Odlazak u Hag prvog komandanta Armije BiH Sefera Halilovića mogao bi biti neprijatan za njegovog najvećeg političkog neprijatelja Aliju Izetbegovića

      Sefer Halilović, prvi komandant Armije BiH (1992-1993) i osnivač čuvene bosanskomuslimanske paravojne formacije Patriotska liga (poznatije kao "zelene beretke"), u utorak rano ujutro sigurno nije mislio o trećoj sreći, dok je na sarajevskom aerodromu čekao poletanje aviona UN koji je trebalo da ga prebaci u Hag. Treća sreća odnosila se na redosled njegovih pojavljivanja pred Haškim tribunalom, gde je ovaj put otišao kao optuženik. Prethodna dva puta, u februaru i aprilu ove godine, Halilović je u Hagu govorio kao svedok ratnih zločina nad Bošnjacima u Srebrenici.
       "Nema tog suda koji me može osuditi", samouvereno je rekao dan uoči odlaska Halilović, optužen za ubistvo 63 hrvatska civila u Hercegovini u septembru 1993. godine. On se u najkraćoj optužnici koju je podiglo Tužilaštvo tereti samo za kršenje zakona i običaja ratovanja. Kako je navedeno, optužen je po principu zapovedne odgovornosti zbog propusta da tokom hrvatsko-muslimanskog sukoba u BiH (1993-1994) spreči zločine ili kazni njihove počinioce. U optužnici se tvrdi da su pripadnici jedinica pod komandom generala Halilovića ubili 33 hrvatska civila u selu Grabovica i 29 civila i jednog zarobljenog hrvatskog vojnika u selu Uzdol. Takođe se tvrdi da su zločini izvršeni u okviru operacije "Neretva 93", kojom je zapovedao general Halilović, "uključen u njeno planiranje i izvođenje".
      
       Alija
       Politički značaj Halilovićeve optužnice sadržan je u činjenici da je bivši komandant Armije BiH najviši funkcioner iz Sarajeva koji se našao u Hagu. Osim toga, optužnica se u Sarajevu doživljava kao međunarodna desakralizacija bosanskog "odbrambenog rata". Na kraju, Halilovićeva optužnica značajno je Hagu približila i samog Aliju Izetbegovića, o kome je upravo Halilović, poslednji put desetak dana pre odlaska, govorio kao o čoveku koji je vaninstitucionalnim vezama bosansku armiju tokom rata držao pod punom kontrolom.
       Sve tri ove tačke bile su razlog zašto je Halilović, koji je u Hag otišao sa funkcije ministra Federacije BiH za izbeglice, iz Sarajeva ispraćen kao heroj, dok je sarajevsko "Oslobođenje" generala branilo rečima da je u ratu kakav je vođen u BiH "normalno da bude civilnih žrtava".
       Za to vreme, federalna vlada saopštila je da je Halilović "dobrovoljnim odlaskom u Hag" demonstrirao "opredeljenje da svaki zločin u bosanskohercegovačkoj tragediji mora biti istražen, individualiziran i sankcioniran". Eventualnu grešku da između "branioca" Halilovića i "agresorskih" Radovana Karadžića i Ratka Mladića neko ne uspostavi paralelu, vlada je kompenzovala time što je u istom saopštenju insistirala da Republika Srpska i međunarodna zajednica i ovu dvojicu konačno privedu u Hag.
       Za to vreme bosanski Hrvati, koji Halilovića nikada nisu prihvatili kao komandanta budući da je učestvovao kao major JNA u operacijama na Vukovaru, silno su se obradovali njegovom odlasku. Funkcioner Nove hrvatske inicijative Ivo Lozančić, tokom rata visoki hrvatski vojni funkcioner, rekao je da je "prema onome što je meni odranije poznato, sigurno da ima puno razloga zbog kojih bi on trebao biti optužen".
