"Dželatska sekira" birača uklonila je sa javne scene vodeće ličnosti Unije slobode - najzaslužnije za ulazak Poljske u NATO i proces pristupanja Evropskoj uniji

      (Beta za NIN)
      
       Izabrali smo rđav Sejm, uz ogromno učešće neuračunljivih i radikalnih snaga. Demokratsko klatno, koje obično dovodi do zdrave promene upravljača, u nas je zamenila dželatska sekira, koja je posekla dosadašnje vlastodršce."
       Ovako je, na dramatičan način, komentarisao rezultate nedeljnih parlamentarnih izbora najtiražniji poljski dnevnik, "Gazeta viborča".
       Komentator uz to izražava bojazan da će pobednička levica biti primorana da u odlučivanju o najvažnijim problemima prihvata kompromise upravo sa nekim od tih "neuračunljivih" snaga, što može skupo da košta zemlju i njene napore za uključivanje u evropsku integraciju.
      
       Kompromitujući krah desnice
       Dosadašnje vladajuće snage - Izborna akcija Solidarnost - desnica i njen donedavni partner Unija slobode - nisu uspeli da svoje ljude ponovo uvedu u poslaničke klupe, što je događaj bez presedana u istoriji parlamentarizma. Vladajuće partije su se kompromitovale pre svega međusobnim trvenjima i personalnim smicalicama, korupcionaškim aferama i krupnim greškama u upravljanju koje su Poljsku dovele u tešku ekonomsku i socijalnu situaciju.
       Spomenuta "dželatska sekira" birača uklonila je sa javne scene vodeće ličnosti Unije slobode - najzaslužnije za ulazak Poljske u NATO i proces pristupanja Evropskoj uniji. Poslaničke mandate izgubili su trojica dosadašnjih lidera te partije: prvi premijer u demokratskoj Poljskoj Tadeuš Mazovjecki, "otac poljskih reformi" Lešek Balcerovič (sada se nalazi na čelu Narodne banke) i bivši šef diplomatije Bronjislav Geremek.
       Ovo nije prvi poraz desnice - samo tri godine posle početka sistemskih transformacija samouvereni aktivisti Solidarnosti pretrpeli su izborni poraz i na vlast je došla postkomunistička levica. Razbijena u male partije desnica je izvukla pouku iz ovog poraza i ujedinila se u blok pod nazivom Izborna akcija Solidarnost. Pobedivši na izborima 1997. godine ovaj blok je sklopio koalicioni savez sa Unijom slobode i krenuo u velike, ali i rizične reforme - lokalne samouprave, socijalnog i penzijskog osiguranja, zdravstvene službe i sistema obrazovanja.
       Najzaslužniji za ujedinjenje levice bio je Marijan Kšaklevski, mladi naslednik legendarnog lidera Solidarnosti Leha Valense. Ubrzo se ispostavilo da Kšaklevski nije dorastao ovoj ulozi, pa je na predsedničkim izborima pretrpeo sramotni poraz u rivalizaciji sa kandidatom levice Aleksanderom Kvašnjevskim. Od tog trenutka počeo je neizbežni raspad desničarskog bloka koji je zapečatila odluka Unije slobode da napusti vladajuću koaliciju.
       Dok pobedu levice, koja je mesecima pre izbora ubedljivo vodila u svim anketama, niko nije dovodio u pitanje, ogromno iznenađenje priredile su nove partije i koalicije, sklapane na brzinu od "otpadnika" i "dezertera" koji su u poslednjih godinu dana napustili vladajuće grupacije - Izbornu akciju Solidarnost i Uniju slobode.
      
       Najveći pobednici - autsajderi
       Kao najozbiljniji rival levice pojavila se centro-desničarska Građanska platforma, na čije čelo je stao "trijumvirat": predsednik parlamenta Maćej Plažinjski, nezavisni predsednički kandidat Andžej Olehovski i gdanjski liberal Donald Tusk. Zalažući se za umerenu liberalnu ekonomiju i "popravljanje" reformatorskih grešaka prethodnika ova politička grupacija je privukla birače uglavnom iz srednje klase i uspela da po osvojenim glasovima (oko 13 odsto) osvoji drugo mesto.
       Najveće iznenađenje priredio je seljački pokret Samoodbrana koji je zauzeo treće mesto i potisnuo do sada najvažnijeg reprezentanta sela, Poljsku narodnu stranku. Lider Samoodbrane Andžej Leper imao je protiv sebe poljske medije, koji su ga predstavljali kao primitivnog demagoga i populistu, ali je on beskompromisnom kritikom vladajuće desnice osvojio simpatije ne samo na selu, nego i frustriranih stanovnika gradova. Posle izbora Leper je izrazio spremnost da pomogne levičarskoj manjinskoj vladi, naročito u preduzimanju mera za poboljšanje socijalne situacije u zemlji.
       Sasvim drukčiji karakter ima drugi debitant u Sejmu - Liga poljskih porodica. Uz podršku agresivne klerikalne stanice Radio Marija, ova grupacija je mobilisala najkonzervativnije katoličko-nacionalističke snage. U novom parlamentu Liga će biti najglasniji protivnik pristupanja Poljske Evropskoj uniji, u čemu će imati delimičnu podršku "advokata" seljačkih slojeva, Samoodbrane i Poljske narodne stranke.
       Antikomunističku, ali proevropsku desnicu u novom parlamentu će predstavljati nedavno osnovana partija Pravo i pravda. Njeni lideri, blizanci Leh i Jaroslav Kačinjski, biće trn u oku vladajuće levice, kojoj ne mogu da oproste komunistički rodoslov.
      
       Manjinska vlada levice
       Mada je u predizbornim anketama dobijala podršku čak i više od polovine birača, koalicija Saveza demokratske levice (SLD) i Unije rada osvojila je oko 42 odsto glasova, što je nedovoljno da bi raspolagala apsolutnom većinom u Sejmu. Lider SLD Lešek Miler je i ranije upozoravao da će levici bez parlamentarne većine biti teško da ostvari program radikalnog ispravljanja grešaka prethodnih vlastodržaca.
       Izborni pobednici će morati da pre prvog zasedanja parlamenta reše tešku dilemu: zadovoljiti se manjinskom vladom ili ući u koaliciju sa nekom od programski najbližih partija. Poljski predsednik Aleksander Kvašnjevski savetovao je svojim kolegama iz SLD da se bar u početku zadovolje manjinskom vladom, a da taktičke saveze sklapaju prilikom usvajanja važnih zakonskih dokumenata. Ali ni on ni lider levice Lešek Miler ne isključuju širenje koalicije ukoliko se pokaže da broj osvojenih poslaničkih mandata ne garantuje efikasno upravljanje zemljom.
       Levica je nasledila Poljsku u fatalnom stanju. Budžetski deficit mogao bi da dostigne 40 milijardi maraka, stopa nezaposlenosti iznosi 16 odsto, a tempo privrednog rasta je najniži u poslednjih deset godina. Drastično smanjena unutrašnja potrošnja svedoči o pogoršanju životnog standarda, a ujedno negativno utiče na industrijsku proizvodnju.
       Neki analitičari, međutim, smatraju da situacija nije beznadežna kako na prvi pogled izgleda. Koalicija SLD-Unija rada u ostvarivanju programa izlaska iz krize može računati na podršku ne samo "svog" predsednika Aleksandera Kvašnjevskog, nego i Senata, u kojem je osvojila najmanje 70 od ukupno 100 mesta. A bez potpisa šefa države i saglasnosti Senata nijedan zakon ne može stupiti na snagu.
      
       ILIJA MARINKOVIĆ