljenje? Samo ti štrajkuješ zbog toga, ostali su davno prestali - ne može!" Jedan od zahteva bio je da zatvorenik ima pravo da nosi kosu i bradu. Bio sam ubeđen da će odbiti taj predlog; međutim, prihvatili su ga. Nisam imao kud, morao sam da pustim bradu.
       Niste vi izloženi maltretiranju kriminalaca, ali kad se nađete u samici sa onima koji rade za policiju, sigurno će vas maltretirati. Mene je štitio status Titovog zatvorenika, ko sme da me pipne!? Ko je naredio moje hapšenje? Tito! A ko zna šta će sutra narediti.
       Naravno, nailaze periodi strašnih kriza - hoću li preživeti? Ali, čim nešto počne da se dešava, a uprava zatvora stalno pokušava da smanjuje taj vaš mali nivo slobode, morate se boriti i prestaje kriza. Ako staviš stolicu na sto, možeš videti šta se događa u dvorištu. Tako sam, jedne noći video kad su doveli pripadnike grupe Bader-Majnhof. Bili su u civilu i među sobom govorili na nemačkom. Nestali su posle tri dana. Neko ih je tu bio sklonio od očiju javnosti. Onda su u donjim spratovima počeli da montiraju neke čudne sprave, razbijajući austrougarski beton od dva metra. Pričalo se da su to neki mikrotalasi ili ultrazvuk koji izazivaju glavobolje i ludilo. To jesu bile velike cevi, ali mislim da im je namena bila za prisluškivanje. Kasnije sam boravio u tom delu zatvora, nisam osetio nikakvo mučenje ultrazvukom.
      
       IZVOL'TE PASOŠ:U Beogradu se krajem 1977. održavao nastavak Helsinške konferencije, korpusa o ljudskim pravima. Pred samu konferenciju oslobodili su me i to ilegalno. Po zakonu zatvorenik je mogao biti pomilovan samo ako je izdržao pola vremenske kazne, na koju je osuđen. Mene su oslobodili posle tri godine i dva meseca. Istovremeno su pustili i predsednika Barskog kongresa Komnena Jovovića, zajedno smo taksijem otišli kod Barovića.
       Odmah sam, naravno, počeo da dajem intervjue. Da me hapse opet, ne mogu. Kad, u martu '78. neko kuca na moja vrata, vidim policija. Pomislim da su došli da vrše pretres, da me hapse. Kažu: g. Mihajlov, svojevremeno ste tražili pasoš, ako ga hoćete, dođite sutra u SUP u Ulicu 29. novembra! Mislim, sutra je subota, ne radi niko?! Ali, ko bi ga znao. Odem tamo, zgrada prazna, nema nikog? Okrećem se, naiđe dežurni, kaže: A, da, idite na drugi sprat, čekaju vas! Mislim, hapsiće me, stoprocentno - "čekaju me". Međutim, tamo je bila neka ljubazna devojka - Izvolite pasoš, potpišite se!
      
       (Nastaviće se)
      
      

Rođen je u Ruskoj bolnici u Pančevu, 1934. Otac Nikolaj Mihajlov, agronom i majka Vera Danilova, profesor matematike i fizike, dvadesetih godina napustili su Rusiju i došavši u Jugoslaviju, živeli u Kruševcu, Zrenjaninu, Sarajevu, Novom Sadu. Prijatan i šarmantan, Mihajlo Mihajlov je postdiplomske studije završio u Zagrebu 1961. radom "Dezintegracija ruskog realizma 1890-1917". Doktorska teza "Motivacija ličnosti u romanima Dostojevskog", završena 1964. nikada nije odbranjena. Naime, posle petonedeljnog boravka u Moskvi i Lenjingradu u leto 1964. Mihajlov objavljuje putopisne eseje "Leto moskovsko", koji posle drugog nastavka u beogradskom časopisu "Delo" bivaju prekinuti. Mladom predavaču, slavisti, na Filozofskom fakultetu u Zadru, tako počinje da teče disidentski staž u koji ulazi i ukupno sedam godina robije.        Mihajlo Mihajlov nije bio disident iz komunističkog pokreta, otpadnik Partije ili čovek iz strukture vlasti stradao u čistkama, kakva je bila većina progonjenih u vreme Titovog režima. Smelim intelektualnim otporom komunističkom totalitarizmu, bio je bliži onoj pravoj disidentskoj opciji tada u zemljama istočne Evrope. Na izvestan način ostao je u senci Đilasa, na koga je bila usmerena pažnja svetske javnosti. Razmišljanja i javno držanje Mihajla Mihajlova između 1965. i 1978. svakako zaslužuju ozbiljno upoznavanje, jer je to važno za noviju istoriju i rekapitulaciju 20. veka. Prilog tome je i ovaj NIN-ov intervju.