       Obradovali su se i u RS, doduše svako iz svojih razloga. Srpski predsednik Mirko Šarović rekao je da podizanje optužnice za ratne zločine protiv ratnog načelnika Generalštaba Armije BiH "pokazuje da protekli rat nije bio agresija na BiH i da za taj rat nije kriv jedan narod ili jedan lider". Istina, Šarovićeva euforija, koja iz optužnice donosi zaključke o karakteru rata, ne ide u prilog Srbima, koji se zalažu za strogu individualizaciju i depolitizaciju krivice. Jer, prema oskudnoj logici predsednika RS, moglo bi ispasti da su optužnice protiv Karadžića, Mladića i Biljane Plavšić dokaz da je agresije ipak bilo.
      
       Nepriznavanje kvalifikacija
       S druge strane, Mladen Ivanić, koji će u trenutku kada ovaj broj NIN-a bude izlazio iz štampe pokušavati da u parlamentu RS u Banjaluci progura zakon o saradnji tog bosanskog entiteta sa Hagom, takođe je pozdravio Halilovićev odlazak. Prema Ivaniću, to "potvrđuje potrebu, ali i opravdanost intenzivnije saradnje sa Haškim tribunalom", koji, eto, nije toliko antisrpski sud, kako su mnogi bili skloni da zaključe.
       Ivanićev savetnik za Hag Siniša Đorđević, svestan da su svi Bošnjaci koji trenutno u Hagu čekaju na suđenje optuženi za zločine nad bosanskim Hrvatima, najavio je da Tribunal poseduje dovoljno dokaza da protiv Halilovića proširi optužnicu i za zločine nad Srbima. "U dokazima protiv Izetbegovića koje je Vlada RS dostavila Tribunalu, mnogo puta pominje se i ime Sefera Halilovića, a veći deo dokaza se odnosi na zločine iz 1992. i 1993. godine nad sarajevskim Srbima", rekao je Đorđević.
       Takve kvalifikacije vlada u Sarajevu, koju međunarodna zajednica smatra reformskom, ne priznaje. Uostalom, zar bi Haliloviću, pred čijim snagama su mnogi bosanski Srbi otišli u izbeglištvo, dodelili mesto ministra u čijoj nadležnosti je do utorka bio njihov povratak. Zato su odreda saglasni sa Halilovićevom odbranom da je on sam "štitio sve građane BiH, bez obzira na nacionalnost". Na vanrednoj sednici Vlade Federacije BiH u ponedeljak je premijer Alija Behmen izrazio žaljenje što ministar Halilović "napušta izvanredno započetu realizaciju plana povratka svih na svoje". Zbog svega toga se u medijima dosledno ističe da je Halilović u Hag otišao "dragovoljno" iako se prećutkuju odredbe Tribunala, koje predviđaju da za optuženog, pošto zapečaćena optužnica stigne, postoji rok od osam dana za "dragovoljnu predaju". Devetog dana posao preuzima policija ili Sfor.
       Devetog dana, međutim, nije bilo kao što nije bilo ni "izvanredno započete realizacije plana povratka". Tim pre što je u političkom profilu Halilovića ostalo da je Aliju Izetbegovića i Harisa Silajdžića optuživao zbog pristanka na Dejtonski sporazum, koji je ocenio kao podelu BiH i stvaranje "fantomske Republike Srpske". "Da li će biti Bosne ili neće, nije stvar samo političke volje, nego da li ćemo se mi vratiti do Drine, da li će se vratiti Bošnjaci i Hrvati u Posavinu, i da li će se vratiti na prostore Federacije, to su pitanja koja će odlučiti", govorio je Halilović.
      
       Beretke
       Osim učešća u Patriotskoj ligi, koju Srbi terete za brojne zločine, Halilović (49) na mestu prvog ratnog komandanta Armije još u maju 1992. godine otreznio je mnoge stanovnike BiH i raspršio im tanušne nade u tadašnje brojne pregovore. Tada je proglasio i opštu mobilizaciju pozvavši na odlučnu i beskompromisnu borbu protiv "agresora". Ostao je upamćen po planu blokade kasarni JNA u BiH, koji je lično napravio.
       Kada je Izetbegović procenio da Halilović, rođeni Sandžaklija iz Prijepolja, uspostavlja u Sarajevu jak uticaj među svojim zemljacima, poznatim po borbenom duhu i ekstremističkim nacionalnim stavovima, i da bi sve to, ukršteno sa Halilovićevim političkim ambicijama, moglo da da loš plod - sve to je bilo dovoljno za smenu popularnog generala. Umesto njega, došao je general Rasim Delić i kao prototip generala-činovnika nije se mnogo mešao u svoj posao ostavljajući Izetbegoviću prostor za komandne prečice.
       Upravo na toj činjenici Halilović u javnosti već pet-šest godina gradi svoju odbranu u pokolju herecegovačkih Hrvata. On tvrdi da je general Delić postavljen na mesto komandanta Armije BiH 8. juna 1993. godine. U tom trenutku Halilović, kao načelnik Glavnog štaba Armije BiH i komandant sedmočlanog ekspertskog tima koji je učestvovao u izradi operativnog plana akcije "Neretva 93", kojom je bilo planirano od bosanskih Hrvata zauzimanje teritorije od Bugojna do Mostara - hijerarhijski je podređen Deliću, a ovlašćenja su mu, kaže, smanjena za "98 odsto".
       Halilović već godinama tvrdi da tada nije bio u poziciji da donosi odluke, a poslovi koje je obavljao, uz naglasak da u vreme počinjenog zločina nije bio u Grabovici, svodili su se na koordinacijske i posmatračke. U jednom od intervjua on je svoju funkciju i odgovornost iz tog vremena karikirao tvrdeći da je, iako je formalno bio načelnik Glavnog štaba, pod njegovom komandom ostao samo Operativni centar rukovođenja i komandovanja, "što je jedna sala u koju se slijevaju podaci, znači tipkačice i kuharice".
       U skladu sa višegodišnjom strategijom odbrane i napada na Izetbegovića koje je Halilović razvio i u knjizi "Lukava strategija", u telefonskom razgovoru iz Haga njegov advokat Faruk Balijagić poručio je da je Halilovićev slučaj lako odbranjiv. Balijagić je čak rekao da se brzo vraćaju jer njegov klijent u vreme zločina nije bio komandant Armije BiH niti je bio u poziciji da izdaje naredbe i donosi odluke.
       Tokom javne prepiske sa svojim naslednikom generalom Delićem Halilović je uvek insistirao na tome da mu je, pošto nije imao ovlašćenja da komanduje, jedina dužnost bila da o zločinu obavesti pretpostavljene. "Moja je obveza bila da o svemu izvijestim Delića i Izetbegovića, te da od njih zatražim upute o daljnjem djelovanju. Ja sam to izvršio", tvrdi Halilović.
      
       Ševa
       Četiri meseca posle smene Halilovića i samo mesec dana posle zločina u Grabovici i Uzdolu u oktobru 1993. godine, u Sarajevu se dogodio poznati obračun vlasti sa jedinicima i ekstremnim komandantima koji su se odmetnuli od Izetbegovićevog uticaja. Tada je ubijen poznati komandant 10. brdske brigade Mušan Topalović Caco, inače poznati sarajevski kriminalac, uhapšen je komandant 9. motorizovane brigade Ramiz Delalić Ćelo, još jedan iz sveta podzemlja, i privedeno je i saslušano oko 400 ljudi iz ovih dveju brigada, koje su samo mesec dana ranije bile učesnice akcije "Neretva 93". Halilović, koji je tada proveo 18 dana u kućnom pritvoru, tvrdi da je policiju zanimao slučaj Grabovica i da su dobili sve potrebne informacije, ali da nisu pokrenuli postupak. Ukoliko ta činjenica u Hagu bude dokazana, biće sasvim dovoljno neprijatnih pitanja za Izetbegovića.
       U međusobnim optuživanjima ko je na hercegovačko ratište iz Sarajeva pozvao ozloglašenu brigadu Ramiza Delalića i Mušana Topalovića, Halilović je tvrdio da su "postrojbe s muslimanskim, tačnije islamskim prefiksom" el mudžahedin, jedinica Zulfikara Ališpage Zuke 'Crni labudovi' i Izviđačko-diverzantska brigada 'Zulfikar' - sve sam cvijet ekstremista i kriminalaca - pod vojnu komandu potpadale samo formalno, dok su na terenu izvršavale naredbe Alije Izetbegovića".
       Optužbe protiv Izetbegovića Halilović je proširio tvrdeći da je "Grabovica" u to vreme odgovarala i hrvatskom predsedniku Franji Tuđmanu i Izetbegoviću kao dokaz da Hrvati i Bošnjaci ne mogu zajedno da žive i da je najbolje da se odvoje u zasebne države. U intervjuu sarajevskim "Danima" podsetio je da su Tuđman i Izetbegović nepunu sedmicu posle zločina u Grabovici potpisali zajedničku deklaraciju, u čijem se uvodu pominje "zanimljiva sintagma Unija BiH, a obje se strane obvezuju da će osnovati radne skupine za pitanja teritorijalnog razgraničenja između dvije republike u predviđenoj uniji BiH".
       Prethodno je, kao znak dubine nemilosti u kojoj se nalazi Halilović, u junu 1993. samo pukim slučajem izbegao atentat, u kome je poginula njegova trudna žena i njen brat. Eksplozivna naprava bila je postavljena ispod terase njegovog stana i, kada su se na njoj pojavili Halilovićeva žena i njen brat (atentatori su verovatno mislili da je reč o Haliloviću, pošto je njegov šurak bio u uniformi), eksploziv je aktiviran.
       Tim povodom glavnoj tužiteljki Tribunala Karli del Ponte Halilović je u oktobru prošle godine uputio krivičnu prijavu protiv organizatora terorističke grupe "Ševa", paravojne formacije koja je bila pod ličnom komandom Izetbegovića. Ta grupa je, prema Halilovićevim saznanjima, postavila eksploziv po izričitoj Izetbegovićevoj naredbi. Halilovićev advokat Balijagić navodi da su plan likvidacije u junu 1993. godine odobrili i muslimanski vojno-policijski funkcioneri Fikret Muslimović, Bakir Alispahić i Rasim Delić. U svojoj prijavi, kao i u višegodišnjim kontaktima sa istražiocima Tribunala, Halilović je ukazivao da se u istrazi o zločinu u Grabovici "ne smije zanemariti uloga Alije Izetbegovića i terorističke grupe 'Ševa'".
       Od tipičnog ratnog desperadosa Halilović se posle Dejtona vraća u visoku politiku osnivanjem Bosanske patriotske stranke. Iako se radilo o ne mnogo uticajnoj grupi ekstremista, međunarodna zajednica ih prošle godine ubacuje u reformističku Alijansu za promjene, kao pandan uticajnoj nacionalističkoj SDA. Prethodno Halilović ne štedi ni lidera te Alijanse prozapadnog postkomunistu Zlatka Lagumdžiju, koga je uoči izbora prošle godine označio kao bosanskog Putina. U njegovoj paranoičnoj interpretaciji to je značilo da je Lagumdžija čovek koji će na vlast doći uz Izetbegovićevu pomoć, a zauzvrat neće "kopati po njegovim marifetlucima". Na kraju, Halilovićevu optužnicu iz Haga je primio upravo čovek koga je poredio sa Putinom.
       Svoje ambicije Halilović je u martu ove godine fokusirao na mesto ministra policije, ultimativno poručujući da će napustiti Alijansu ukoliko ne bude ispunjen njegov uslov. Pošto su ga od toga radi "opšte klime" odvratili predstavnici UN, Halilović se utešio resorom za izbeglice. Kada je otišao u Hag, bile su utešene izbeglice.
      
       BILjANA MITRINOVIĆ